Џон Лафланд је британски политички аналитичар, аутор и предавач, специјализован за међународне односе, европска питања и политичку филозофију. Тренутно је повезан са холандском политичком странком Форум за демократију (FvD), где игра кључну улогу у FvD International, глобалној мрежи те странке која промовише антиглобалистичке вредности и настоји да уједини истомишљенике – интелектуалце, политичке покрете и организације цивилног друштва.
Лафланд је по образовању историчар и политиколог и предаје политичку теорију и међународне односе на Католичком институту у Вандеји (ICES), на западу Француске. Претходно је био директор студија на Институту за демократију и сарадњу у Паризу (2008–2018), као и директор Европске фондације – истакнутог евроскептичног тинк-тенка у Лондону.
Као плодан писац, аутор је више књига и често објављује текстове у водећим медијима као што су The Spectator, The Guardian, The Wall Street Journal, National Review, The American Conservative… Познат је по критичком односу према глобализму, транснационалним институцијама и либералној хегемонији, а залаже се за национални суверенитет, културни идентитет и мултиполарну међународну сарадњу.
Господине Лафланд, зашто су елите ЕУ толико опседнуте изазивањем конфронтације са Русијом, упркос основној геополитичкој логици, економској нужности и здравом разуму? Шта објашњава тај опасни идеолошки порив? Да ли су лидери ЕУ заробљени у идеолошком мехуру?
Па, у суштини сте сами одговорили на питање. Да, елите ЕУ су заиста заробљене у идеолошком – или можда прецизније, емоционалном – мехуру. Заправо, граница између идеологије и емоције је често врло танка. Идеологија је у основи питање моћи; она је инструмент контроле, а не производ разума. У том смислу, идеологија је супротстављена разуму, баш као и неуздржана емоција.
Када је реч о политици ЕУ према Русији, не сведочимо рационалној или интересној стратегији. То је, једноставно речено, ирационално. И та ирационалност се не односи само на Русију. Она је видљива и у односима западних институција према земљама попут Ирана или Кине.
Оно што ми је упечатљиво када слушам гласове из Ирана, Кине или Русије јесте да они говоре језиком интереса, прагматизма, преговора – укратко, здравог разума. Те земље гледају на Запад, посебно ЕУ и САД, са запрепашћењем. Једноставно не могу да разумеју перформативни емоционализам и адолесцентно понашање које виде код западних креатора политике. То се не поклапа ни са њиховом реалношћу, ни са западном.
Ми на Западу смо сада заробљени у систему управљања који је све идеолошкији, све више одвојен од стварности. И то је опасно. Али, нажалост, то није ново, посебно за Источну Европу. Многе источне земље су деценијама живеле под идеолошком влашћу марксизма – системима који су радили у отвореној контрадикторности са националним интересом. Оно што сада доживљавамо је, на неки начин, реприза те историјске грешке.
Недавно сте изнели провокативну идеју да је ова конфронтација са Русијом заправо изговор за напад на конзервативне снаге унутар саме Европе. Да је прави рат интерни, а Русија само изговор. Можете ли то појаснити?
Да, више је реч о запажању него теорији, али и даље је вредно. Русија је ефикасно постала симбол – изговор – за прогон конзервативаца. Претворена је у врховно страшило. И тако, свако ко изрази неслагање са доминантном ортодоксијом – било у погледу спољне политике, интеграције ЕУ или друштвених питања попут родне идеологије – одмах се етикетира као „проруско” настројен.
Та етикета се лепи без обзира на контекст. Ако чак и благо доведете у питање доминантни идеолошки консензус, проглашавају вас агентом Кремља. То траје већ више од деценије, и само се интензивира.
Узмимо за пример Сједињене Америчке Државе. Доналда Трампа су неуморно оптуживали да је руски агент — упркос одсуству озбиљних доказа — само зато што је представљао прекид са естаблишмент политиком. Цела Русијагејт сага била је осмишљена да делегитимизује његову победу 2016. године. Иста та стратегија сада се користи широм Европе — у Румунији, Србији, па чак и у третману лидера попут Роберта Фица у Словачкој или Милорада Додика у Босни.
Недавна одлука Естоније – а наводно и Пољске – да не дозволи прелет Фицовог авиона до Москве није само ситничавост; то је опасно. То је јасна ескалација идеолошке контроле.
Фицо је посебно занимљив пример. Иако сам говорио углавном о конзервативцима – јер сам и сам конзервативац и лично сам искусио ову врсту прогона – репресија погађа и левичаре. Фицо је, уосталом, дошао са левице. Џереми Корбин, када је водио Лабуристичку партију у Великој Британији, био је жестоко нападнут као симпатизер Кремља само зато што је доводио у питање политику НАТО-а и Украјине. Додик такође долази са левице. Дакле, „проруски” жиг је флексибилно оружје, примењено на свакога – лево или десно – ко скрене са ригидног идеолошког центра.
Да ли је, дакле, фер рећи да ова идеолошка конфронтација служи, пре свега, учвршћивању моћи онога што сте назвали „екстремни центар“?
Тачно тако. Можда бих требало да прецизирам: конзервативци су заиста главна мета, али права сила која делује овде је „екстремни центар“ – политички естаблишмент који не толерише ни најмање неслагање са сопственом центристичком ортодоксијом. Тај центристички консензус агресивно одбацује сваку алтернативну тачку гледишта, било да је конзервативна, традиционалистичка, националистичка или чак левичарска ако доводи у питање НАТО, интеграцију у ЕУ или културни прогресивизам.
Идеолошки рат против Русије је, у великој мери, сурогат за дубљи културни и политички рат који се води унутар саме Европе – рат против плурализма, традиције и неслагања.
Да ли би било фер рећи да оно чему сведочимо јесте репродукција постдемократије? Да је такозвани „екстремни центар“ заправо ауторитаран у својим методама? То јасно можемо видети у Француској, на пример.
Апсолутно. Дубоко смо у том постдемократском стању у Европи. Где год да погледате, демократија је или озбиљно ограничена или потпуно укинута – било кроз наднационалну управу Европске уније, или кроз неизабране институције попут судова за људска права и уставних судова, као што смо недавно видели у Румунији.
Затим, ту је и улога невладиних организација, која је посебно изражена у Источној Европи, иако није ограничена само на њу. Узмимо случај Матеа Салвинија у Италији: он је био гоњен и осуђен уз подршку невладине организације са наводним седиштем у Немачкој. Сличне обрасце видимо у Србији и другим такозваним „источним“ земљама. То је широко распрострањен и добро документован проблем.
И постаје све горе. Погледајмо, на пример, недавну одлуку Румуније да суспендује изборе — потез који погађа саму срж демократског легитимитета. Или узмимо у обзир ванредну изјаву немачке домаће обавештајне службе Bundesamt für Verfassungsschutz, која је прогласила да је АфД „некомпатибилан са демократским поретком.”
Сада намерно користим реч „изванредан“. Такозвани извештај на ком се заснива та ознака је поверљив – тајан. Нико озбиљно не може тврдити, као што је покушала немачка влада, да је тај извештај независан. У ствари, немачко Министарство спољних послова одговорило је на упит америчког сенатора Марка Рубија тврдећи да је извештај Савезне службе за заштиту устава (Verfassungsschutz) објективна и независна процена. Али то је очигледна бесмислица. Verfassungsschutz је део немачког Министарства унутрашњих послова. Ни на који начин не може бити сматран независним.
Ово је упечатљив пример како се државна моћ, под изговором заштите демократије, користи као оружје за сузбијање опозиције – нарочито када та опозиција доводи у питање идеолошку ортодоксију екстремног центра.
Желео бих да се мало дуже задржимо на Европи, Источној Европи и Русији. Ако се сетимо значајне књиге Ларија Волфа Измишљање Источне Европе, видимо јасно како је „Европа“ историјски градила свој идентитет, дефинишући „Исток“ – укључујући Русију – као неопходног „другог“. Тај геополитички и културни механизам, који Волф тако снажно описује, и даље делује, мада у новом облику. Европа конструише непријатеље како би потврдила себе. Па дозволите да поставим можда наивно питање: зашто Европска унија делује као да жуди за ратом са Русијом? Искрено, не разумем.
То није нимало наивно питање. Верујем да одговор лежи и у идеолошким и у институционалним мотивима.
Идеолошки, као што сте исправно напоменули цитирајући Волфа – чију књигу не познајем, али ми је концепт познат – ЕУ настоји да учврсти колективни идентитет. Тај идентитет је, по мом мишљењу, лажан: он изједначава „Европу“ са либерализмом, конкретно са глобалистичким либерализмом. Да би се такав идентитет одржао, неопходан је јасан спољни непријатељ. Данас ту улогу има Русија, баш као што је некада имао Исток у ширем смислу.
Институционално, постоји бирократска логика. Рат – или претња ратом – користи се за проширење овлашћења Брисела. Веома једноставно. ЕУ користи украјински конфликт као изговор за повећање војне потрошње, која ће делом бити финансирана заједничким дугом – као што је већ учињено током пандемије ковида.
То је оно што се често назива „Хамилтоновим тренутком“ – када се федерација не консолидује законом или консензусом, већ заједничким дугом. Дуг који деле државе чланице постаје фискални лепак једне де факто европске супердржаве. Дакле, да, рат са Русијом служи дубљој федералистичкој агенди.
Додао бих – делимично у шали, али не сасвим – да постоје и „генетски“ фактори. Погледајте ставове балтичких земаља, Пољске, па и делова Немачке. Политичке личности попут Урсуле фон дер Лајен или Фридриха Мерца испољавају неку врсту наслеђеног непријатељства. То подсећа на понашања претходних генерација. Као да се активирао неки предачки рефлекс – дубоки историјски континуитет конфронтација са Русијом.
Веома занимљиво. Али ако говоримо о рату, неминовно долазимо до НАТО-а. Зар рат у Украјини није уједно и питање релевантности, па чак и опстанка НАТО-а? Недавна извештавања — укључујући Financial Times — наговештавају распад трансатлантског савеза. Како Ви оцењујете НАТО у овом тренутку?
Мислим да је НАТО, у суштини, дошао до свог краја.
Прво, војно, НАТО је доживео неуспех у Украјини. Његови наводни циљеви – заустављање руског напредовања или изазивање колапса руске државе – потпуно су пропали. Русија не само да није пала, већ је из рата изашла војно јача.
Данас Русија производи три до четири пута више артиљеријске муниције него цела НАТО алијанса. Има хиперсонично оружје које НАТО нема, упркос годинама напора. Најважније, Русија има људство – нешто што НАТО нема.
Као што је недавно истакао пензионисани генерал Кит Келог, Русија сада има више војника у Украјини него што САД имају у целој активној војсци. Око пола милиона руских војника је распоређено тамо – више него што САД имају активних војника укупно (400.000–450.000).
НАТО, за разлику од тога, никада није водио класичан рат. Његов досадашњи учинак своди се на ваздушне кампање – у Либији, у Југославији – или неуспешне борбе против гериле, као у Авганистану. Он нема искуства ни капацитет за интензиван међудржавни сукоб.
Наравно, Русија је платила велику цену. Десетине хиљада њених војника – можда и 150.000 – убијено је, а стотине хиљада рањено. Рат је био скуп. Али Русија није поражена. Напротив, постала је отпорнија.
Друго, политички, НАТО се распада. Повратак Доналда Трампа само убрзава тај процес. Иако је његова администрација можда хаотична и непредвидива, једно је јасно: он не верује у НАТО. Његов унутрашњи круг, укључујући људе попут Кита Келога, већ је најавио да под Трампом неће бити НАТО трупа у Украјини.
Дакле, иако формалне структуре НАТО-а и даље постоје, политички савез – заједничка воља – више не постоји. Многи европски званичници то признају у приватним разговорима.
Треће – и можда најважније – НАТО се урушава морално. Ово се не односи директно на Русију, већ на западну политику према Израелу и Гази. Одговор Запада на ту кризу открио је ниво хипокризије који је једноставно неодбрањив.
Цео свет види тај двоструки стандард – предавања о људским правима и „поредку заснованом на правилима“ од стране земаља које наоружавају Израел у разорном војном походу. НАТО можда није директно укључен у Газу, али је саставни део тог истог „колективног Запада“ који ту политику подржава или толерише.
Морални ауторитет је битан. Интегритет, кредибилитет и поверење и даље имају тежину у међународним односима. Можда не онолико колико бисмо желели, али у кризним тренуцима имају велику тежину. Запад је изгубио велики део моралног капитала. А НАТО, као његово војно крило, дели ту укаљаност.
Ако говоримо са моралног становишта, да ли бисте рекли да је морални пад НАТО-а почео бомбардовањем Србије и Црне Горе?
Да, мислим да јесте. Објективно, тада је све почело. Али свет то није тако доживео. Светска јавност никада није интернационализовала значај косовског рата. Тај сукоб је углавном заборављен – засенчен догађајима попут рата у Ираку, који је имао много већи утицај на међународни углед САД.
Дакле, иако се слажем са суштином вашег питања – да, бомбардовање Југославије је означило почетак моралне ерозије НАТО-а – важно је разликовати моралну стварност и глобалну перцепцију. Рат у Ираку се памти и жестоко критикује; Југославија, готово уопште не.
Ипак, недавни догађаји – нарочито кампања Израела у Гази – имали су, када је реч о перцепцији јавности, далеко снажнији ефекат. Недавно сам интервјуисао иранског политиколога који је тврдио да је све до пре годину и по дана глобално мишљење о Израелу било углавном индиферентно или благо позитивно. Али кампања у Гази је то темељно променила. Верујем да је у праву. И мени је то променило поглед.
Када сам раније рекао да интегритет има значај у политици, мислио сам ово: међународни утицај не произилази искључиво из „тврде моћи“. Снага је важна – али важна је и ауторитет. Ако вас свет види као хипокриту или неискреног, ваш утицај слаби.
Једно актуелно питање је присуство европских лидера – попут председника Фица и председника Вучића – у Москви поводом Дана победе. Неки тврде да је то у супротности с европским вредностима. Какво је ваше мишљење?
Наравно да то није у супротности с европским вредностима. Подсетимо, 2010. године су и припадници Британске краљевске гарде марширали на паради на Црвеном тргу. Украјински војници такође. И Пољска војска. То је било поводом 65. годишњице завршетка Другог светског рата.
Дакле, не, није кршење европских принципа ако лидери попут Фица и Вучића стоје на бини ове године. И не заборавимо – овог пута није било ни словачких ни српских трупа у паради, већ су само лидери присуствовали церемонији.
Огорченост је апсурдна. Она произилази из свеопштег урушавања историјског памћења. Улога Совјетског Савеза у победи над нацистичком Немачком систематски је затамњивана деценијама. Нажалост, мало ко данас разуме да је Други светски рат у својој суштини био титанска борба између Немачке и Совјетског Савеза.
Раније сте споменули Румунију, па бих се вратио на то. Како оцењујете успон Џорџа Симиона? Каква су ваша очекивања и како тумачите реакцију естаблишмента ЕУ? Да ли она открива њихов однос према демократији?
Апсолутно – веома је откривајућа и дубоко узнемирујућа. Румунија ми је лично важна; имам породичне везе тамо и више пута сам је посетио, и за време Чаушескуа и након пада комунизма. Румуни су ужасно страдали под тим режимом – можда више него иједна друга земља источног блока.
Нисам био у Румунији последњих година, па говорим опрезно. Али две ствари ми се издвајају. Прво, видео сам Симионове изјаве о НАТО-у, и оне су донекле двосмислене. Хвали Ђорђу Мелони — која је чврст атлантиста – па се питам да ли му је омогућен успон због релативно благог става према Америци. Да ли ће заиста бити суверениста, тек треба да се види.
Сведочимо занимљивој ситуацији у Немачкој: неуспешан први покушај избора Мерца за канцелара, а затим и проглашавање АфД за екстремистичку странку. Како то тумачите? Чини се да сваки покушај маргинализације АфД само повећава њену подршку.
Нисам у потпуности убеђен у тај наратив. Заправо, видео сам супротно. Након извештаја којим је АфД означен као екстремистички, њихови рејтинзи су се благо смањили. Многи гласачи су почели да доводе у питање сврсисходност подршке странци која изгледа као да нема пут који би водио ка стварној власти. Морам рећи да сам прилично песимистичан када је реч о немачкој путањи.
Политика никад није коначна – околности се мењају. Али у последње две деценије Немачка је акумулирала дубоке и структурне слабости. Пуно пажње се посветило енергетској кризи, Северном току и слично, али прави проблеми су почели много раније.
Тај процес је, може се рећи, започео под канцеларом Шредером. Он је демонтирао систем Рајнског капитализма – кичму послератног немачког економског чуда. Укидањем пореза на продају акција, омогућио је спекулацију деоницама и довео америчке инвестиционе фондове до власништва над кључним немачким компанијама.
Затим је дошла „енергетска транзиција“ Меркелове – укидање нуклеарне енергије – катастрофална одлука чак и пре саботирања Северног тока. Данас, уз политику условљену ратом и високе цене енергената, немачка индустрија је ефикасно остала без приступачне енергије.
Немачка је, у многим аспектима, авангарда постнационалног либерализма. И када једно друштво прође кроз тако дубоку идеолошку трансформацију, повратак је врло тежак. Успон АфД је симптом – реакција, да, али ипак само симптом.
Могло би се, парадоксално, тврдити да је Источна Немачка била „деколонизована“ 1990. године, али да Западна Немачка није. Данас подела на Исток и Запад остаје оштра као и увек. Западна Немачка и даље је хегемонистичка — економски моћна и идеолошки усклађена са америчким интересима. У међувремену, Источна Немачка је економски запуштена, слабо насељена и лишена индустријске инфраструктуре. Искрено речено, она је економска пустиња.
Ово су системски, структурни проблеми. Не верујем да ће то што АфД добија 20–25% гласова променити основне оквире. Погледајмо Француску: тамо већ преко педесет година постоји слична политика изолације — “le cordon sanitaire” — још од успона Националног фронта 1970-их. Та политика је у великој мери успела да спречи ту странку да дође на власт. У Немачкој је та иста стратегија позната као “Brandmauer”, и врло је могуће да ће донети исти резултат.
И не заборавимо: Мерц можда није успео у првом кругу, али је победио у другом и сада је канцелар. Он је бивши директор “BlackRock-а” и чврсто укотвљен у атлантистички и глобалистички круг. АфД може викати колико хоће, али сумњам да ће утицати на стварну архитектуру моћи.
Прелазимо на Холандију. Активно сте укључени у рад странке ФвД (FvD) – Forum for Democracy. Можете ли нам појаснити шта се тренутно дешава на холандској политичкој сцени?
То је управо моја улога – да помогнем у комуникацији са међународном публиком о ономе што Тијери и посланици ФвД раде. Да будем јасан, не говорим у име странке. Све што сам рекао одражава моје лично мишљење као универзитетског професора и коментатора.
ФвД себе позиционира као конструктивну опозицију. Слажу се са ПВВ (Партија за слободу) по бројним питањима, посебно имиграцији, али се и разликују. ФвД критикује ПВВ због недовољне доследности у спровођењу обећања – нарочито у вези имиграције, станоградње и ЕУ прописа о азилу.
У суштини, ФвД се нада да ће ПВВ успети да спроведе значајне реформе, али остаје будан у указивању на места где се предизборна обећања не испуњавају — посебно када је реч о кључним питањима као што су имиграција и национални суверенитет.
Како се приближавамо крају нашег интервјуа, имам још само неколико питања. Једно од њих је посебно занимљиво. Тиче се тренутног стања европског конзервативизма. Упркос неким значајним победама — различитог обима — и даље се чини да нешто суштинско недостаје. Не постоји права конзервативна „Интернационала“, ако тако можемо да кажемо. Шта би, по вашем мишљењу, политичке странке, интелектуалци и истраживачки центри требало да раде? Конзервативци се данас често осећају као дисиденти унутар Европе. Како да се повежемо? Како да створимо просторе истине? Како да изазовемо ову свеобухватну лево-либералну хегемонију? Нешто кључно изгледа као да недостаје. Можете ли нам помоћи да схватимо шта је то?
Управо то покушавамо да решимо у оквиру Међународног Форума за Демократију. Наша мисија је, заправо, да послужимо као нека врста центра — једно језгро, ако хоћете — за конзервативну интернационалу. Наш слоган је „Борба против глобализма широм света.” Томе тежимо кроз недељне емисије, нашу интернет страницу, налог на мрежи X (некадашњи Твитер), као и кроз разне друге канале. Циљ је да повежемо истомишљенике широм света — делећи перспективе, искуства и стратегије.
Мислим да ваше питање погађа веома важну ствар. У праву сте: суочавамо се са укорењеном културном хегемонијом, укорењеном у либералној левици. Дакле, шта недостаје? На то је лако одговорити, а Тијери Боде посебно добро говори о томе.
Политичке промене не настају у политици. Праве политичке трансформације — попут оне током Француске револуције — проистичу из метаполитике: из клубова, културних удружења, привредних иницијатива, уметности, медија и других области изван традиционалних политичких институција. Тијери је страствено посвећен овој идеји — он верује да конзервативци праве стратешку грешку мислећи да је само изборна победа пут ка промени.
Да, политичка функција је важна – она пружа видљивост, платформе и легитимитет. Али права промена не долази само од обављања функције. Можете победити на изборима, а и даље остати немоћни. Систем остаје нетакнут. У многим случајевима видимо људе који носе министарске титуле без стварног утицаја. Они су на функцијама, али нису на власти. То је фундаментална дилема.
Управо тако – то је тако важан увид. То је скоро Грамшијев оквир обрнут.
Управо тако. А ево и парадокса: да бисмо променили културни терен, ипак су нам потребни ресурси — новац, инфраструктура, утицај. Па шта да радимо у међувремену?
Један пример је оно што Тијери ради са FVD. Он је покренуо услугу доставе хране — директно од пољопривредника до потрошача. Храна је веома високог квалитета, али што је још важније, овај пројекат подстиче економску независност и изградњу заједнице. Такође је развио и „Форум апликацију“, која омогућава људима широм Холандије да пронађу друге који подржавају покрет — било да су власници предузећа, продају аутомобил или кућу, траже дадиљу или једноставно желе умрежавање.
Ово ствара метаполитички екосистем — и, на крају, паралелно друштво. То је стратегија: изградити нешто изван постојећег система што ће га временом моћи парирати или чак заменити.
То је заиста инспиративно – практичан модел за конзервативно цивилно друштво у акцији.
Још једно повезано питање је академски свет. Академска заједница је, у многим случајевима, постала идеолошко упориште левице. Чак и док левица губи институционалну моћ на другим местима, чини се да се све дубље учвршћује на универзитетима. Да ли бисте се сложили да је академска заједница постала оружани простор за идеолошки екстремизам? Видели смо недавне напоре председника Трампа да ово оспори – попут његовог писма Харварду. Шта ви мислите?
Па, говорим из неког искуства – и сам сам универзитетски предавач. Срећом, предајем на универзитету који подржава истинске академске слободе. Налази се у западној Француској и нудимо курсеве политичких наука на енглеском језику, чак и за студенте који не говоре француски – тако да сте добродошли да дођете и студирате тамо!
Уз то речено, проблем је огроман – заиста га је тешко преценити. Сада имам 60 година. Када сам био у Оксфорду 1980-их, институција је већ била претежно левичарска. Живо се сећам како је, чак и током премијерског мандата Тачерове, универзитетска средина била потпуно против ње.
И да, иако се не слажем са Трамповим ставом по неким питањима — посебно када је реч о сузбијању прорпалестинских студентских гласова — веома снажно подржавам једну од његових кључних иницијатива: укидање федералног финансирања овим идеолошким упориштима. То је апсолутно неопходно.
Ово важи и за невладине организације. Те институције често опстају захваљујући државном или квазидржавном финансирању. Уклоните финансирање — и велики део идеолошког механизма се урушава. У томе готово да има марксистичке логике: ако уклоните економску базу једне класе, њена културна надградња не може се сама одржати. Апсолутно сте у праву: чак и ако либерали изгубе политичку моћ, они и даље задржавају културну. А управо ту везу морамо прекинути.
То је веома оштра и искрена дијагноза. Хвала вам. Сада, само још једно последње питање, ако смем.
Могу ли да вас замолим да поделите своје гледиште о Србији? Србија остаје јединствен случај – културно европска, политички аутономна, историјски везана и за Исток и за Запад. Какву улогу видите за Србију у данашњој све више подељеној и идеологизованој Европи?
Мислим да Србија има посебну и вредну позицију захваљујући својој независности. Често се наводи пример Мађарске, али Србија је још слободнија јер није чланица ни ЕУ ни НАТО-а. То јој даје маневарски простор.
Надам се да ће та независност донети стварне користи. Посета председника Си Ђинпинга је велики догађај. То потврђује геополитички значај Србије.
Као што смо раније разговарали, морални кредибилитет Запада је у дубоком паду. А у таквом контексту, мање земље попут Србије могу извојевати достојанствен пут. Независност, у овом случају, значи да нисте ничији вазал.
Супротно томе, лидери већине великих земаља ЕУ више нису заиста аутономни — они служе другим интересима, често интересима америчке дубоке државе. То је разорно. Људи то виде, и то подрива њихов легитимитет.
Дакле, да — Србија је релативно мала и није међу најбогатијим земљама, али има неколико карата у рукаву. Трамп је чувено рекао Зеленском да „нема никакве карте“. Србија их има. Она има сложен идентитет — несумњиво је европска, а истовремено има дубоке историјске и културне везе са Истоком.
Надајмо се да ће, како НАТО слаби и европске институције западају у кризу легитимитета, настати више простора за суверене државе попут Србије да напредују.
(eagleeyeexplore, 06.06.2025)
