Из Браунаума сам протеран 1918. године у месецу мају и када сам дошао у Нежидер, чуо сам радосне вести да се наши храбро боре и да ће скоро да дође ослобођење. Било је у лагеру интелектуалаца који су знали добро немачки, па су некако створили везу те су сазнавали шта се по фронту дешава, и те вести потајно преносили у лагеру сигурним и опробаним пријатељима. Ове вести су нам давале снаге да издржимо још једно време.
Ја сам био у тешком положају, јер сам био избрисан из спискова за пакете у иностранству па сам оскудевао, али су ме вести о скором ослобођењу храбриле, а по неко од другова који је добијао подоста пакета по нешто ми је додао и тако сам издржао до дана када је дошло време да Аустрија капитулира и да Лантош побегне из лагера са целом својом махијом, а наши људи су преузели лагерску управу и почели су лагано да отпремају партију по партију за Србију.
Били смо слободни да излазимо у варош али мени то није ништа помогло јер новаца нисам имао и морао сам да се задовољим са храном коју су ми давали они који су сада преузели, тј. наши људи, управу у своје руке. Била је храна мало боља, а мисли да су неке мисије међународне на брзу руку дошле у вези са лагером и дотурали по нешто за исхрану и тако се могло причекати неки дан док дође време да се утрпамо у возове који су били препуни и врло слабо саобраћали.
Дошао је дан, те сам се ја увукао у воз и дошао до Новога Сада. У Новом Саду Матица српска је организовала кујне и све нас добро хранила и када нас је по реду отпраћала на железничку станицу за Београд, свакоме од нас је дала по 250 динара што су у то време биле велике паре. Када сам дошао у Београд већ сам био добро осигуран јер сам имао познанике који су ме прихватили и помогли.
Како су пруге биле у квару па се морало ићи пешке, а то ја нисам могао издржати, али сам нашао излаз јер је моментално у Београду био командант места пуковник Цукавац кога сам добро познавао још док је био начелник штаба Косовске дивизије у Приштини. Он ме је снадбео војном легитимацијом у којој је стајало да ми се све војне власти нађу при руци за путовање. Добио сам железничку објаву да путујем преко Винковаца и Сарајева за Увац док је био крак тј. Прибоја (железнички).
После сам добио подвозна средства – кола од Прибоја за Пријепоље, из Пријепоља за Сеницу, из Сенице за Нову Варош, из Новог Пазара за Рашку и из Рашке за Косовску Митровицу, а из Косовске Митровице сам нашао подвозна средства за Вучитрн. Када сам дошао, у кругу своје породице, чуо сам за њене велике патње.
Породица се дуго мучила гладна и без осталих средстава. Продавала је кућне ствари и радила туђе послове да би могла да издржи и очува децу. То је била необично храбра жена и савлађивала је невољу не показивајући непријатељу да пати. Благодарећи само мојој храброј жени Алимпији, моја деца и родитељи и сестре су ми остали у животу. Многе су жене изгубиле животе своје и своје деце само зато што нису знале да се стојички одупру сваком искушењу.
Храброст и стрпљење побеђује и највеће невоље у свим облицима. Прве године била је највећа невоља, а после су почели из Женеве преко Црвеног крста и Винер банке из Беча понеку помоћ чиновничким породицама и на тај начин донекле је ублажена невоља.
Гњилане је било под окупацијом бугарском и тамо се није могла никако чиновничка помоћ породицима слати јер то Бугари нису хтели да допусте, те се морао тражити начин да се њима помогне. Како је Тома Поповић био у Француској, а био јака истакнута радикалска личност, то је он издејствовао да се новац за сво чиновништво шаље преко Винер банке и да се у Косовској Митровици предаје на адресу Алимпије Кијаметовићеве у Вучитрну.
Лемпа је од стрица кћер Томина и он је лакомислено натоварио на једно слабо створење велики терет, јер је она према списку који је добила од црквено-школске општине у Митровици да носи у Гњилане и предаје онима којима је намењено. Она је према списку носила и делила новац чиновништву у Гњилану. Да би ишла у Гњилане морала је да измисли да иде у посете са децом породици и тако је са три детета морала да превали пут од Вучитрна до Гњилана да би обавила овај народни посао.
Посао је био врло тежак и то ју је убило те је тако млада у 38. години живота изгубила свој живот одмах неколико година по ослобођењу. Какве је све невоље у овим путовањима доживљавала, причао ми је покојини Сима Симић, бивши учитељ и свештеник, који је за време окупације био у Гњилану.
Једном дошла Лемпа у Гњилане и донела новац и поделила, али је још била у Гњилану, а ја чујем у једној канцеларији где сам радио најмљен од Бугара: „Ама братко има нека Лемпа која доноси новац Србима и шпијунира, треба да је задавимо да не квари наши рачуни”.
Почели су, каже Сима, да се спремају да одреде људе који ће је пронаћи и ухапсити. Ја сам брзо вешто симулирајући болесника изашао из канцеларије да одем кући и одмах сам из куће послао особу да код куће попа Косте јави да се Лемпа што пре склони јер ће је ухапсити.
Нашли су начин да је склоне и да је ноћу са поверљивим људима упуте пешке за Вучитрн. Сима ми после каже причали су ми људи који су је отпратили да је то био страшан пут, јер је она од умора неколико пута пала, а ми смо децу странпутицом носили на леђа све до близу Приштине и ту смо погодили једна волујска кола те су деца и Лемпа у колима, а ми пешке дошли до Бабиног Моста Вучитрнског, а одатле смо нашли друга кола и дошли у Вучитрн, где смо је оставили исувише исцрпљену.
Тако ми је причао Сима и говорио ти не знаш да цениш твоју жену која је била велики јунак и спасла сво чиновништво глади која је била у Гњилану. Ја сам знао да је она велики јунак и ценио сам је као богињу, али нисам био у стању да јој повратим здравље јер сам материјално био сувише слаб да је водим по санаторијуму, а оно што су чинили лекари у месту где сам био са службом није ништа помогло и тако је завршила свој млади живот 7. фебруара 1927. године не дочекавши радост да види своје синове као студенте Београдског универзитета у слободној земљи.
Ја сад признајем да сам био исувише предан народним пословима, па сам био потпуно заборавио на своју породицу, која је ради мога рада који је био на то да се другима помогне своју породицу довео до великих невоља. Видим да су паметни били они моји другови који су прво обезбеђивали себе и породицу, па ако после тога могу шта, они су помагали и друге.
Књигу „Живот и рад Михајла Кијаметовића, учитеља и националног радника (1882–1961)“ објавио је Архив Косова и Метохије 2025. године.
Горан Аврамовић
