Постоје места чија се прошлост не може прочитати само у историјским књигама. Она се препознаје у каменим темељима зараслим у траву, старим гробљима, црквеним портама и људима који, упркос времену и свим искушењима, не заборављају одакле су потекли.
Такво је село Јабука, под обронцима Мокре Горе, свега неколико километара од Зубиног Потока.
На први поглед, то је мирно планинско село. Међутим, његова прича траје много дуже него што би се могло наслутити.
Први писани трагови о Јабуци налазе се у османским пописима из XВ века. У њима се село помиње као готово опустело насеље са једним домаћинством и остацима цркве Илинице, која је већ тада била порушена.
Али историја овог места почела је много раније.
Према мишљењу археолога, старо гробље у Јабуци старије је три до четири века од Косовског боја. То сведочи да су људи на овом простору живели много пре него што су први писари забележили име села.
Колико је генерација прошло овим крајем, колико их је овде засновало породице, а колико отишло у нека друга места, данас је тешко утврдити. Ипак, трагови њиховог живота остали су у камену, у земљи и у сећању потомака.
Зато Јабука није само географска тачка на карти.
Она је место којем се људи враћају.
Последњих година све је више оних који обнављају дедовину, поправљају старе куће или граде нове на темељима својих предака. Не враћају се само због имовине. Враћају се да сачувају везу са местом из којег потичу њихове породице.
Посебно се то види у данима када се народ окупља око сеоске цркве. Тада се у Јабуку враћају и они који данас живе далеко. Окупљају се породице, срећу пријатељи и рођаци, обнављају успомене и потврђује припадност крају који многи никада нису престали да сматрају својим домом.
Таква окупљања имају много шире значење од самог сусрета. Она чувају континуитет једне заједнице која је кроз векове пролазила кроз различита времена, али није изгубила свест о својим коренима.
А тамо где се окупља народ Ибарског Колашина, готово по правилу чују се и гусле.
Тешко је замислити овај крај без њиховог звука. Вековима су управо уз гусле преношене народне песме, предања и историја. Њима се чувала народна епика, памтили важни догађаји, преносила сећања на претке и обликовао идентитет генерација које су овде стасавале.
Када глас гуслара пукне врлетима Мокре Горе и Ибарског Колашина, као да заједно са њим одјекну приче о постојаности, страдањима, јунаштву и достојанству људи који су живели на овом простору.
Иако су многи веровали да ће ова традиција полако утихнути, догађа се управо супротно.
Гусле у Ибарском Колашину данас доживљавају својеврсни препород.
Све је више деце и младих који желе да науче ову древну вештину, а оно што је некада било породично наслеђе поново постаје понос читавог краја.
Међу њима је и тринаестогодишњи Никола Бишевац, који већ успешно наставља традицију својих старијих. Уз њега гусла и Радивоје Бишевац (68), представник генерације која деценијама чува ову уметност и своје знање преноси млађима.
Њих двојица симболично повезују прошлост и будућност.
Један памти оно што је наследио, други учи да то наслеђе сачува.
Јер гусле нису само инструмент.
Оне су глас колективног памћења Ибарског Колашина.
Њима се вековима чувала историја, преносиле вредности, опевавали јунаци и страдалници, али и бележили догађаји који су обележили једно време. Данашњи млади гуслари зато не чувају само старе песме – они стварају и нове, свесни да ће и догађаји њиховог времена једног дана постати историја коју ће неко други памтити.
Можда управо зато Јабука и данас делује као место које пркоси пролазности.
Не великим догађајима, већ тихим трајањем.
Јер нека села опстају захваљујући путевима и зградама.
Јабука опстаје захваљујући људима који јој се изнова враћају, чувају своје светиње, своје обичаје и песму, верујући да се прошлост најбоље чува онда када остане део садашњости.
