Човек током живота често преко сопствене деце долази у контакт са мајкама и очевима њихових другара. Најчешће су у питању родитељи њихових школских другова, понекада родитељи њихових саиграча из спортских клубова где деца тренирају, или родитељи њихових другова из разних ваннаставних активности. Некада човек успоставља логичне и нужне контакте са непосредним комшијама, некада случајна познанства у шетњи кућног љубимца, а некада има честе комуникације везане за посао којим се бави. Све у свему, човек током живота нужно проведе доста времена разговарајући са особама чије друштво није у могућности да бира!
Не знам, поштовани читаоци, да ли сте и ви имали слично искуство, да вам у таквим разговорима у последње време некако често промовишу хрватско приморје као најлепше место за летовање. Свестан сам чињенице да живим у ширем центру српске престонице, на територији где је укопан хрватски комуниста Броз и где је авнојевска емоција доминантна. Уосталом, и председник државе је изјавио да нећемо склањати „Кућу цвећа“, јер је „Тито део нас“.
Дакле, познат ми је осећај да иако формално живим на српској територији, ја нажалост нисам становник српске државе. Али ми је нејасна доследност, а често и агресивна реторика ових промотера хрватског туризма у разговорима са мном, посебно ако се узме у обзир да сви они добро знају мој светоназор. Њихова упорност ме је понекад доводила до раскрснице параноје: понашају ли се као да имају директан интерес, као да их плаћа хрватска служба?
Преко две деценије сам учтиво ћутао на ову хистерију, некада бих им дискретно стављао до знања да немам интересовања за ту дестинацију у комшилуку, а врло ретко сам културно показивао да уопште нисам вољан за дискусију у том правцу. Ако сте доживели сличне ситуације, онда бих радо са вама поштовани читаоци поделио искуство о томе како сам одлучио да прекинем завет авнојевске „омерте“ и да ствари назовем правим именом. Ако немате оваква искуства , онда бих вас понизно замолио само за мало толеранције према још једном окупираном Србину.
У чему је тајна?
На моје логично питање промотерима хрватског туризма зашто бих ишао у Хрватску ако није, како смо већ констатовали у разговору, осетно јефтинија или видно комфорнија, добијао сам одговоре како је тамо обала „много лепа“. Затим би ти исти људи настављали дискусију уз обавезан додатак да им се „тамо ништа није десило“, односно да их нико није напао, вређао или понижавао.
У оваквим конверзацијама – које сам избегавао што сам више могао због њихове површности и бесадржајности – кретао сам се само у оквиру туристичко-угоститељско-хотелијерских параметара. Односно, износио сам аргументе просечног Јапанца или просечног житеља Мађарске, који случајно живи у Србији и говори српски језик. Зашто бих летовао у Хрватској, поред Грчке, Црне Горе, Турске, Италије, Египта, Француске, Шпаније, Албаније…?
Грчка има три мора уместо једног које има Хрватска и има чак више острва од нашег западног суседа; Грчка има неупоредиво драгоценију античку и верску туристичку понуду од Хрватске; до Грчке се стиже много брже ауто-путем и она је свакако безбеднија за српске држављане. Турска, Египат и Албанија су осетно повољнији од Хрватске, док египатски и турски „all-inclusive“ хотели пружају много већи луксуз од свих аранжмана у Хрватској (а у најгорем случају су подједнако или мање ризични).
Француска, Италија и Шпанија су за сличне паре копљима изнад Хрватске, да не говоримо о томе шта све човек може тамо да посети, упркос чињеници да се до њих нешто теже стиже у сезони. Црна Гора јесте инфраструктурно слабија, али је јефтинија и поседује званично најлепши морски залив на свету – Боку Которску, и тамо се човек не осећа као да је у страној држави. Стварно, чему онда Хрватска?
Ако изузмемо имбецилни аргумент који сам добијао од промотера хрватског туризма како им се „тамо ништа није десило“ – где се проглашава значајним достигнућем када за велике паре које отплаћујете читаве године не добијете батине или гнусне увреде – онда је њихов кључни закључак естетске природе: „обала је много лепа“. Јер, свакоме је јасно да су градови и места осталих морско-туристичких држава пуно интересантнији, богатији или садржајнији од хрватских, као и да су у великој предности када се ради о археолошком, историјском илк религијском туризму у односу на хрватску понуду. Притом, често нису ни скупљи.
У чему је онда тајна те хрватске обалске лепоте која ми је препоручивана, која би ме упркос свему нареченом, својим чарима тако снажно привукла?! Никада нисам добио ниједан озбиљан одговор, осим констатације која се изговарала уз пратећи уздах махом женских саговорника, како је „једноставно много лепо“. И тачка. (Увек сам се питао, додуше због учтивости „у себи“, због чега онда тај критеријум „лепоте и естетике“ не примените и на ваше сопствене животе: ви ружно једете, непријатно сте угојени, неуредно сте обучени, немате ниједну уметничку слику на зидовима вашег дома, књиге не купујете а камоли да их читате, простор испред куће где живите је запуштен и прљав…)
Деца југотитоизма
Пошто ми саговорници нису узвраћали одговарајућим садржајем, решио сам да се самостално отиснем према пучини могућих аргумената. Држим до тврдње да је сваки морски хоризонт на свету исти: плава линија која раздваја небо и отворену морску површину. Исте су и плаже, било песковите, било камене, било шљунковите, било бетонске: буквално свака морско-туристичка држава на свету има све ове врсте плажа. Свуда је све исто или врло слично: боја и топлота мора, мирис соли и ветра над морем, једрилице и бродови који плове и галебови који круже.
На овом месту бих, опреза ради и поучен пређашњим искуством, ковертирао извињење хрватским галебовима у случају да су посебни у односу на остале. А то пређашње искуство ме је подсетило на моју саговорницу током једног дечијег рођендана која је у егзалтацији узвикивала да је током посете Словенији видела како на пашњацима пасу козе – али не као ове наше, већ посебне словеначке козе.
Црна Гора јесте инфраструктурно слабија, али је јефтинија и поседује званично најлепши морски залив на свету – Боку Которску
Свуда по светским морима су исти сунцобрани и лежаљке на плажама на чијим платнима су одштампане вињете светских корпорација (углавном у власништву корпорације BlackRock), исто изгледају сви морски барови и кафићи по обалама, и служе иста пића и исту храну. У чему је онда толико доминантна „лепота хрватског приморја“ и где је та њена изузетност, због којих би неко резолутно одлучио да само тамо летује?
Ако је реч о острвима онда можемо говорити само о погледу на њих из хеликоптера, када се она јасно виде. Поглед са обале је визура без острва или можда на једно удаљено, тамо негде према хоризонту. Ако је реч о погледу са острва према копну где се виде градови и планине изнад њих, онда је Бока за десет класа изнад свих. Додуше, неки од саговорника су покушали да ми објасне како нигде не миришу борови као у Макарској, како нема заласка сунца као на Хвару, како је најбоља беванда у Истри, или како најлепши ветар дува према Опатији.
Увек бих их питао: са којим сте мирисом борова на свету упоређивали мирис макарских и којим методама? Колико сте залазака сунца узели у обзир на планети и који су параметри за утврђивање лепоте заласка? Да ли сте стручњак за вино или се бавите производњом вина? Како се одређује лепота дувања ветра и коју сте мерну јединицу користили том приликом? Никада не бих добио ни један једини одговор. Чак ни покушај.
Никада им до скора нисам изрекао елементарну чињеницу: није вама лепо хрватско приморје због његове нестварне красоте, већ због друга Тита! Јер сте ви деца југотитоизма. Спадате у ону категорију људи са којима неко иде 10 година у исти разред, а не може ни имена да им се сети.
Нису вас виђали по граду, свиркама и трибинама, а данас лажете како сте зорама затварали дискотеке и кафане. Нисте слушали ни Смак, ни Склониште, ни ЕКВ, ни Азру, ни Чорбу. Зато данас слушате најбезличнију музику која се појавила на овим просторима – „хрватски поп“, кога подједнако форсирају и „Пинк“ и „N1“ као грчевити доказ урбаног. Ви сте прва генерација српског нараштаја коју је југотитоизам убедио да кроатофилни мост води до европског асфалта. Преслаби за фул-контакт а прејаки за рокенрол: дакле, нигде.
Морални аргументи
Од скора сам одлучио да престанем са лажном учтивошћу када налетим на агресивног промотера хрватског туризма и постао сам сурово искрен. Уместо туристичко-угоститељских аргумената почео сам да употребљавам историјске чињенице. Тако им говорим: Не, не летујем у Хрватској и немам намеру за овог живота. Зашто, питате се, када је све „тако лепо“. Због 74.000 разлога. Не, не, због 74.000 евра, таман посла. Није ни због 74.000 динара, иако није реч о малом новцу, нико није пропао због њега.
Ради се о много већем и свирепијем губитку, ради се о нечему што се не може надокнадити. Ради се о 74.000 убијене српске деце у Хрватској током Другог светског рата, једино и само зато што су била рођена у утробама српских мајки. Затим се ради и о „Јастребарском“ – једином дечијем логору у историји који је био стациониран баш у Хрватској и где су били затварани баш мали Срби.
Видим, госпођо, колико волите своје дете и сећам се како сте се забринули када је на прошлом рођендану мало повредило ноктић у играоници. Е па слична деца су у Хрватској одузимана српским мајкама попут вас, и слата директно на клање или у логор. Јесу ли ово довољни разлози – свакако моралне природе – зашто не желим да летујем у Хрватској?
Могао бих још много тога да наведем, рецимо, „Јасеновац“, кречњачке јаме по Далмацији и Лици препуне српских скелета, или милион закланих. Могао бих свако појединачно стратиште да опишем, могао бих да казујем о закланом сликару Сави Шумановићу или писцу Драгиши Васићу. Зато сматрам да је аморално летовати у Хрватској, јер је „њено море“ награда за монструозан геноцид који је извршила у рату, и који јој је даривала ваша авнојевска Југославија на челу са вашим „другом Титом“.
Шта кажете, да се и на „Пинку“ и на „N1“ приказује како наши глумци и певачи летују по Хрватској и позивају остале да им се придруже? Не смета им што се у исто време одиграва прослава „Олује“, јер људи морају да гледају у будућност, а не да буду заточени у прошлости. Управо куцате на отворена врата: и Пинк и „N1“ су авнојевске телевизије (искрено извињење Јавном сервису – том бастиону југотитоизма – што није посебно апострофиран у дискусији)! Обе ове телевизије као симулакрум политичке борбе чине ударне симболе наше окупације.
Бирано друштво
Кажете да морамо да се окренемо садашњости и будућности: слажем се. Рецимо, да уживамо у концерту Томпсона на коме је продат највећи број улазница у историји, и на коме се промотивно певало о геноциду над српским народом. Како се Хрватска, у којој летујете игром случаја заједно са неким српским глумцима и певачима, „окренула будућности“? Тако што негира геноцид над скоро милион Срба? Тако што сматра да су у Јасеновцу затварани и убијани Хрвати?
Не дај Боже да се зарати док сте на одмору у Хрватској, не бих волео да сам у сличној ситуацији у вашој кожи
Да ли сте видели трунку покајања у Хрватској за толико закланих невиних људи само зато што су били православне вере? Немојте да ми говорите како је било „слично и са наше стране“, јер ви о томе – без икакве намере да вас вређам – ништа не знате. Буквално, ништа. За вас је историја оно што сте као дете гледали у филмовима Вељка Булајића, ТВ-драмама Синише Павића или у серијалу „Отписани“. Значи, трула и гангренична лаж.
Верујем да је ваш хрватски домаћин био веома љубазан, и да се пуно распитивао о Београду и о атмосфери на „вечитом дербију“. Имао је разлог, лепе паре сте му оставили. Али, упамтите: сви Хрвати који су као комшије учествовали у покољима били су пре тога такође читаве деценије љубазни према српским суседима. То им није сметало да узму каме у руке, као и да после покоља опљачкају целокупну имовину затртих српских породица.
Не дај Боже да се зарати док сте на одмору у Хрватској, не бих волео да сам у сличној ситуацији у вашој кожи. А што се тиче летовања неких наших глумаца и наше естраде, шта од њих човек може да очекује сем да следе животну философију гузице?! Отрезниће се, попут Сергеја Трифуновића, тек када „попију“ казну од хиљаду евра због неке бесмислице. Толика им је цена.
Откако сам почео да употребљавам ове историјске аргументе у ћаскањима којима сви попуњавамо наметнуте празнине, приметио сам како се број саговорника за мојим столом временом смањује. Све сам усамљенији у крају где живим, на рођенданима, слављима или у кафићу током разних пауза. Ипак, осећам се боље усамљен, што ме плаши.
Често се сетим речи једног веома богатог предузетника и продуцента, изречених за кафанским столом пред Душком Ковачевићем и његовим покојним кумом Ганетом са Вождовца. Рекао нам је: „Све паре које сам зарадио немају ни трунку вредности као чињеница да у животу не морам у кафани да седим са сваким“!
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 23.09.2025)
