Добио сам премештај и отишао сам у Приштину, али и ту нисам остао по страни, него сам одмах почео да се интересујем за благостање народа. Тамо сам наишао још на неке моје пријатеље из ранијег времена који су преживели ратно стање и ропство, па сам почео да мислим и са њима да кројим планове како ће се најбоље помоћи крају и да народ после толиких невоља почне да живи животом достојног човека.
Кратко време после мог доласка у Приштину, појавила се потреба да се аграрна реформа спроводи и да се једном делу народа из Црне Горе, Војводине, Хрватске, Далмације и Србије итд. дâ земља на обраду, јер су били беземљаши, а на Косову је онда било доста необрађене земље, а и обрађене која је напуштена, јер се муслимански народ тј. живаљ нагло почео исељавати у Турску.
| Након оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, отпочео је процес насељавања становништва, путем аграрне реформе из неразвијених крајева Краљевине на подручје Косова и Метохије и Старе Србије у целини. Током 1920. године донета је Уредба о насељавању јужних крајева. Предност су имали ратни добровољци којима је у знак државног и народног признања додељивано од 3 до 5 хектара земље. |
Мој познаник и пријатељ почивши Сретен Вукосављевић је постављен за главног аграрног повереника у Скопљу за Јужну Србију и онда је тражио људе који ће сарађивати са њим, а познају прилике и терен. Ја нисам био вољан да се примим посла, јер сам знао да ће бити за мене много напора, али када су ударили на националне осећаје и почели говорити да је сада време да се покажу истинске патриоте које воле народ морао сам да попустим, јер ја сам једини био који је најбоље познавао терене целог Косова и менталитет народа, па сам на крају пристао и министар аграра Пољак поставио ме је за аграрног повереника Косовског округа.
У исто време за Звечански округ постављен је почивши Тодор Михаиловић, а за срез Вучитрнски Јеротије Елезовић и Сима Чакаревић, такођер учитељ, за Куманово и цео тај крај са Прешевским срезом.
Кредита никаквих није било бар за мој округ и то је речено да се то врши националан посао на добровољној бази са својим крухом и без икакве накнаде само оно што сам примао као учитељ, као и остали који су остали да раде у разреду. У народном дому нашао сам једну напуштену собу и то сам огласио за канцеларију за коју се ништа није плаћало, а ја сам свакога дана готово био на терену, јер су насељеници које је требало збринути долазили на станицу и о њима се морало водити рачуна, јер ако се не би одмах прихватили они би се вратили и тако би се компромитовала цела наша ствар тј. државна.
Међу насељеницима било је и таквих који су били исувише сиромашни, па сам ја често пута морао да купујем веће количине хлеба да бих нахранио оне које нису имали, дешавало се да сам често пута пола своје плате трошио за ове ствари и тако остављао да се породица злопати и да се задужује да бих одговарао својим обавезама.
Претходно објављени делови:
Имало је људи који су били противу насељавања ових крајева па је била једна тајна организација која је често крстарила возовима и плашила породице насељеничке да ће сви погинути од Арнаута чим се населе на земљу и многи су чим су сишли са железничке станице са које се долазило у Приштину (мислим да се звала Бресје) 260) јер локални воз до Приштине у том времену није постојао, него је тек доцније направљен итд.
Ја сам муку имао да те људе разуверим да је то све лаж. Међу њима који су се највише плашили били су насељеници из Војводине, те сам њима давао земљу одмах у непосредној близини Приштине, а Личане, Црногорце, Босанце, Далматинце итд. који су били мало храбрији насељавао сам мало даље од Приштине, Урошевца и Гњилана јер су сва та места као и Лапски
срез били под мојом управом.
Предао сам се том послу, па сам напуштао породицу и стално био по терену иако је безбедност била врло несигурна, а када о томе сада размишљам видим да сам био исувише неправичан према породици, јер таку лудост сем мене нико други није радио и то ми се осветило, јер сам упао у дугове који су ме после стално пратили све до 1945. године када је то питање општом наредбом скинуто са дневног реда и ја сам се ослободио меница мојих и многих које сам морао за друге да плаћам, јер не само што сам населио, него сам многима и менице потписао па сам морао да их плаћам сам.
Књигу „Живот и рад Михајла Кијаметовића, учитеља и националног радника (1882–1961)“ објавио је Архив Косова и Метохије 2025. године.
Објавио: Горан Аврамовић
