Босна и Херцеговина се налази у великој структуралној кризи. Ова криза последица је константног поништавања и унижавања Дејтонског мировног споразума, као и непоштовања релевантних међународноправних аката.
У том смислу, јасан је захтев за потпуним поштовањем Повеље УН, Дејтонског мировног споразума, Устава Босне и Херцеговине и релевантних међународноправних аката. Уједно, сви покушаји дела политичке елите Босне и Херцеговине, представника међународних организација, али и Уставног суда Босне и Херцеговине, да се тековине успостављеног мира и суживота пониште, а Дејтонски споразум претвори у симбол лажног и привременог мира, заслужују осуду. У наставку, следи кратак осврт са предлогом могућих мера.
Конститутивност народа
Уставни суд БиХ у својој Одлуци U-5/98-III утврђује да су неуставни делови одредбе Устава Федерације Босне и Херцеговине: „Бошњаци и Хрвати као конститутивни народи, заједно са осталима, и „остварујући своја суверена права“. Овакав нихилистички и крајње дневнополитички приступ супротан је свим уставним и међународноправним актима који се примењују у Босни и Херцеговини.
Свако разматрање појма и принципа конститутивности у Босни и Херцеговини, захтева један историјски преглед уставне историје Босне и Херцеговине.
На првом заседању ЗАВНОБИХ-а у Мркоњић Граду 25. новембра 1943. године донета је Резолуција у којој стоји: „…Данас народи Босне и Херцеговине кроз своје једино политичко представништво, Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцеговине, хоће да њихова земља, која није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, него и српска и муслиманска и хрватска, буде слободна и збратимљена Босна и Херцеговина у којој ће бити осигурана равноправност и једнакост свих Срба, Муслимана и Хрвата…“.
На другом заседању ЗАВНОБИХ у Санском Мосту 30. јуна 1944. године, у Декларацији о правима грађана Босне и Херцеговине изнова се наглашава „равноправност Срба, Хрвата и Муслимана Босне и Херцеговине која је њихова заједничка и недјељива домовина“.
О општем месту принципа конститутивности у Босни и Херцеговини сведочи и Декларација уставотворне скупштине о проглашењу Федеративне народне Републике Југославије од 29. новембра 1945, у којој се одређује државни облик као „Федеративна Народна Република Југославија је савезна народна држава републиканског облика, заједница равноправних народа који су слободно изразили своју вољу да остану уједињени у Југославији“.
Идентичне одредбе садржане су и у члану 1. Устава ФНРЈ од 31. јануара 1946. године: „Федеративна Народна Република Југославија је савезна народна држава републиканског облика, заједница равноправних народа, који су на темељу права на самоопредељење, укључујући право на отцепљење изразили своју вољу да живе заједно у федеративној држави“.
Устав СФРЈ из 1963. године, у основним начелима утврђује: „Народи Југославије, полазећи од права сваког народа на самоопредељење, укључујући и право на отцепљење, на основу заједничке борбе и слободно изражене воље у народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији, а у складу са својим историјским тежњама, свесни да је даље учвршћивање њиховог братства и јединства у заједничком интересу, ујединили су се у савезну републику слободних и равноправних народа и народности и створили социјалистичку федеративну заједницу радних људи – Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, у којој у интересу сваког народа посебно и свих заједно остварују и обезбеђују…“.
На другом заседању ЗАВНОБИХ у Санском Мосту изнова се наглашава „равноправност Срба, Хрвата и Муслимана Босне и Херцеговине…“
Устав СР Босне и Херцеговине од 10. априла 1963. године одређује: „Повезани у својој прошлости заједничким животом, стремљењима и борбом за слободу и социјални прогрес, Срби, Муслимани и Хрвати, савлађујући настојања туђинских сила и домаћих реакционарних снага, нашли су се први пут слободни, равноправни и збратимљени у својој Републици, која је остала политички и друштвени облик, како њихове чврсте повезаности и међусобне равноправности, тако и равноправности са осталим народима Југославије с којима су на основу права на самоопредјељење, укључујући и право на отцјепљење, ступили добровољно у заједничку државу – Федеративну Народну Републику Југославију и тиме обезбиједили пуну равноправност и услове за свестрани национални развитак, за материјални и културни напредак, за свестрани социјалистички преображај…“.
И Устав СР Босне и Херцеговине од 25. фебруара 1974. године утврђује: „У току револуционарне борбе радничке класе и свих радних људи Југославије…радни људи и народи Босне и Херцеговине – Срби, Муслимани и Хрвати и припадници других народа и народности, заједно са другим народима и народностима Југославије успоставили су револуционарну народну демократску власт и у оквиру Федеративне Југославије створили Народну Републику Босну и Херцеговину“ , да би у члану два било одређено: „Радни људи и грађани Босне и Херцеговине – Хрвати, Срби и Муслимани и припадници других народа и народности остварују у Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини своја суверена права и своје класне и националне интересе“.
Водећи принцип
Уставним амандманима из јула 1990. године Босна и Херцеговина дефинисана је као “демократска и суверена држава равноправних грађана, народа Босне и Херцеговине – Муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа и народности који у њој живе”.
Устав Српске Републике Босне и Херцеговине из 1992. године у преамбули наводи: „Полазећи од неотуђивог и непреносивог природног права српског народа на самоопредјељење, самоорганизовање и удруживање, на основу кога слободно одређује свој политички статус и обезбјеђује економски, социјални и културни развој, поштујући његову вјековну борбу за слободу и спремност да са другим народима живи у односима међусобног уважавања и равноправности, имајући у виду његову у току Другог свјетског рата донесену одлуку да са другим народима – Хрватима и Муслиманима конституише републику Босну и Херцеговину у саставу савезне државе Југославије“.
Конститутивност као водећи принцип потврђен је Вашингтонским споразумом из 1994. године којим се потврђује „Бошњаци и Хрвати, као конститутивни народи (заједно са осталима), као и сви грађани Босне и Херцеговине…“. Штавише, овим споразумом појам „конститутивни народи“ постаје и уставна категорија.
Члан један Устава Федерације Босне и Херцеговине гласи: „Бошњаци и Хрвати као конститутивни народи, заједно са осталима и грађани Републике БиХ, остварујући своја суверена права преобликују унутрашњу структуру територија са већинским бошњачким и хрватским становништвом у Републици БиХ у Федерацију БиХ која се састоји од федералних јединица са једнаким правима и одговорностима. Одлуке о уставном статусу територије Републике Босне и Херцеговине са већинским српским становништвом бит ће донесене у току преговора о миру на Међународној конференцији о бившој Југославији.“
Указује се на усвојени Амандман 28 који гласи: „Федерација БиХ је један од два ентитета државе Босне и Херцеговине и има сву власт, надлежност и одговорности које Уставом БиХ нису дате у искључиву надлежност институција Босне и Херцеговине. Бошњаци, Хрвати и Срби као конститутивни народи заједно са осталима и грађани Федерације Босне и Херцеговине, равноправно уређују Федерацију Босне и Херцеговине, дефинисану Анексом 2 Опћег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини“.
И у тачки један „Општа начела“ јасно се наводи: „Потпуна успостава федерације БиХ битан је предуслов за мир у Босни и Херцеговини. Без снажне Федерације, која у целости функционише, као један од два конститутивна ентитета Босне и Херцеговине дејтонски разговори не могу да резултирају трајним мировним рјешењем. Двадесет мјесеци након усвајања Устава Федерације, процес јачања Федерације и изграђивања повјерења између њезиних конститутивних народа још увијек није дао задовољавајуће резултате“.
Указује се на чињеницу да су сви мировни планови полазили од ове чињенице. Кутиљеров план у оквиру Конференције о Југославији такође полази од „три конститутивне јединице засноване на националном принципу“. Штавише, овај план садржи и тзв. мапу конститутивних јединица. Венс-Овенов план такође садржи одређење о „три конститутивна народа“. Овен-Столтенбергов план уводи три етничке републике употребљавајући појам „конститутивна република“.
Правни основи
У Резолуцији Савета Безбедности бр. 752 од 15 маја 1992. године, се наводи: „…Одобрава напоре ЕЗ у оквиру разговора о уређењу БиХ под покровитељством Конференције о Југославији, снажно захтева обнову разговора без одлагања и упорно тражи од трију заједница у БиХ да активно и конструктивно учествују у тим разговорима, и то континуирано, као што је препоручио Генерални секретар , као и да се закључе и спроведу договори о устројству, који се тренутно проучавају на трипартитним разговорима…“.
Чак и Арбитражна комисија Конференције о Југославији у мишљењу бр. два од 11. јануара 1992. године у ставу два препознаје конститутивност: „Уколико у оквиру једне државе постоји једна или више конститутивних група, једна или више етничких верских, језичких заједница, ове групе имају у складу са међународним правом, право на признавање њиховог идентитета“, ипак површно повезујући их са другим етничким или верским групама и то у контексту права на поштовање идентитета.
Кутиљеров план у оквиру Конференције о Југославији такође полази од „три конститутивне јединице засноване на националном принципу“
Устав Босне и Херцеговине из 1995. године одређује: „Позивајући се на Основне принципе договорене 8. септембра 1995. у Женеви и 26. септембра 1995. у Њујорку, Бошњаци, Хрвати и Срби, као конститутивни народи (заједно са осталим), и грађани Босне и Херцеговине овим одлучују да Устав Босне и Херцеговине гласи…“. У овом делу указује се на још једну – закономерност. Један од принципа који су договорени на преговорима у Женеви (тачка 2.2.), гласи: „Сваки ће ентитет (Федерација БиХ и Република Српска) наставити да постоји у складу са својим садашњим уставом“. Ове одредбе су потврђене и у Преамбули Устава БиХ: „позивајући се на основне принципе договорене 8. септембра 1995. године у Женеви и 26. септембра 1995. године у Њујорку…“.
Устав Републике Српске из 2011. године одређује у преамбули: Поштујући вољу својих конститутивних народа и грађана да образују и очувају Републику Српску и да уставно уређење Републике утемеље на поштовању људског достојанства, слободе и једнакости, националној равноправности, демократским институцијама, владавини права, социјалној правди, плуралистичком друштву“, док у члану пет одређује: „Уставно уређење Републике темељи се на: гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима, обезбјеђивању националних равноправности и заштити виталних интереса конститутивних народа“.
Историјски приступ захтева подсећање на још једну узнемирујућу чињеницу која сведочи о последицама укидања конститутивности. Петнаестог октобра 1991. године, парламент Босне и Херцеговине је усвојио „Меморандум о суверенитету“ којим је ова република утрла пут за отцепљење од СФРЈ. Српски представници оспорили су валидност овог акта јер је противно важећем уставу Босне и Херцеговине, овај акт донет без потребне двотрећинске већине.
Онда је, 29. фебруара 1992. године, одржан је референдум који су представници српског народа бојкотовали. Још деветог јануара 1992. године, Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини је – позивајући се на право српског народа на самоопредељење, формирала Републику Српску, док је парламент Босне и Херцеговине, седмог априла 1992. године прогласио независност Босне и Херцеговине. Изазване турбуленције су довеле до тога да је другог јула 1992. године, у Босни и Херцеговини проглашен посебан ентитет Херцег Босна, док је 26. јула 1994. године проглашена Аутономна покрајина Западна Босна.
Овај кратак историјски екскурс јасно показује да конститутивност три народа, као државно-правни појам представља једну (вероватно и једину) константу у краткој уставној историји Босне и Херцеговине (од ЗАВНОХ-а до Дејтона и Париза). Имајући у виду да је Босна и Херцеговина дефинисана као заједница три народа (и осталих грађана), ова права ужива сваки народ.
У том смислу, сваки народ је реализовао ово своје право кроз више међународноправних аката – Вашингтонски споразум, Устав БиХ, Устав РС, Дејтонски споразум. Штавише, о остварењу и значају овог права илустративно сведоче и уставни акти Босне и Херцеговине донети у оквиру СФРЈ. Наведено историјско искуство јасно указује у коликој супротности су – до мере искључивости сви потези и пројекти који имају за циљ да укину конститутивност народа у Босни и Херцеговини.
Правни и политички принцип
Имајући у виду теоријске и практичне поставке конститутивности јасно је да се конститутивност изједначава са државношћу као таквом, јер произилази из чињенице да су три народа својом вољом креирала односно формирала заједничку државу која се састоји од два ентитета. Штавише, овакав приступ једино потврђује народни суверенитет у карактеру конститутивности.
Нетачни су и ставови који негирају везу између конститутивности народа и суверенитета. Сваки народ је носилац суверенитета. Јасно је да су ови појмови конститутивности и суверенитета повезани до међусобне условљености. Уосталом и право на самоопредељење је израз суверенитета, а последица конститутивности.
Важно је сагледати целокупан процес устројства државе. Најпре иде конститутивност која доводи до стварања једне државне заједнице, као једног организованог ентитета, коме управо конституенти дају унутрашњи, а потом и спољни суверенитет. Конститутивност три народа у БиХ се може поставити и као фактор својеврсног конституционализма (схваћеног на класичан начин).
Конститутивност као појам најближи је појму самоопредељења, јер конститутивност суштински представља експлицитан израз самоопредељења. О овом сведоче бројни кредибилни међународноправни извори права (Универзална декларација о правима човека, Повеља УН, Међународним пактом о економским, социјалним и културним правима, Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Афричка повеља о правима човека, Резолуција ГС о сталној суверености над природним ресурсима бр. 1803, Декларација о давању независности колонијалним земљама и народима, Завршни акт из Хелсинкија, Декларација о начелима међународног права о пријатељским односима и сарадњи држава у складу са Повељом УН, Резолуција ГС о правима староседелаца).
Босна и Херцеговина као држава се објашњава путем од принципа конститутивности три народа до државе, а не супротно. У Босни и Херцеговини конститутивност суштински претходи држави. На тај начин конститутивност представља уједно и основ легитимности државе.
Три народа путем конститутивности чине структуру старог/новог поретка који су креирали и прихватили. У широком оквиру конститутивности присутни су сви потребни чиниоци који претходе стварању једног организованог ентитета: традиција, приврженост, чланство, добровољност, осећај заједничке припадности, недељиви систем вредности, уверења, циљеви, религиозност, језик и култура. Зато је конститутивност чињеница која је истовремено историјска, правна, политичка и културолошка, односно израз свеукупног колективног искуства сваког од три народа.
Реалан феномен
Суштински, проблем који изазива Уставни суд БиХ, своди се на сукоб између индивидуалних и колективних права. Али овај сукоб је фиктиван. У теорији људских права, не постоји несагласност између колективних и индивидуалних права. Управо то се очитава у члану 21. став 3. Универзалне декларације о правима човека: „Воља народа је основа државне власти“. Односно, како пластично закључује Слободан Јовановић: „Држава је скуп људи потчињених истој власти. Ако се држава замисли одвојена од тога скупа, онда само остаје правна организација власти, као празна форма без садржине“.
Три народа путем конститутивности чине структуру старог/новог поретка који су креирали и прихватили
Подсећамо на теоријске ставове Фиџиса који сматра да „порицати стварни живот групе значи грешити у погледу чињеница друштвеног живота, што представља исту врсту порицања као порицање људске личности које се назива ропство“. На другој страни закључивања је Уставни суд БиХ који у својој намери изводи једну маштовиту инверзију: „Једнакост три конститутивна народа захтијева једнакост група, док би мјешавина етничког принципа са неетничким принципом грађанства у компромисној формули требала онемогућити да специјална колективна права крше појединачна права по дефиницији“, као и „У коначној анализи, означавање Бошњака и Хрвата као конститутивних народа према члану 1.1.(1) Устава Федерације служи као уставна основа за уставно нелегитимне привилегије које су дате само тим двома народима у институционалним структурама Федерације“ (став 124.). На овај начин Уставни суд негира било какву могућност егзистенције колективних права конститутивних народа са индивидуалним правима човека, што свакако представља апсурд.
Уважавање конститутивности три народа, не подразумева унижавање права грађанства односно права појединаца. То је једна опасна инверзија. Није прихватљиво успостављање било какве линије фронта између колективних и појединачних права.
Члан 14. Европске конвенције не омогућава закључак да универзални карактер и одсуство дискриминације, није могуће у пуној мери остварити у територијалним јединицама, ентитетима и другим облицима територијалног организовања државе, чак и када је реч о ентитетима са преовлађујућом етничком већином/мањином. Насупрот томе, Уставни суд „дискриминацију“ доказује суштином конститутивности. Овакав приступ представља својеврсни rеductio ad absurdum.
Појмовно одређење „конститутивности народа“ јасно указује на народе као носиоце колективног идентитета групе. Ове групе своја права остварују у једном реалном простору односно – на одређеној територији. У случају Босне и Херцеговине то су два ентитета. Уосталом, илустративно је одређење из тзв. Кутиљеровог плана који говори о „три конститутивне јединице засноване на националном принципу“, док и Овен-Столтенбергов план садржи одређења о стварању три националне конститутивне републике састављене од конститутивних народа.
Сама држава, као и устројство државе представља једну чињеницу, односно реалан феномен. Конститутивност, суверенитет, људска права одигравају се и остварују у простору и времену, односно у реалном простору и реалном времену. Важно је експлицитно запажање Радомира Лукића према коме су „време и простор нужни због реалности материје која неминовно учествује и у нематеријалним и нераспростртим психичким процесима, јер су они неизбежно везани за њу“.
Доследно томе, и свака правна норма захтева своје опредмећење у одређеном простору, односно хоризонтално посматрано на одређеној територији, тако да се и конститутивност народа не може реализовати без географске опредељености. Уосталом, није ли МСП у својој пресуди од 26. фебруара 2007. године, управо на територијалном принципу, прецизније речено „ограниченом територијалном принципу“ засновао постојање „заштићене групе“ код кривичног дела геноцид.
Илустративан пример представља издвојено мишљење у предмету Западна Сахара, судија Дилар истиче: „Народ одлучује о судбини територије, а не територија о судбини народа!“ (ICJ REPORTS 1975, p.122). На крају и сам Уставни суд у својој одлуци користи термин „Територијални распоред…“ (тачка 57). Као таква конститутивност се реализује у једном простору. Тај простор представљају ентитети као део територије и сама држава БиХ.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
Горан Ђорђевић је адвокат из Ниша. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 21.07.2026)
