Иако је препознатљива по велелепној задужбини краља Милутина, која већ више од седам векова представља њено духовно и историјско средиште, Грачаница је много више од места које чува један од најзначајнијих споменика српске средњовековне баштине. Њена историја исписивана је вековима – од римских и византијских темеља, преко средњовековног процвата и османских освајања, до савременог доба, у којем је постала административни, здравствени, образовни и културни центар Срба на централном Косову.
Пише: Милена Максимовић
Грачаница се као насеље први пут помиње 1303. године у повељи папе Бенедикта Деветог, док је њено име кроз векове постало синоним за трајање, духовност и културно наслеђе. Некада мало село чији су становници углавном живели од пољопривреде, данас представља место у којем се преплићу историја и савремени живот, а манастир Грачаница остаје његово срце и најпрепознатљивији симбол.
Смештена у средишњем делу Косова, недалеко од простора на којем је 1389. године вођена Косовска битка – једног од најзначајнијих догађаја у српској историји и историји југоисточне Европе – Грачаница је вековима била сведок великих историјских преокрета. Њена прошлост нераскидиво је повезана са успонима и падовима српске средњовековне државе, османским освајањима, али и опстанком становништва које је, упркос бројним искушењима, сачувало свој идентитет и светиње.
Историчар Александар Гуџић наводи да се Грачаница први пут у међународним писаним изворима помиње 1303. године у писму папе Бенедикта Деветом барском надбискупу Марину, које је било везано за католичку парохију у Јањеву и рударску колонију у Кишници.
„У домаћим изворима она се први пут помиње 1321. године у оснивачкој повељи манастира Грачаница. Краљ Милутин, када је саградио манастир, направио је једну повељу која није сачувана у тој писаној верзији, на папиру или пергаменту, али је сачувана у самом манастиру у фреско-техници“, истиче Гуџић.
Данашња Грачаница налази се на месту некадашњег римског и византијског града Улпијане, која је имала статус муниципала, додаје Гуџић.
А колико је та административна јединица била важна у римском и византијском периоду, појашњава Гуџић, говори податак да су на целој територији Косова постојала два муниципала – Грачаница и Сочаница.
Како би се разумело зашто се Милутин одлучио за грандиозне пројекте изградње десетина цркава на простору српске средњовековне државе, али и обнове бројних цркава у региону и свету, мора се разумети контекст времена и унутрашња ситуација у Србији у 13. веку, истиче Гуџић, подсећајући да у том тренутку власт подједнако врше краљ Драгутин, краљ Милутин и Јелена Анжујска.
„У том односу снага, Милутинов положај је свакако лошији. Дакле, споразумом из 1282. године у Дежеву предвиђено је да након Милутинове смрти власт на комплетном простору српске државе наследи син краља Драгутина“, прича Гуџић.
Кључан моменат за Милутина је, како додаје, женидба са краљицом Симонидом, када он стиче углед и превласт у српској држави.
„Тада је његов углед међу племством, међу српском властелом, порастао. И управо је то кључни моменат када се Милутин одлучује да и физички покаже своју превласт над осталим претендентима на српски престо. Тада одлучује да гради цркву. Да ли је геополитички положај Србије тог времена био компликован? Наравно да јесте. Он је са једне стране, нарочито почетком 14. века, савезник византијског цара Андроника Другог – његов зет. Али са друге стране, мора да води рачуна и о земљама Запада које су имале територијалне аспирације према Византији. Ту пре свега мислим на Нормане који су владали у јужној Италији и на Сицилији. Милутин је морао да употреби огромну дипломатску вештину како би у том тренутку сачувао српску средњовековну државу, у чему је и успео“, наводи Гуџић.
Притисак на краља Милутина долазио је и од монголских држава.
„Захваљујући дипломатској вештини, Милутин је успео да сачува своју државу. Он је у једном тренутку морао и свог сина, наследника Стефана Дечанског, да пошаље на њихов двор као гарант мира са Монголима. Све то говори о Милутину који је био не само вешт војсковођа и огроман задужбинар, него и вешт дипломата. Тако да је он био једна свестрана личност, свестран владар који је поставио темеље српске средњовековне државе која ће пар деценија касније постати царство“, рекао је Гуџић.
Јасно је, како наводи, и због чега је краљ Милутин одлучио да манастир сагради баш у Грачаници. Место је имало важан географски положај, поред саме саобраћајнице која је у средњем веку повезивала Приштину, као трговачки центар, са највећим српским рударским центром у Новом Брду.
„Околина Грачанице изузетно је богата рудницима и рудним налазиштима. У непосредној близини су рудници Ајвалија, Кишница, Јањево и Ново Брдо. Ово је простор богат природним ресурсима и зато је био атрактиван како за Марка Улпија Трајана који је основао Улпијану, тако и за краља Милутина који је овде саградио манастир“, појашњава Гуџић.
Долазак Османлија одразио се и на демографску и на конфесионално-верску структуру овог простора. Како објашњава Гуџић, са доласком Османлија стизала је и повлашћена религија Османског царства – ислам, па је током тог почетног периода, као и касније, долазило до процеса исламизације.
„Османлије су имале праксу да пре коначног освајања територије на коју су се намерачили шаљу полувојне одреде – данас бисмо их звали паравојним формацијама – односно проблематичније елементе свог друштва. Тиме је Османско царство имало двоструку добит: ослобађали су се проблематичних елемената у свом друштву, а уносили су немир и неспокојство у противничке редове. Тако се тај простор постепено празнио и на њега су освајачи са севера касније насељавали себи поуздано становништво. Наравно, није им било страно ни да у пљачкашким походима заробе известан број хришћана, у овом случају Срба, и да их преселе на простор Анадолије. Та политика насељавања, али и одвођења хришћанског становништва са Балкана и пресељавања у Анадолију, била је уобичајена за Османлије“, истиче Гуџић.
Међутим, становници Грачанице успели су да ово место, али и манастир, сачувају од непријатеља.
„Прво разарање Грачаница је доживела већ 70-их година 14. века, када су помињане паравојне формације опљачкале манастир. Током историје, Грачаница је доживљавала периоде разарања, али и обнове. Најпознатији период обнове и реконструкције јесте 16. век, када је почео процес обнове српских цркава и манастира на простору Косова и Метохије који је предузео први патријарх обновљене Пећке патријаршије, Макарије Соколовић. Тако је данашња припрата, у својој унутрашњости, осликана и обновљена управо током 16. века и периода Макарија Соколовића“, истиче Гуџић.
Најкритичнији период за Грачаницу била је друга половини 19. века, наводи историчар, када је на простору Косова деловао Јашар-паша Џинић.
„Том приликом је Јашар-паша Џинић скинуо оловни кров са манастира Грачанице како би направио своја купатила, па је Грачаница неколико година била изложена временским непогодама – киши и снегу. Кров је обновљен и манастир заштићен захваљујући деловању Ристе Ђака, што можда најбоље осликава повезаност Срба у Грачаници са самим манастиром. Риста Ђак је предак чувене породице Поповић у Грачаници. Он је, захваљујући својим везама са Јашар-пашом Џинићем, успео да добије дозволу да Срби у Грачаници поставе нов кров и ограде манастирску порту, сачувавши тако манастир од пропадања“, наводи Гуџић.
Међутим, ту се проблеми за Грачаницу не завршавају, те напади на овај средњовековни манастир не престају ни у 21. веку.
„Данас смо сведоци да је Грачаница један од најугроженијих манастира и споменика светског културног наслеђа на листи Унеска. Чињеница да тик уз сам манастир пролази магистрални пут Приштина–Гњилане, који свакако штети објекту, говори сама за себе.“
Ово приградско насеље, подсећа Гуџић, постало је након рата 1999. године кључни административни, здравствени и културни центар Срба на централном Косову.
„Силом прилика, Грачаница је након рата 1999. године постала седиште Епархије рашко-призренске. Разлог за ту административну промену јесте тај што је након рата на централном Косову остала највећа концентрација Срба. Због тога су тадашњи владика, свештенство и монаштво сматрали да је најмудрије да се седиште владике из Призрена премести у Грачаницу“, појашњава он.
Поповићи, Костићи, Секулићи, Максимовићи, Тодоровићи, Здравковићи, Ћирковићи… само су нека од презимена која се везују за ово место, набраја учитељ у пензији Љубомир Максимовић, присећајући се и поредећи некадашњи и садашњи живот.
„Грачаница је једно од места која на Косову и Метохији гравитирају од давнина. Ја сам староседелац – по деди, прадеди и чукундеди. Ми смо овамо дошли 1836. године из села Добротина, а родом смо из села Ковачице подно Вучитрна. Колико су казивања мог покојног деда-Богољуба тачна, ово је било јако стратешко место, а староседеоци су махом живели од пољопривреде. Земља је била пета или шеста класа, обично се налазила на путу према Лапљем Селу, Ливађу и Сушици. Људи су живели од пољопривреде, ретко ко је имао државни посао у то време, па и после Другог светског рата. Живело се сложно у многочланим породицама, прослављали су се велики верски празници: Божић, слава, сабор Велика Госпојина 28. августа. Владала је велика слога, један човек је водио породицу и није било опречних мишљења, јер је такав био и сам економски развој Грачанице и околних места“, наводи Максимовић.
За разлику од некадашње Грачанице, данашња је, према речима Максимовића, знатно инфраструктурно богатија.
„Живео сам у то доба, али волим и савремени начин живота. Данас су у Грачаници изграђене велике куће са лепим фасадама, крововима и ентеријером. Живи се богатије, у кући имате обиље хране, рађају се деца, младићи се жене, девојке удају. Сада су и свадбе другачије – некада се славило у једној соби, а данас у ексклузивним ресторанима са посебним менијима“, наводи он.
Велику промену Грачаница је доживела након 1999. године, додаје Максимовић.
„Рат је донео трагедију и катастрофу. Приштина нам је била на десетак километара и људи су тамо радили. Спас је што је Грачаница задржала становништво – не сто посто, али близу 10.000 до 12.000 људи живи у самој Грачаници, а око 19.000 по попису у целој општини. Срећа је што овде раде здравствене и образовне установе, па људи имају посао. Ту су сада и неке друге институције, попут општине и поште, али смо сачували ова два стуба од стратешког значаја. Имамо и Високу економску школу из Лепосавића, било је и одељење Филозофског факултета, а доста студената одлази на студије у Косовску Митровицу“, појашњава он.
Очи народа су, како истиче, упрте у државу Србију.
„Држава Србија мора овде да опстане са свим својим институцијама јер то изузетно много значи за народ – не само у Грачаници, него на целој територији Косова и Метохије. Иако је рат све нарушио, не вређајући албански народ, не верујем да ће становништво у толикој мери отићи, мада је почело тихо исељавање које је опасно. Не дајмо се, имајмо наде! Нека држава Србија улаже у овај систем и у све српске средине, па ће бити и опстанка српског живља на територији Косова и Метохије“, наводи Максимовић.
Он напомиње и да је међусобно поверење са Албанцима након рата изгубљено, али да разумевање треба да постоји.
„Не смемо да заборавимо 1999. годину и свесни смо да се период пре рата никада неће вратити. Али ваља да постоји макар мало разумевања – не морамо се волети, али можемо да се приближимо. Ја сам за став да седнем са Албанцем и пронађем заједнички језик. Можете ли да замислите да је албански студент пре рата студирао у Приштини и да је његова српска диплома била призната свуда у Југославији и Републици Србији? На Косову и Метохији је одувек живео српски народ“, јасан је Максимовић.
Иако је кроз векове одолевала ратовима, разарањима и бројним историјским искушењима, Грачаница је остала неисцрпан извор духовне снаге и уметничког надахнућа. Њена архитектура, фреске и симболика вековима инспиришу песнике, сликаре и путописце, потврђујући да највеће светиње не опстају само у камену већ и у сећању народа. Зато не чуди што је управо Грачаници Десанка Максимовић посветила једну од својих најлепших песама, остављајући стих који и данас одзвања као опомена и молитва: „Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети“.
