Званичници у Приштини засад се нису изјашњавали о иницијативи групе грађана да Косово промени име у Дарданија. Када се, међутим, историчари изјашњавају о томе да ли данашњи косовски Албанци воде порекло од старобалканских Дарданаца, најчешће се може чути да за то нема доказа. Чак и они који такву тезу подржавају, неретко сматрају да су неопходна додатна истраживања да би се расветлио део историје које је исписало илирско-трачко племе Дарданаца.
Пише: Душица Радека Ђорђевић
Група грађана у Приштини покренула је недавно потписивање петиције за промену имена Косова у Дарданија, са циљем да се прикупи 10.000 потписа који би се потом као захтев предали Скупштини Косова.
Застава са натписом Дарданија, додуше, стоји у кабинету Вјосе Османи још од 2020. године, када је постала вршилац дужности председника Косова. Иако се тада нашла на мети критика да би могла да доведе у дилему земље које су признале Косово, Османи овај барјак, уз заставу Косова, и даље држи у свом кабинету током сусрета са страним званичницима.
На предизборном скупу косовског премијера и лидера Покрета Самоопредељење Аљбина Куртија, почетком децембра, у швајцарском граду Кројцлингену, у ком се Курти сусрео са представницима дијаспоре у сали је било више ових обележја.
Заставу је, иначе, први промовисао Ибрахим Ругова, оснивач Демократског савеза Косова и некадашњи косовски председник. Њом је чак био прекривен његов ковчег на сахрани.
„Дарданија је прави идентитет народа Косова“, сматрају поборници идеје да Косово промени назив. Шта на ову тему каже историја?
Виши научни сарадник Византолошког института САНУ и председник Српског комитета за византологију Срђан Пириватрић наводи за Косово онлајн да нема доказа нити да постоји веза између Албанаца који данас живе на Косову и Дарданца који су у позној антици живели на том подручју, као и да не постоји веза између римске провинције Дарданије и данашњег појма Косово и Метохија који је новијег датума.
Пириватрић објашњава да континуитет између романизованог становништва некадашње римске провинције Дарданије и данашњих албанских становника на Косову и Метохији не постоји, нити се према садашњем стању извора, указује он, може доказати а ни поставити нека основана претпоставка о том континуитету.
„Дарданци су старобалкански народ о чијем пореклу се мало зна. Оно се може у неким својим далеким почецима везати за малоазијско становништво али та веза није довољно јасна. У позној антици ради се о романизованом или делимично романизованом становништу које, међутим, нестаје и повлачи се са таласом доласка Словена и са словенизацијом тог подручја, о чему нам сведоче одговарајући топоними. Ту нема трагова албанских топонима и нема протоалбанске лексике, тако да нема ни доказа ни у писаним, ни у археолошким, ни у језичким изворима, језику као споменику о било каквом континуитету између Дарданца и данашњих Албанаца. То је један политички конструкт, а историја и научна историографија је о томе већ одавно рекла свој суд, који се међутим заборавља“, наводи Пириватрић.
Како објашњава, Краљевина Дарданија обухватала је простор који је касније могуће приближно обухватала и римска провинција Дарданија, али указује да су се римски цареви врло често у одређивању граница провинција руководили конкретним потребама управе и практичне политике, а не континуитетом са неком пређашњом политичком структуром коју су они срушили, освојили и кооптирали у свој државни организам.
„Тако да у ствари прецизније пре можемо да говоримо о римској провинцији Дарданији него о границама Дарданског краљевства. Дарданци се, иначе, сматрају, барем у време када их Римљани освајају, једном граном Илира и становништво које се налази на подручју додира између Илира и Трачана. То подручје, када је у питању римска провинција Дарданија, омеђено је Западном и Великом Моравом и реком Дрим на Косову, а на југу је обухватала подручје до Шар планине, док је главни град провинције било Скопље. Тако да је занимљив тај покушај да се данашњи појам Косова и Метохије веже за једну римску провинцију чији се главни град не налази на територији данашњег Косова и Метохије“, оцењује Пириватрић.
На ово питање другачије гледа историчар Бедри Мухадри из Историјског института у Приштини, по коме је историјски континуитет „народа Косова који живи од античког доба до данас своју идентитетску основу имао од Дарданије“.
Мухадри сматра да је иницијатива промене имена Косова у Дарданија, оправдана у историјском смислу. Таква пракса, додаје, постојала и код других, и као пример он помиње пољски народ који је неколико пута мењао име државе.
„Народи који имају своју историју са правом покушавају и траже повратак свог идентитета. Треба наћи име које припада идентитету, које има историјски, политички и етнички смисао. Сматрам да је ова грађанска иницијатива оправдана у историјском смислу, а како ће ствари ићи у савременом политичком прагматизму и да ли је добро и када ће се створити околности за то, то је већ друга ствар. Свакако тражи и јаснија историјска и научна објашњења“, навео је Мухадри за Косово онлајн.
Он каже да историјски подаци и извори доказују да се током античког доба територија Косова, не тачно у данашњим границама, него на ширем простору, звала Дарданија и да је дарданско племе које је насељавало овај простор једно од многих племена Илира.
„Дарданија има свој историјски континуитет – од праисторије, пада Римског царства до средњег века. Током догађаја који су се одвијали на овим просторима, Дарданија је у 4. веку пре наше ере обухватала и многе економски развијене градове тог доба, као што су Скопље, Ниш, Приштина или Улпијана. Формирала је чак и своје краљевство које је имало своје успоне и развитак све до пада под Римским царством. Римско царство је освајањем Дарданије обухватило један велики део Балкана, али је 279. године наше ере, за време владавине Диоклецијана који је направио илирску префектуру, која је обухватала сва илирска племена, била подељена на четири провинције. Једна од њих је била Дарданија чији је главни град био Скопље“, каже Мухадри.
У средњем веку на целом Балкану, како додаје, стварају се и други етнички ентитети, као албански, српски, бугарски и румунски.
„У том контексту и албански народ је створио свој, то је документовано и историјским и археолошким изворима. Последњи археолошки извор из Улпијане нађен ове или прошле године је у једној хришћанској цркви на мозаику на поду, са записом цара Јустинијана и Дарданије, из периода 527-557. године. Арбери су наследници илирског народа и можемо да кажемо да је Дарданија, која обухвата етнички и географски концепт постојала до средњег века“, наводи овај историчар.
Након тога, како додаје, следе велика превирања народа на Балкану са доласком словенских народа „који се шире на територији Балкана, посебно на територији Србије и Косова“.
„У погледу имена Дарданије у смислу историјског континуитета постепено добијамо прекид документованих извора. Крајем 14. века, после битке на Косову 1389 године, препознаје се топоним овог места као Косово. Битка се одвијала на Косову Пољу. Етимологија речи Косово у лингвистишком смислу не припада албанском периоду. Сви записи највећих научника термин Косова лингвистички сврставају у словенске језике, а не албанске. И тако Косово почиње да се помиње у различитим записима и на картама, али не у смислу целе територије Косова, него део од Звечана, Пирштине, Вучитрна… И на картама 16. века помиње се територија Косова кроз које су пролазили неки путеви“, каже Мухадри.
Ако је питање шта је крајњи циљ покретача петиције да Косово промени име у Дарданија, према оцени историчара Александра Гуџића, одговор је да се кроз име и наратив избрише из сећања српски карактер Косова и да се вештачки докаже албански континуитет на овом простору.
Како додаје, ово није новина и тако нешто ће се дешавати и у будућности.
„Албански интелектуалци већ излазе са тезом да су српске цркве и манастири, заправо албански, а да су их Срби окупирали у неком ранијем периоду, а све то има за циљ да покаже ‘албански континуитет и српску узурпацију’“, оценио је Гуџић за Косово онлајн.
Он наводи да нема историјских потврда да су Албанци директни настављачи Дарданца, Илира или Пелазга и неких других народа.
„Све оно што албанска научна јавност у Приштини и на Косову покушава да докаже је недоказиво, такве ствари не заслужују ни коментар“, каже Гуџић.
Говорећи о Дарданцима, он наводи да је реч о палеобалканском народу који је у неком тренутку сишао са историјске позорнице.
„Није неуобичајено да кроз историју неки народи створе државе, озбиљне империје и да напрасно сиђу са историјске сцене и нестану. Авари су можда најпознатији пример. Они су у неком тренутку владали средњом и источном Европом и деловима Балкана и у неком тренутку сишли са историјске сцене и нестали. Слично је и са Дарданцима који су имали државу на Балкану, владали делом Балкана и у неком тренутку нестали“, каже Гуџић.
Између Илира и Албанаца, како додаје, постоји осам векова разлике, јер се Илири последњи пут помињу у 3. веку, у време цара Диоклецијана, док се Албанци први пут помињу у 11. веку у делу Ане Комнине „Алексијада“, у ком она спомиње „албанион област“.
„У тих осам векова размака у изворима се не спомињу нигде ни Илири, ни Албанци. Присталица сам научног става да Албанци нису директни потомци Илира. Они су се у неком тренутку појавили на Балкану и населили се, али немамо историјских потврда када и имали су област којом су управљали. Дакле, они су једна нација која је дошла много после Илира и није директно повезана са Илирима“, указује Гуџић.
Косово је, истиче он, подручје најизраженијих националних осећања Срба, односно, света земља.
„Више од 90 одсто топонима сведочи о српском карактеру Косова, о српском присуству на Косову у прошлости. Последња два века је промењена етничка слика Косова стицајем различитих међународних, али и унутрашњих околности Срби су отишли са Косова, а на тај упражњен простор су се населили Албанци. Али топоними, цркве, манастири, доказују српско присуство и сведоче српско присуство на Косову“, истиче Гуџић.
