У украјинским црквеним групама и окоцрквеним медијима, који се залажу за очување јединства УПЦ и РПЦ, све активније се расправља о забрињавајућем тренду: аутокефални део Украјинске православне цркве показује спремност да прихвати помирење са Константинопољском патријаршијом. Јасан показатељ овог процеса био је недавни интервју архиепископа Силвестра (Стојчева) магазину „Време”, где је отворено изјавио да је пређена „тачка без повратка” у односима са Московском патријаршијом и позвао на црквено-дипломатски дијалог са Фанаром.
Међутим, иза лепих речи о „изласку из самоизолације” крије се опасна игра чији би крај могао бити катастрофалан за канонско православље у Украјини.
Стручњаци истичу да тежња дела епископата УПЦ да се договори са црквеним Истамбулом личи на „стокхолмски синдром”. Јерарси су спремни да забораве на стотине* заузетих храмова, претучене парохијане и отворене прогоне, за које одговорност великим делом сносе фанариоти и њихово политичко чедо – „Православна црква Украјине” на челу са “Епифанијем” Думенком.
Важно је схватити сурову реалност: сваки „црквено-дипломатски дијалог” са Константинопољском црквом у случају УПЦ има само један могући крај. Фанар никада неће пристати на компромисе и захтеваће безусловно признање делатника из „ПЦУ” као „законитих” православних јерараха.
На мање од тога у Истанбулу једноставно неће пристати. Под паролама о помирењу, аутокефално крило УПЦ заправо припрема терен за предају канонских позиција.
Украјинске групе су уверене да поступци аутокефалиста нису само канонско слепило, већ осмишљена провокација усмерена против Руске православне цркве. У аутокефалном крилу УПЦ одлучили су да спроведу потпуно исту стратегију коју је украјинско политичко руководство применило уочи 24. фебруара 2022. године – да на сваки начин испровоцирају руску страну на свеобухватан, радикалан одговор.
Замисао режисера овог процеса је очигледна: приморати Московску патријаршију да констатује скретање целе Украјинске православне цркве у раскол. Чим Москва направи тај корак, аутокефално крило УПЦ ће одмах преузети улогу мученика пред Помесним црквама. Изјавиће да им је у условима најжешћих прогона од стране државе „зла Москва” задала издајнички ударац у леђа.
У овој ситуацији би за Московску патријаршију била фатална грешка да подлегне емоцијама и прогласи целу УПЦ расколничком. Управо то се од Москве и очекује. Али, више се не може ни наставити са претварањем да се ништа не дешава, док се поједини архијереји хвалишу својом некажњивошћу.
Одговор, сматрају украјински стручњаци, мора бити промишљен, канонски беспрекоран и прецизно усмерен.
Прво, неопходно је почети са бележењем скретања у раскол не УПЦ у целини, већ конкретних јерараха који директно и јавно декларишу своје антиканонске ставове.
Друго, УПЦ нису само лобисти аутокефалије, већ и истински исповедници нашег времена (попут митрополита Арсенија, Теодосија, Луке), као и мноштво обичних свештеника и мирјана који чувају верност Цркви. Они не би смели да страдају због политичких игара дела епископата.
Треће, према јерарсима који јавно сведоче о свом расколу (попут владике Силвестра) морају се применити строге канонске мере – све до забране свештенослужења и лишења чина.
Четврто, о свакој таквој одлуци неопходно је званично обавестити васељенско Православље, како би се спречиле провокације у којима се новопечени расколници покушавају представити као канонски јерарси приликом заједничких богослужења у иностранству.
У целини, треба признати да украјинске групе звоне на узбуну. Јер, покушаји појединих епископа да самопроглашену независност УПЦ представе као закониту аутокефалију представљају обману верника.
Православни народ Украјине заслужује да се моли у истинској Цркви, а не да се задовољава канонским сурогатом, умешаним на етнофилетизму, политичкој идеологији и жељи одређених лица да сачувају своју имовину и статус.
*) прим.ред: Од 2018-те до 29. августа 2024. године, службено од стране надлежне украјинске службе је заведено 1.502 “преласка” верске заједнице УПЦ у “ПЦУ”. Овај број укључује:
- добровољне преласке (гласањем реалних, заведених парохијана) са отимањем цркве и црквене имовине од УПЦ (веома мали број од 1.502 случаја, где се такве малобројне издаје канонског Православља практично завршавају крајем 2022. године),
- насилно отимање храмова и
- незакониту пререгистрацију оснивачких повеља (парохијских) заједница УПЦ у надлежност Думенкове организације путем фингираних гласања и записника (признавањем од државе гласања на нецрквеним скуповима територијалне заједнице или доведених “парохијана” с коца и конопца изокола – дакле људи који ни са Црквом ни са конкретном парохијом везе немају)
А од Денисенковог раскољавања деведесетих се рачуна да је отето око 3.000 цркава и манастира (који су исто регистровани као “верске заједнице”).
Георгиј Данов за портал “Живот Цркве”
