Канцеларија је објавила да ко оће од учитеља може да се јави да иде за Браунаум ради наставе у школи. Пријавио се један део, али се ја нисам јавио из разлога што сам имао подоста људи из мога краја у нежидерском лагеру, па нисам хтео да се од њих одвајам. Ја се нисам пријавио, али су ме они сами узели на списак у намери да ме склоне из овог лагера, јер су сматрали да сам им штетан по њихов поредак.
Извршена је припрема за путовање у Браунаум и ми смо пошли крајем 1917. године и када смо стигли у Браунаум, ми смо онда сазнали да је било довољно учитеља за школу, али су их послали у села на разне радове, јер нису хтели да раде онако како су хтели да по више дана иду са децом да обрађују имања појединима и да за то управа логора добије награду, а ђаци и учитељи ништа.
Из лагера Нежидерског дошли су у Браунам ови учитељи: Михајло Кијаметовић, Сава Клинић, Цветко Стаматовић, Милан Трифуновић из Алексинца итд.
У овом логору стање било је још и горе, јер овде није било интернирано високо државно чиновништво према којима би имали мало обзира, а са малим чиновништвом, сељацима и занатлијама радили су онако како је у њиховом интересу, тј. управа лагера.
И овде су улизице пировале: командири барака, комесари кујна, кувари и они који су се увукли да служе по канцеларијама лагерским. Док су они благовали, народ је морао и ђаци да једу сплачине, а овде нису слати пакети на личности, него је слато групно вагонима за цео лагер, а то је добродошло управи лагера да се богати, јер су готово све задржавали за себе, а врло мало давали за кујне и од тога су командири барака дизали и остале улизице, те за народ и ђаке било је врло мало и формално се гладовало у правом смислу.
Прави патриоте који су били у лагеру и један део ђака, нису нас новодошле учитеље много марили, јер су мислили да смо ми неке улизице па ћемо бити у друштву командира барака и осталих изјелица поштеног света у лагеру.
Ја сам био прилично болестан и сувише сув и исцрпљен, па су многи говорили да ево дошао овај Македонац да се овде ухрани на наш рачун, јер су они сматрали да је Косово Македонија итд.
Као у Нежидеру, тако су овде од овога следовања што је припадало народу за кујну један део узимали магационери, а други командири и кувари, јер се за њих засебно кувало, те је за остале остало врло мало и може се рећи да се живело од вруће воде у којој је попарена репа и хлеба који није био од жита него од неког смеса за које и најбољи хемичари тога времена не би могли рећи од чега је направљен.
Ја сам са болом у души гледао ово јадно стање и одмах сам почео мислити како да пронађем начин да се свету помогне. Радили смо у школи и почели су и нас са децом да изводе да скупљамо траве за куниће итд. Секретар Хришћанске заједнице, који је био ту да води рачуна да се оно што се добије од Црвеног крста правилно подели, удружи се са управом лагера, чувеним Помпејом, који је био чиновник поште и резервни капетан, али је он био командант лагера, јер генерал који је био стварни командант лагера врло је мало водио рачуна о лагеру и оставио је све да жари и пали Помпеј, који је организовао добру шпијунажу, као и Лантош у Нежидеру од проданих душа логораша, који су готови на вешала да ставе свога брата само да они имају комад више хлеба итд.
Ја сам и раније као националан борац свој живот сваког момента готов да жртвујем за општу ствар па сам тако радио и у лагерима.
После неколико месеци, једнога дана видео сам да се лагер дотерује, чисти, кречи итд. и одмах сам помислио да ће сигурно доћи нека инспекција. Једне вечери командири барака издају наређење да сутра сви будемо добро припремљени јер долази комисија да прегледа лагер. Поред осталог, напоменуо је да је Помпеј наредио, да на сва питања комисије одговарамо да нам је у лагеру добро и да се управа много брине за нас да смо задовољни. Ако се нађе неко да нешто каже што није у интересу управе лагера, тај ће бити строго кажњен.
Сутрадан у лагер је дошао генерал Андријан, неки Словак по народности. Команданти барака све своје из бараке, постројили су пред баракама. Ја сам такођер постројен пред мојом бараком. Генерал Андријан у пратњи генерала Браунанског и Помпеја и још неких официра обишао је постројене логораше и по некога питао како је стање, на што су сви питани одговорили да је не може бити боље.
Помпејево лице је било озарено, али када је дошао ред да изврши смотру логораша из моје бараке, ја сам се припремио и чим је дошао у близини мене ја сам искочио из строја и молио да мене пита о стању у лагеру. Помпеј је побеснео и почео да говори да сам ја мало луд, али је Андријан изјавио да оће да ме саслуша.
Ја сам онда рекао да стање није најбоље, јер оно што држава даје за следовање за храну не дели се правилно, јер један део од тог следовања узима се за засебну кујну командира барака итд. и тако оно што остаје мало је за добру храну осталих. Ја сам онако, по својој логици, рекао да по Женевској конвенцији логораши треба да имају своју самосталну управу у кујни и контролу да се следовање правилно распоређује и да имају сви једнаку храну.
Андријан ме је нешто разумео, али је тражио да му један од Срба који су били у пратњи преведе и када је то саслушао он је прибележио и отишао. Када се то свршило, командант моје бараке хтео је да ме бије, али су прискочили остали и рекли ако ме само дирне њега ће они на комад. Он се удаљио, али је рекао Помпеј ће њему смрсити конце.
Појавила се храброст код неких логораша и многи су ми честитали на мојој храбрости. Чувши Помпеј расположења логораша у бараци, није хтео моментално да ме напада, али је то оставио да доцније изврши на мене притисак. Андријан није пренебрегнуо моју жалбу него је издао наређење да се моја молба оствари и наредио да се оснује један одбор који ће контролисати примање следовања и распоред у кујни и да у кујну не може имати засебна кујна за команданте лагера итд. него сви из једног казана треба да се хране.
Изрично је тражио да у том одбору будем и ја. Мучног срца Помпеј је издао наређење да се оснива одбор за примање следовања и надзор над кујном у који поред осталих улазим и ја.
Одбор се састао на првој седници и мене су сви једногласно изабрали за главног функционера. Ја сам одмах изабрао из одбора још два лица који ће ми помагати и одмах први дан смо, примајући следовања, дошли у сукоб са магационерима који су хтели да дају мање, али смо ми успели да се да онолико колико је требало. Комесаре кујна смо сменили и поставили неке нове куваре поред оних који су били и за комесаре смо поставили људе за које смо веровали да ће праведно делити и радити.
Ја сам устајао са мојим људима свакога дана исувише рано, а увече доцкан остајали у кујни да би контролисали и увече и изјутра да се следовање правилно употреби. Иако не много, али је храна била боља, и по лагеру се почело да говори: Бог да поживи онога мршавог Македонца, он ће да нам поврати душу тј. он ће да нас нахрани. Један сам посао свршио добро, а сада је остао други много важнији: требало је изборити се да се оно што се добија од Црвеног крста правилно распореди онима којима се шаље.
Књигу „Живот и рад Михајла Кијаметовића, учитеља и националног радника (1882–1961)“ објавио је Архив Косова и Метохије 2025. године.
Горан Аврамовић
