Покрет за одбрану Косова и Метохије

Из књиге „Живот и рад Михајла Кијаметовића, учитеља и националног радника (1882–1961)“: Интернирање у Нежидер

Михајло Кијаметовић (Фото Збирка Михајла Кијаметовића, ЛВИИИ к.2-384-1939, Архив Косова и Метохије)
Током неколико наредних викенда Радио Ким ће објављивати делове из књиге “Живот и рад Михајла Кијаметовића, учитеља и националног радника (1882–1961)” коју су приредили Марко Марковић, Немања Димитријевић и Стефан Филиповић из Архива Косова и Метохије. У првом одломку из овог критички приређеног мемоарског списа Кијаметовића, рођеног Вучитрнца, учитеља, секретара одбора Народне одбране у Врању, аграрног повереника, школског надзорника и преданог националног радника на ослобођењу Старе Србије, описано је његово интернирање у аустроугарски логор за Србе који се налазио у близини Нежидерског језера. Становништво Вучитрна и околине интернирано је тамо у периоду од 1916. до 1918. године.
 

Мене су у месецу августу 1916. године са већом групом других Срба из разних крајева интернирали за лагер смрти у Нежидеру. Измучени у коњским вагонима, готово без хране и воде били смо толико исцрпљенида су нас првих дана поштедели од рада који су обављали интернирци.

Овде је настало право мучење, јер је храна била врло слаба: хлеб од неке материје у којој је било врло мало брашно од жита и врућа вода у којој је кувана репа. Поред овога, ту сам видео и другу невољу: један део Срба изгубио је моралне особине и постао слуга окупатора, а за те услуге они су имали право да излазе у варош и тргују набављајући робу из вароши и препродајући је изгладнелим интернирцима.

Други који су се додворили команданту лагера, мислим да се звао Лантош, који је био прави господар иако је постојао генерал командант лагера, он се слабо виђао и препустио је све овом официру да ради шта хоће место њега.

Треће удворице су се наместили као команданти појединих барака, а четврти као комесари кујна. И команданти барака и кујна имали су своју засебну одвојену од интернирских казана своју укусну храну, јер су и оно јадно следовање што су добијали за општи казан они десетковали и тиме себи стварали сласт, а осталима горчину и глад.

Поред овога магационери који су издавали следовања нису били исправни, него су давали мање него што је следовало, а остало задржавали за себе и продавали.

У лагеру се створиле разне продавнице које су продавале разну робу и тиме се повела велика шпекулација, што је још више кварило карактере и стварало неваљалце. Многи команданти барака, комесари кујна и поједини кувари имали су по неколико љубазница које су добро хранили на рачун следовања јадног народа.

У Нежидеру су поред мушкараца биле интерниране многе жене. Чиновници су имали своју кујну, али и код њих није било стање сјајно, јер у свакој пшеници има кукоља. Да би се донекле поправило стање чиновничке кујне, одобрено је уз разне протесте и молбе да чиновници сами бирају свога комесара кујне. Па је то најзад дозвољено.

На скупу изабран сам ја за комесара, и то једногласно, како од свештеника чији је број био доста велики, тако и од осталих чиновника који су припадали тој кујни. Ја сам изабрао неколико људи за које сам сматрао да су исправни за куваре и послугу у кујни и почео рад, али сам одмах приликом првог примања следовања из магацина, дошао у сукоб са магационером, мислим да се звао Менцл, а био је наредник у војсци.

Он је хтео да ми предаје следовање које [је] он сам пре мога доласка измерио за моје људе према бројном стању; али, ја то нисам хтео да примим и одмах смо дошли у сукоб. Ја сам са собом водио моје одане људе који ће да приме следовање и у случају нужде да ми се нађу. То су били Зарко и Јорга из Бањске крај Косовске Митровице и мој земљак Станимир Грбановић.

Ови су људи послуживали у кујни: чистили кромпир када смо га понекад добили и још друге теже послове вршли и што је најглавније пазили су да се не учини каква злоупотреба од стране професионалних кувара које сам нашао у лагеру од неких који су имали своје ашчинице или мале кафанице у Србији, па су се разумевали у кување.

Ја сам њих оставио у магацину, а рекао сам магационеру да ја одох да се тужим Лантошу што ми се не да да примим следовање онако како треба тј. да се пред моје очи измери следовање које примам, а не да ми се даје измерено без мога присуства, па може да буде мање и мене ће људи да оптуже да ја један део следовања склањам за моје шпекулације.

Отишао сам до команданта Лантоша и њему јавио, па је он са мном дошао у магацин али док сам ја ишао до канцеларије у том међувремену, како ми причају моју људи, он је премерио поново оно што је за мене измерио и додао онде где је недостајало тако када је дошао Лантош, када је премерио пред њим и преда мном, било је све тачно према таблици по којој смо примали следовања за појединце итд.

Лантош је одмах почео да виче да ја сумњам у исправног човека у кога има поверење канцеларија да је поштен, а ја оћу да га окривим да је неисправан. Ја сам му рекао ја верујем да је исправан, али ја оћу да ја када примим следовања за моје људе да се то преда мном мери. Лантош је био у вези са магационером и они су делили оно што овај украде на мери, па су после продавали итд.

Књигу „Живот и рад Михајла Кијаметовића, учитеља и националног радника (1882–1961)“ објавио је Архив Косова и Метохије 2025. године.

Горан Аврамовић

(РАДИО КИМ, 30.11.2025)