Јован Б. Душанић – Липљански: Породична сећања на Други светски рат и време непосредно после њега

Поводом 80 година од стравичног усташког злочина у посавском месту Трњак (код Оџака у БиХ), када је од укупно 611 убијено 601 мештана. Више од трећине убијених била су деца.

Крајем ове (2024) године навршава се 80 година од стравичног злочина који су усташе извршиле у посавском месту Трњак (код Оџака), а који је скоро непознат нашој јавности. Тада је  (у току једне ноћи – између седмог и осмог децембра 1944. године) од укупно 611 убијено 601 становника, углавном старце, жене и децу. Више од трећине убијених била су деца млађа од 15 година, а покољ је чудним сплетом околности преживело само десет мештана. О овом злочину, као и о другим страдањима детаљно и документовано пише Јован Б. Душанић-Липљански у књизи Страдање у Другом светском рату парохијана Стевана и Косте Душанића.

 

 

Два сина проте Косте Г. Душанића (1835–1911) из Прибинића (код Теслића) били су такође свештеници. Старији син Стеван (1866–1957) после завршетка Београдске богословије школовање ће наставити у Русији где ће стећи научни степен кандидата богословских наука. Млађи син Коста (1879–1965), који је добио очево име, завршио је Рељевску богословију у Сарајеву. Стеван ће наследити оца и бити свештеник (протојереј-ставрофор) на парохију у Прибинићу, а његов млађи брат Коста (протојереј) у Бањалуци на бистричкој парохији.

На почетку Другог светског рата они су ухапшени и са породицама пребачени у усташки логор Цапраг код Сиска, где су затворени и многи други свештеници са подручја квислиншке творевине и марионетске пара-државе – Независне државе Хрватске (НДХ).  Брзи апел и интервенција митрополита Јосифа (замењивао је српског патријарха Гаврила, кога су Немци са епископом Николајем Велимировићем заробили и током Другог светског рата држали у логорима, па и у злогласном Дахау) код Концила немачких евангелистичких бискупа уродио је плодом. Свештенство Српске православне цркве, по немачком наређењу, усташке власти морале су да пребаце из логора Цапраг, како то пише прота Стеван, Мајци Србији. Свештеници су стигли у Аранђеловац и потом распоређени широм Србије да обављају свештеничку службу. Прота Стеван К. Душанић задржан је у Аранђеловцу, а његов брат Коста упућен је у Кикинду. По завршетку Другог светског рата они се из Србије враћају у своје парохије на којима су њихови парохијани, током и непосредно по завршетку Другог светског рата, доживљавали огромна страдања од усташких и нових комунистичких власти.

На Бистричкој парохији проте Косте (у бањалучким приградским насељима Дракулић, Шарговац и Мотике) у једном дану (7.2.1942) убијено је 2.315 Срба, од којих је 551 млађи од 15 година. Био је то најмасовнији покољ Срба на њиховом кућном прагу извршен у само једном дану. О овом догађају је доста писано, а ми ћемо у неколико наставака пренети породична сећања Јована  Б. Душанића, из наведене књиге, која се односе на страдања парохијана проте Стевана у Другом светском рату и годинама које су уследила по његовом завршетку.

 

 

На почетку ове књиге аутор наводи изреке Светог Василија Острошког Чудотворца (Зло побеђујемо добром, те Зло се злом исправити не може) и Патријарха Павла (Зло које је заборављено, сакривено и неокајано, постаје извориште нових зала), а на крају предговора пише: „Мада сам одавно имао сав материјал сакупљен и за ову књижицу дуго сам одлагао да је припремим. Било ми је изузетно тешко да ова ужасна сведочанства забележим и двоумио сам се да ли да то на једном месту изложим. Ипак, на крају, чиним то са уверењем да је неопходно памтити све невине жртве и гајити културу памћења, те уз жељу и наду да оваква подсећања неће подстицати мржњу и освету него ће деловати опомињуће како се ништа слично нигде и никоме више не би догодило.“

 

1. Прота Стеван у Другом светском рату

 

Убрзо после капитулације Југославије у пролеће 1941. године марионетски режим такозване НДХ, уз помоћ Немаца, покушава да успостави власт и у Прибинићу. У Теслићу су већ биле стациониране јаке немачке снаге због осигурања несметаног рада фабрике – Дестилација дрва – која је производила важну сировину за ратне потребе (ацетон за експлозив). Неколико дана пред Видовдан у теслићком крају су виђенији Срби узети као таоце и затворени у Теслићу. Тиме је окупатор желео да спречи подизање устанка на, за Србе свети дан, Видовдан. Из Прибинића су као „Видовдански таоци“ затворени у Теслићу прота Стеван К. Душанић, трговац Богдан Поповић и угледни домаћин Јован В. Душанић. Неколико дана после Видовдана они су пуштени кући, али већ 10. јула окупатор покушава да ова три таоца, сада са читавим породицама, поново ухапси и интернира из Прибинића.

Породицу Богдана Поповића су, без било каквих проблема, одмах пребацили у Теслић, али приликом одвођења породице проте Стевана, око парохијског дома у Прибинићу окупио се велики број мештана. Неколико сати мештани нису дозвољавали њихово одвођење. Ситуација је постала критично наелектрисана и прота Стеван је тада апеловао на своје парохијане да ништа не предузимају, како не би „пала невина крв јер ове окупаторске слуге немају милости и обзира ни према мени, 75-огодишњем старом свештенику и моме двогодишњем унуку Слободану“. Пре него што су га повели за Теслић, прота Стеван се својим парохијанима обратио. Рекао је да наступају тешка времена и да они треба, поготово у таквим временима, да буду сложни, да се међусобно помажу, да више него икада воде рачуна да су православци и да, без обзира на сва искушења која им предстоје, остану људи. На крају им је обећао да ће се он поново вратити међу своје парохијане, јер не може дуго опстати нехришћанска власт хрватских усташа постављена и одржавана од стране немачких злочинаца.

Неколико дана његова породица је била затворена у згради Старог суда у Теслићу. Међу њима био је и протин двогодишњи унук Слободан (касније познати српски историчар, редовни члан Српске академије наука и уметности и први професор-емеритус Београдског универзитета) кога су родитељи после шестоаприлског бомбардовања из Београда довели у Прибинић мислећи да ће му бити безбедније код деде, угледног свештеника. Сазнавши да им је син у затвору, Слободанови родитељи (Светозар и Милева) брзо ће стићи у Теслић и успети да ослободе сина и врате у Београд, а прота Стеван ће са остатком породице бити пребачен у усташки логор Цапраг код Сиска.

Тих неколико сати кашњења са одвођењем породице проте Стевана из Прибинића омогућило је породици домаћина Јована В. Душанића, која је живела дубоко у шуми Јаворова, да се организује и одупре интернацији. Тако су успели да избегну неки од усташких логора или стратишта. Хроничар усорског краја Бошко Н. Петровић (у књизи Братоубилаштво и парадокси једног тешког времена) пише о томе: „Био је ово први отпор интернацији на нашем подручју који су извели Душанићи и спасили се.“

После тога мештани су у селу формирали своје одреде, тако да у Прибинићу није могла да буде успостављена власт такозване НДХ. На почетку рата су на ово подручје међу устанике стигли и бројни комунистички емисари са стране, али њихове намере су за кратко време биле схваћене и они су протерани из Прибинића.

Месни одреди су у току рата углавном сачували локално становништво од ратних страдања и Прибинић је имао свега неколико погинулих све до званичног завршетка рата. Устаници из Прибинића повезују се са устаницима из околних места и ствара се слободна територија која је обухватала шири (када је граница била на рекама Сава, Усора, Врбања, Врбас) или ужи простор (граница на самом ободу Прибинића), зависно од тога како су ратна збивања дозвољавала. На том простору створена је јака четничка формација Борја коју је чинило пет батаљона: Карађорђе, Мркоњић, Танкосић, Краљ Петар и Кнез Арсен.

Од устаника из Прибинића формиран је батаљон Карађорђе у чијем саставу су при формирању били мој отац (Бранко) и његова два брата (старији Драгутин и млађи Милета), а њихов најстарији брат Влајко остављен је код куће да одржава домаћинство. Била је то локална војска која је штитила месно становништво и није се удаљавала из Прибинића. У саставу четничког батаљона Карађорђе су поред Срба били и месни муслимани из Прибинића, Хасан Кертић (од комунистичких власти је касније осуђен, као четник, на вишегодишњу робију), браћа (Бећо, Хусо, Омер и Рамо) Хускић и други.

 

 

Петар М. Богуновић, учитељ у Прибинићу (где је 1922. године добио сина Угљешу, чувеног београдског архитекту ТВ торња на Авали), о суживоту православних и муслимана (у књизи Из усорског краја и околине) пише: „Ови су се муслимани толико зближили са браћом православне вере, да се међусобно не само посећују него и куме. Жене муслиманке не крију се од хришћана комшија. У том сеоцету (Марици) имају и своју џамију, која је, по народном предању, године 1835, саградио неки Јашар-бег, који се као бивши слуга у беговској кући, оженио једном беговицом из породице Капетановића. Та је џамија обновљена прије двадесет година (пред Први светски рат), већином прилозима народа православне вере из Прибинића, на потицај православног свештеника проте Стевана К. Душанића. Заиста, једна ретка појава верске трпељивости и међусобног верског сношаја и братства.“

У Другом светском рату прота Стеван изгубио је три сина: пуковника Светолика (1908–1944), адвоката Богољуба (1911–1943) и дипломираног машинског инжењера Драгољуба (1914–1941). У Аранђеловцу ће сахранити Богољуба који је умро од упале плућа у јесен 1943. године и Светолика кога су партизани стрељали у јесен 1944. године, односно, како прота Стеван пише „у време извршења злочина од стране Коче Поповића и његових пролетера над српским народом. Објављено је од стране градске општине (Аранђеловац) да је било мртвих 565 особа. Светолика сам сахранио на Јеловој ливади по леву страну од његова брата Богољуба.“ Драгољуб је погинуо негде на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине и за његов гроб се не зна.

У Аранђеловцу ће прота Стеван бити сведок последњих дана митрополита црногорско-приморског Јоаникија, а од сина Светозара сазнаје и за мученичку смрт бањалучког епископа Платона са којим је се заједно школовао у Србији и Русији.

Када је 1938. године умро бањалучки митрополит Василије (Поповић) прота Стеван је био удовац, па му је предложено да се замонаши како би био изабран на упражњено место митрополита бањалучког. Захвалио се на понуди, рекавши: „Има бољих и достојнијих од мене“ и предложи Платона Јовановића чији су „карактер, борбеност, љубав према Српству, оданост Православљу, били јемци да је он погодан за то мјесто“. Њих двојица су по завршетку Београдске богословије, на препоруку митрополита Михаила и ректора Фирмилијана, упућени 1896. године на даље школовање у Русију где су завршили Духовне академије и стекли (1901) научни степен кандидата богословских наука.

Прота Стеван К. Душанић о Платону Јовановићу (у књизи: Успомене на бањалучког епископа Платона), између осталог, пише: „Најзначајнији моменат из нашег заједничког живота у Београдској богословији, који заслужује да се спомене и ради опште ствари, јесте протестни митинг и спаљивање мађарске државне заставе на споменику књаза Михаила на дан мађарског националног празника посвећеног хиљадугодишњици круне Св. Стефана.

У знак револта због угњетавања нашег народа у Војводини и безобзирне мађаризације која се спроводила над њим, буде сазвана протестна скупштина београдске омладине: богослова, ђака Велике школе, ученика препарандије и многобројних грађана. Том приликом говорници су осуђивали мађарску нетрпељивост, агресивни став, угњетавање и однарођивања нашег света… Ту се реши, да се исти дан у знак протеста изврши јавно спаљивање мађарске заставе на Кнежевом споменику (споменику кнезу Михаилу) и да то урадимо нас четворица (Тодор Срдић, Платон Јовановић и ја из Босне, а Лековић из Црне Горе) јер нисмо поданици Србије, па ћемо на тај начин са Владе скинути евентуалну одговорност за дело које се не врши по њеној жељи и за које она чак и не зна…

 

 

После подне, између три и четири часа, уз учешће многобројног света извршено је спаљивање заставе на следећи начин: Тодор Срдић се попео на споменик и држао је на копљу мађарску заставу истурену у северном правцу преко коњске гриве. У подножју Споменика, такође са северне стране, ја сам шибицом исту потпалио уз бурне усклике присутног народа: Доле Мађари! Доле са круном Св. Стефана!“

 

2. Повратак проте Стевана на парохију по завршетку рата

 

По повратку (1945) из Аранђеловца у Прибинић, прота Стеван ће са комунистичким властима до краја живота имати сталне сукобе, због чега је био и осуђиван. Прво суђење имао је већ 1946. године, када је („Стеван Душанић, православни свештеник из Прибинића, 80 година стар, удовац, писмен, свршио духовну академију, без иметка, непорочан“) проглашен кривим и новчано кажњен. Следеће, 1947. године, за исто дело биће осуђен на три године и три месеца затвора.

У образложењу прве пресуде пише: „Православном свештенику у Прибинићу, Стевану Душанићу, дошли су 12.5.1946. године по службеној дужности Свето Маркочевић, Хусеин Кахвић, Данило Маркочевић и Ново Маринковић. Када су исти од оптуженог Душанића затражили матичне књиге на располагање, он се успротивио говорећи им да он то неће дозволити док не добије наређење од својих (црквених) власти. Референт му је казао да не сме да крсти дете, обави венчање или у смртном случају уведе случај у своје књиге пре него што пријавитељ донесе писмену потврду да је дотични случај уведен у државну матичну књигу, те да ће за то бити кажњен. Оптужени Душанић им је на то одговорио: ‘да то значи да поп треба да буде ваш пандур и да најпре шаље вама да ви уписујете‘. Затим је отворено изјавио да се тога неће придржавати, да ће крштавати и венчавати и надаље све ко год му дође. У великом узбуђењу је даље рекао: ‘Ево вам књиге и носите их, и усташе су их носиле‘, а затим је, шкрипећи зубима, рекао: ‘да у његове књиге неће нико ништа уписивати нити стављати никакве печате док му то не одобри Свети Синод.‘ Још је рекао: ‘да се данас иде за тим да се уништи српство и вера, пошто је на Велики Петак дошао камион пун омладине у Прибинић са црвеним барјаком и испред њега певао с тим да му пркоси из чега се види да се вера не поштује, будући да се пева на највећи дан жалости‘. Истом згодом је Данилу Маркочевићу новоизабраном председнику Месног народног одбора из Прибинића казивао: ‘Ви се искрвисте ко ће да буде председник. А ја вам кажем бежите од тога, ничија није до зоре горела‘, чиме је хтео рећи да је народна власт пролазна.“

У Прибинићу ће прота Стеван, иако у дубокој старости, бити све до своје смрти изложен разним врстама шиканирања од стране новог комунистичког режима. На разне начине нова власт покушава да проту Стевана што више изолује од његових парохијана. У тој намери веома грубо се поступа и према деци. Моја браћа (од стрица Драгутина) Душан и Марјан су ми причали како су у школи од учитеља највише пута батина добијали због тога што су проти Стевану целивали руку. Школска деца су то радила упркос казнама које су због тога добијали (увек су постојале „дежурне очи“ које су то надлежним пријављивали).

 

 

Против проте Стевана (али и због њега) стално су се водили неки судски спорови. Као илустрацију навешћемо судски спор против парохијанина проте Стевана К. Душанића који је изјавио да је њихов прота школованији од друга Тита. Међутим, суд је пресудио да је парохијанин том (иначе тачном) изјавом изложио порузи маршала Тита. Наиме, зимских дана, почетком 1953. године у млину Триве Николића у Булетићу, Дане Ђурић, син Јованов, у разговору је рекао да је њихов прота Стеван К. Душанић школованији од друга Тита, па је средином исте године Дане Ђурић пресудом Среског суда у Теслићу осуђен на казну затвора од шест месеци јер је изложио порузи маршала Тита, те тиме починио кривично дело повреде угледа представника највиших органа власти из члана 174 Кривичног закона. На одлуку Среског суда у Теслићу (број 122/53 од 4.7.1953) жалили су се Окружном суду у Добоју оптужени, али и Срески јавни тужилац из Теслића.

У пресуди Окружног суда у Добоју (број 828/54 од 29.5.1954) којом је потврђена првостепена пресуда, између осталог, пише: „Својом жалбом првооптужени побија првостепену пресуду због одлуке о кривици и казни налазећи да у његовим речима што је казао да је неко школованији од њега нема кривичног дела, приговарајући и висини казне и предлажући да се првостепена пресуда укине или преиначи и да му се изрече блажија казна и условно.“

У жалби (број 94/53 од 23.7.1953) коју је Окружном суду у Добоју поднео Фрањо Билић, срески јавни тужилац, између осталог, пише: „Из разлога пресуде, не види се због чега је суд овако благу казну према оптуженом изрекао, изузев што се наводи, да су му узете олакшавајуће околности непорочност и обзир према породици, док од отежавајућих није ништа. Међутим, потребно је при одлучивању о казни било размотрити колика је друштвена опасност извршеног дела и оптуженог као починиоца. Оптужени је пољопривредник и као такав не види борбу нашег вишег руководства за стварање боље будућности свима, па и њему самом. Него, иде још за тим да то руководство вређа без икаквог разлога. Како није редак случај чињења ових дела на овом срезу, то овакве казне неће постићи своје сврхе, на оптуженог, на друге учиниоце, као ни на оне који би намеравали или учинили овакво и слично кривично дело.

Због тога ПРЕДЛАЖЕМ да се нападнута пресуда преиначи и оптужени осуди у дужем трајању и тиме у потпуности дође до изражаја предвиђени члан 3 нашег Кривичног закона. Смрт фашизму – Слобода народу.“

Хроничар усорског краја Бошко Н. Петровић (у раније навођеној књизи) пише да је прота Стеван К. Душанић био „непокоран и немилосрдан према злим и опаким, али и према онима што су мислили да су неко и нешто… своје ставове бранио је до последњег адута, а језиком угризао горе него неко мачем. Ко је и какав је поп Стево Душанић виделе су усташе у згради Старог суда у Теслићу, али и бројни таоци и интернирци. Прота Стева није бирао речи говорећи против Хитлера и Павелића, ‘хрватских усташа удружених са немачким злочинцима, германских варвара удружених са хрватским разбојницима званим усташе‘ пуним гласом вичући да се орила цела сала. Очевици су после причали да су очекивали сурову одмазду и није им јасно како је прота Стеван остао жив после таквих речи изречених у лице окупатору и његовим слугама.“

 

Ништа мање немилосрдан прота Стеван је био, како наводи Бошко Н. Петровић, и према новим комунистичким властима, са којима је у непрекидном сукобу:

 

„Божиј био, велиш демократија! Каква је то демократија кад ти имаш све гањц ново, а онај твој гологузан на једној нози има увијач, а на другој нема, на једној има ципелу, а на другој опанак; официри ти једу месо из официрских казана, а војници пасуљ – чорбу без меса!? Ко си ми ти да будеш комадант кад немаш душе, немаш обзира и не видиш те јадне војнике прљаве, подеране, голе, босе и неуредне! Да си прави пустио би сиротињу кући да љубе своје најмилије, а не да по планини убијају оне што су 1941. године морали у шуму, а сада нова власт ни ту им мира не да. Ниси ти нико и ништа – насрнуо је поп Стево на команданта Двадесете романијске бригаде 1946. године која је трагала за четницима у планинама.“

 

И још једна од епизода коју је забележио Бошко Н. Петровић (у истој књизи) о проти Стевану:

 

„Ко је од вас двојице старији, божији били? – питао је милицију кад је од њега тражила плуг и без реда говорио сад један сад други.

Није нико, оче Стево – рекао је један од двојице.

Божији били, ни остале банде немају старешине, па ми и ви личите на распуштену банду – рекао је поп Стева.“

 

У књизи Средња Босна у НОР (Бања Лука 1981) у тексту: „Дане је погинуо“ Зорка Ћумић Савановић, између осталог (у трећој књизи, страна 400), пише: „С мајком сам често ишла из Шњеготине у Прибинић у госте њеној родбини, из које је у разним периодима било пет свештеника. О сваком том свештенику је било много прича, а највише, за његова живота, о Стеви Душанићу. Мајка нам је причала да су Стеву, када је требало да крене у Србију да учи богословију, а власти то забрањивале, стрпали у буре, буре натоварили на коња и тако га пренијели преко Дрине у Србију.“

После ових њених речи уследила је у фусноти „напомена редакције“ у којој пише: „Стево Душанић, свештеник у Прибинићу, био је загрижени великосрпски националиста, али истовремено и огорчени непријатељ Нијемаца. Из своје куће у Прибинићу, пуцао је у априлском рату на њемачки тенк, иако је знао да му не може нашкодити. У току рата био је у Србији и припадао равногорском четничком покрету. По ослобођењу се вратио у Прибинић, али свој став није ни тада измијенио. Био је и остао непријатељ народноослободилачког покрета и нове социјалистичке Југославије и због таквог свог става долазио је у сукоб са локалним властима. Једном приликом је Ђурину Предојевићу, команданту 53. дивизије (када је овај у љето 1945. године наишао на њега у Прибинићу и стао да с њим поразговара), гледајући га без руке, коју је изгубио ратујући као партизан, заједљиво рекао: ‘Ти ту руку ниси изгубио за српство!“

 

3. Послератна страдања на парохији проте Стевана

 

У првој половини 1945. године у Прибинић стижу партизани и формирају своју власт. Један од приоритетних задатака било им је чишћење овог краја од заосталих четника („бандита“, како су их комунисти звали) који су се налазили у шуми. У свакодневним хајкама за „бандитима“, страдају многи четници који су остали у шуми. У исто време убијен је и велики број мештана који су раније били у четницима и повукли се кућама пре доласка партизана. Страдају и они које нови комунистички режим окривљује да скривају и помажу четнике који се налазе у шуми.

Број погинулих од нових комунистичких власти у првим годинама по завршетку Другог светског рата у Прибинићу десетоструко је већи од оних који су страдали током рата. У писаној заоставштини хроничара Прибинића, Бошка Мишића, налази се (непотпун) поименичан Списак изгинулих у рату 1941–1946. године на којем је наведено око 100 погинулих лица из Прибинића, од којих је убедљива већина побијена од стране партизана после формалног завршетка Другог светског рата (у другој половини 1945, те током 1946. и 1947. године).

У заоставштини проте Стевана К. Душанића сачуван је запис који је сачинио у путу при повратку из Србије на своју парохију у Прибинић средином 1945. године. На њему је поименични списак од 70-ак мештана Прибинића који су убијени и умрли у време његовог одсуства из ове парохије. Испод овог списка прота Стеван је написао: „Даље не продужих да пописујем мртве, које ми је мој сапутник Радомир Бјелајац спомињао, јер ми и ово би много.“ На једном месту прота Стеван К. Душанић је забележио: „Не зна се ко је био гори за наше село, да ли Богдан Кевчија или Васо Каракаш. Они су заповедали јединицама које су чистиле терен од четника. Заробљене они нису слали на суд, већ су их на лицу места ликвидирали.“

Једна од жртава јединице Богдана Кевчије био је и Илија В. Душанић (млађи брат мога деде Јована) кога су у јануару 1946. године нове власти (без оптужнице и суда) мучки пребиле до смрти због сумње да крије и помаже четнике у шуми, те да је наша породица крила једног заробљеног четника из Србије и омогућила му да се врати својој кући. Сећање на смрт деда Илије прибележио је Михаило (Драгутина Јованова) Душанић који је био очевидац тог језивог злочина.

Михаило је то овако описао: „Године 1946. деда Илија је био код некога (не сећам се тачно кога) у Прибинићу на слави св. Јована (20. јануар) и тамо је преноћио. Ујутру је пошао за Липову Главу (где се налазила наша помоћна кућа и имање) и навратио у Јаворову, у главну кућу. Тога дана била је велика хладноћа и изненада се појавила већа група партизана која је позивала да неко изађе из куће. Изашао је наш најстарији стриц Стево. Тражили су да их неко одведе до Липове Главе јер им треба Илија. Стево им је одговорио да се Илија налази ту и да управо креће за Липову Главу. Позвали су деда Илију и партизани су са њим отишли у Липову Главу.

У Липовој Глави тада смо били: ја и пет од шест синова деда Илије (Мирко, Богосав, Вељко, Анђелко и Милан – Бошко је тада био одсутан), те његов синовац Рајко (Влајков). Милан деда Илије, Рајко и ја смо били најмлађи – рођени смо 1933. године. Партизани су одмах затворили деда Илију и његове синове у разне зграде, а Рајка и мене оставили у кући. Деда Илију су затворили у шталу, а његове синове у друге помоћне зграде – кијере, амбар, сушару. Партизани су се онда окупили у дворишту и почели да се договарају. Најмлађи Илијин син – Милан – успео је некако да се неопажено извуче и побегне.

Партизани су се поделили у две групе. Једна група је кренула у шталу и по помоћним зградама, те почела да туче деда Илију и његове синове. На све стране се чула лупа, јаук и галама. Један од партизана трчао је по разним зградама и викао Илији и његовим синовима: ‘Што не признаш? Остали су признали да храните и да знате где се четници налазе.‘ Друга група је у исто време скидала суво месо са тавана и стављала их у вреће. Сакупили су и сав алат: мотике, крампове, трнокопе, лопате, ашове, виле… Покупљене ствари натоварили су на унакажене и крваве синове деда Илије, а што нису могли они понело је још неколико партизана и кренули су за Прибинић.

 

 

Група која је тукла Илију у штали је наставила да га туче, а у кући смо остали Рајко и ја, док није дошао један војник и рекао да пођемо са њим. Наредили су нам да гледамо како туку деда Илију. Тукли су га младим шљивићима (које су посекли око штале) по читавом телу. Био је сав у крви. Јаукао је, а касније само стењао. Није био при свести али је давао знаке живота. У исто време два војника копала су за њега гробницу поред штале. Изнели су деда Илију и убацили у раку. Почели су да га закопавају када из штале излази један војник у кожном капуту (вероватно њихов старешина) и псујући им Бога, виче: ‘зашто затрпавате жива човека?‘ Потом испаљује два метка у главу деда Илије. Када су завршили закопавање рекли су нам да тело одатле нико не сме померати за наредних десет година, а ако то неко уради да ће са њиме поступити као и са дедом Илијом.“

Нашу породицу су окривили да помаже и крије месне четнике који се налазе у шуми, али и да је спасила једног четника (партизанског заробљеника) из Србије и омогућила му да се врати својој кући. Наиме, у Србији је, у јесен 1944. година, уз помоћ Црвене армије, успостављена нова власт и остаци четничких јединица су заробљавани или ликвидирани, а део се пребацио преко Дрине и постепено повлачио на Запад.

Једна група четника Драже Михајловића заробљена је и затворена у Прибинићу у пролеће 1945. године. Међу заробљеним четницима био је и младић Боро Симић из села Милошевац, општина Велика Плана. Боро је био млад и није био учесник Другог светског рата, а његов отац Драгиша био је у комунистички симпатизер. Када су се четници (међу којима је било и његових најбољих другова из села) под налетом Црвене армије и партизана, повлачили из Србије на Запад, Боро им се прикључио. У том повлачењу заробљен је са својим друговима од стране партизана и затворен у Прибинићу.

Групу од 12 заробљеника партизани су једне вечери свезали. Свима су руке биле везане (на леђима) и постројени су у колону по два (шест парова) и од почетка до краја колоне су били још везани једним конопцем који је пролазио између тела и свезаних руку свакога од њих. Рекли су им да их воде у затвор у Теслићу. Бори је било сумњиво то да их воде у Теслић који није тако близу (удаљен је 15 километара), а већ се приближавао сумрак. Тако свезане их је повело шест наоружаних партизана. По један је био испред и иза, а по двојица са стране колоне. Приметио је да му руке нису најбоље везане и успео је да их ослободи, али је и даље симулирао да је везан и није ништа предузимао.

Када су напустили Прибинић и зашли дубље у шуму, већ је пао мрак, и колона са заробљеницима се зауставила на једном малом узвишењу. Са обе стране колоне по два наоружана партизана су клекла на једно колено са шмајсерима на готовс. Остала два војника су одложила оружје и почела од чела колоне да кољу једног по једног заробљеника. Боро је био пети пар и када је видео шта га чека, одлучио је да бежи. На два метра са његове стране био је један од наоружаних партизана. Сачекао је тренутак када је тај партизан погледао према челу колоне и муњевито је скочио преко њега. Партизан се збунио, пао и испустио шмајсер, а Боро је бежао низ страну у шуму. Убрзо су се зачули пуцњи испаљени за њим али га, срећом, ниједан метак није погодио. Боро је бежао све дубље у шуму. После дужег трчања стао је. Ноге су му биле крваве јер је бежећи кроз шуму по мраку њима ударао по пањевима и палом дрвећу.

Нашао се сâм у шуми и у крају који му је био непознат. Није знао шта да ради. Рано ујутру приметио је да недалеко од њега пролази једна група сељака. Били су то мушкарци из породице Пешта који су пошли у шуму да донесу дрва кући. Један од њих, Јово Пешта, заостао је мало за групом. Кашљао је и покушавао да припали дуван. Боро је одлучио да му се јави. Испричао је шта се догодило и питао га где би се могао склонити. Јово му је рекао да су ‘гадна времена‘ и да је терор тако страшан да људи не смеју да ризикују животе. Било му је жао Боре и после малог размишљања казао му је да покуша да некако дође до куће Јована Душанића. Рекао му је: „Ако било ко буде спреман на такав ризик, у ова гадна времена, то може бити Јован Душанић“, те да је то изузетно „душевна и поштена породица и да уколико не буду смели да га прихвате сигурно га неће никоме пријавити“.

Објашњавао му је како да кроз шуму дође до куће деда Јована. Пошто му је то било компликовано, Боро је стално запиткивао о неким детаљима пута. На крају Јово му рече нека остане ту, а он ће када однесе дрва кући доћи поново и показаће му пут до Јованове куће. Боро се сагласио али није смео да ту сачека Јову. Бојао се да га Јово не пријави партизанима и дође потера која ће га ухапсити или ликвидирати. Одлучио је да сâм покуша да пронађе Јованову кућу према објашњењима које је чуо од Пеште. Пред вече је стигао на узвишицу са које је видео једну кућу и око ње људе који раде. Пришао је најближем и питао да ли је то кућа Јована Душанића. Када је чуо потврдан одговор замолио је да га одведу до домаћина коме је испричао шта му се догодило.

 

 

Деда Јован је наредио да се Бори превију ране на ногама, постави софра и да се одмах преодене у чобанско одело. Србијанско одело које је Боро имао на себи су сакрили на сигурно место. У прво време Боро је са нашим чобанима спавао у колиби у шуми чувајући свиње. Тек када су од Јове Пеште сазнали да га је он упутио нашој кући и да о томе никоме није говорио, Боро је био код куће са нашима, облачио се и радио је као и остали момци из куће.

Од Боре су сазнали да је његов отац Драгиша имућан и сналажљив човек, те да му је потребно само ступити са њим у везу, а његов отац би нашао начин како да га одведе за Србију. Писати нису смели (јер се пошта сигурно прегледа), а путовати у то време је било тешко, а за Бору без било каквих докумената или друге из наше куће која још има једног члана домаћинства у шуми, било је неизводљиво.

Ускоро су из Немачке у Прибинић почели да се враћају заробљеници (војници из Априлског рата 1941), међу којима је био и Грујица (Коста) Јотић из чије породице је моја бака Тривуна, супруга деда Јована. У договору са Бором наши издиктирају Грујици писмо које ће да пошаље Борином оцу Драгиши. У писму Грујица пише да се управо вратио из заробљеништва и да је у Немачкој срео његовог сина Бору, па уколико жели да више сазна о сину нека дође у Прибинић. Борин отац Драгиша је тада био председник Месног народног одбора у Милошевцу и када је добио писмо одмах је кренуо на пут. Стигао је до Теслића и ту преноћио код свога доброг пријатеља (са одслужења војног рока) који је тада у Теслићу био један од кључних људи у новој власти. Сутрадан је дошао до куће Грујице Јотића. Бориног оца су одвели до куће деда Јована где се Боро састао са својим оцем.

Из Прибинића се Борин отац сутрадан вратио у Теслић и испричао све своме пријатељу, који није смео да ризикује да обезбеди потребна документа него је рекао Драгиши да је боље да се он врати за Србију и да после дође са неопходним документима како би могао сина да одведе кући. Убрзо тако би учињено и Боро се са оцем врати својој кући у Србију.

Боро Симић се у Прибинићу, у нашој кући, задржао само пар месеци. Убрзо после Боре нашу кућу ће напустити и други младић који је годинама био у нашој породици – партизан Ћуле (како су га наши звали). У домаћинству деде Јована ова два младића ће наћи уточиште када су били у животним опасностима – партизан Ћуле у време када је у Прибинићу столовала четничка власт, а четник Боро у доба комунистичког терора.

Крајем 1942. године чобани из наше куће, у потрази за одлуталом стоком у шуми на граници са селом Чечава, нашли су поред пешачке стазе у једном жбуну партизанског војника у бесвесном стању. Када су дошли кући о томе су обавестили деда Јована који одмах шаље момке да болесника донесу. Војник је боловао од тифуса. Лечили су га народним лековима (масаже јабуковим сирћетом, облоге од белог лука, чајеви од лековитих шумских трава и др.) и болесник се релативно брзо опоравио и рекао да се зове Мирко Ћулибрк, да је из Мале Рујишке код Босанске Крупе, те да је као болестан остављен од партизанске јединице која је туда пролазила (била је то Прва пролетерска бригада под командом Коче Поповића). Молио је да остане у нашој кући. Добио је одећу од наших момака и код нас остао неколико година. Наши су га звали Ћуле. Углавном је чувао свиње, те плео сепете и шешире.

По завршетку Другог светског рата партизанске јединице стациониране у Прибинићу се мењају и у другој половини 1945. године стигла је крајишка партизанска јединица. Свака кућа из Прибинића била је у обавези да носи храну тим јединицама. Из наше куће храну је носио очев најстарији брат Влајко и причајући са интендантом крајишке јединице сазнао да је из истог села као и Ћуле. Када се вратио кући испричао је то Ћулету и он наредног дана са Влајком однесе храну партизанској јединици. Када је угледао Ћулета његов мештанин се обрадовао. Загрлили су се, изљубили и пријатељски разговарали. После тога, Ћуле је рекао Влајку да остаје у јединици. Влајко је и наредних дана носио храну и виђао се и са Ћулетом, који му је рекао да је заиста из Мале Рујишке код Босанске Крупе, али да је његово право име Бранко Славуљ, а не Мирко Ћулибрк.

Убрзо ће доћи до смене партизанске јединице у Прибинићу и када је Влајко једног дана донео храну била је ту нова јединица, а Ћуле је са крајишком јединицом отпутовао из Прибинића. После неколико година наши ће упутити писмо на име Бранка Славуља у Малу Рујишку и убрзо ће добити одговор. У њему Бранко пише да се вероватно ради о забуни, те да никада није био у нашим крајевима, али позива да неко од наших дође код њега у госте. Нажалост, до тог сусрета никада није дошло.

 

 

Боро Симић је после Другог светског рата био пољопривредни рекордер и наши су о њему слушали преко радио-апарата, а касније га и виђали на ТВ екранима. Очев брат од стрица Вељко, који је радио као отправник возова, неколико пута је после тога био код њега у Милошевцу. Боро се радовао сваком њиховом сусрету, али је свима у селу представљао Вељка као друга из Југословенске народне армије. У страху од последица које би могао да има, Боро Симић није никоме (сем укућана) причао о својој босанској епизоди из 1945. године.

Породица Јована В. Душанића успела је да се одупре интернацији такозване НДХ (1941), али не и интернацији нових комунистичких власти (1946). После убиства деда Илије, породица Душанић (са 40-ак чланова) интернирана је у Посавину, у усташко место Балеговац (касније преименовано у Ново Село) код Оџака. У Посавини их је изнад свега шокирало страдање који су Срби на овом подручју преживели у току рата.

Наши су се у Посавини углавном дружили са српским становништвом из суседног села Доња Дубица. Деда Јован склопио је чврсто пријатељство са својим вршњаком Марком Минићем – Солунцем, које ће се касније (1949) бити и формализовано пошто су њихова деца (моји родитељи, Бранко и Смиља) склопили брак. Деда Марка је аустроугарска власт мобилисала и послала на Руски фронт на којем је он (27.10.1914–св. Петка) пребегао на руску страну, ратовао са њима (у саставу Српске добровољачке дивизије), а касније су га Руси пребацили (преко Мурманска) у Солун. Учествовао је у пробоју Солунског фронта и са српском војском победоносно стигао у завичај.

Крајем 1946. године се из Посавине у Прибинић вратила и протерана породица Јована В. Душанића и прота Стеван сазнаје за страхоте које је једна од његових нових парохијанки преживела у Посавини, где је током читавог Другог светског рата, за разлику од Прибинића, постојала власт такозване НДХ. Наиме, девојкама из Посавине ожениће се наших пет Душанића, а један од њих био је и очев брат (од стрица) Вељко (1924–2009) чија је супруга Драгиња – Драгица Богојевић (1930–2011) као дете доживела праву породичну трагедију.

4. Потресна исповест парохијанке проте Стевана

Драгиња Душанић (рођена Богојевић) је била изузетна особа – истински верујућа православна хришћанка, лепа жена, узорна супруга и мајка. Зрачила је људском добротом и имала неку урођену префињену отменост која је била нарочито уочљива у односу на остале жене из њене околине. Ко није познавао њену прошлост помислио би да је одрасла у породици окружена изузетном пажњом и љубављу, заштићена од било каквих непријатности и никада не би поверовао да је као девојчица преживела стравичну породичну трагедију. У току само једног дана на свиреп начин усташе су јој побиле све најближе: оца, мајку, сестре, сестриће и сестричине, деду…, док је она (као 14-огодишње дете) чудом остала жива.

 

 

За време Другог светског рата на подручју леве обале реке Босне, при ушћу у реку Саву, НДХ је успоставила потпуну власт. У том делу Босне већинско становништво били су Хрвати. У општини Оџак Срби су живели (и то помешано са Хрватима) у само два села: Нови Град (већину су чинили Срби) и Дубица Доња (Хрвати су били у већини). У самој варошици Оџак живело је око 10% Срба.

Центар Дубице Доње био је настањен Србима, као и засеоци Трњак, Лубари и Струке, а у засеоцима Војскова, Зорице, Осјечак и Папучија живели су Хрвати. Драгичина породица је живела у српском засеоку Трњак који је био на обали реке Саве, а са остале три стране граничио се са хрватским засеоцима Зорице и Војскова, те хрватским селом Пруд. До рата није било већих конфликата на међунационалној основи. Међутим, са стварањем такозване НДХ почињу масовна страдања Срба да би крајем 1944. године то достигло врхунац.

О својој трагедији Драгиња је тешко могла да говори, али је на моју молбу то учинила (почетком XХI века). Снимио сам њено сведочење на диктафон, пренео на папир и објавио (2007) у књизи Хроника српског села у Босни. „Ноћу између шестог и седмог децембра 1944. године усташе су отвориле шлајз (брану која је у време великог водостаја Саве штитила село од поплава) и пуштена је вода из Саве у заселак Трњак тако да се тешко могло кретати без чамаца. Све је било под водом сем неколико кућа (међу којима и наша) које су биле на малим узвишицама. Усташе су у великом броју опколиле село.

Пре подне седмог децембра су све пунолетне мушкарце мобилисали и рекли им да са собом понесу хране и новца, те да их воде на рад у Славонски Брод. У селу је било мало пунолетних мушкараца јер су многи раније одведени у заробљеништво и радне логоре по Немачкој и такозваној НДХ, многи убијени, а неки побегли из села. У селу су усташе сакупиле стотињак одраслих мушкараца (међу њима и мога оца Томислава званог Тому). Оставили су само четири старца, а Саву Илинчића, који је био болестан и није могао да се креће, усташе су убиле у његовој кући.

Око 200 добро наоружаних усташа повело је са собом из села стотињак мештана. Одвели су их из села и зауставили се у хрватском месту Дубица Горња, где су их затворили у магазу Илије Радића. Рекли су им да ће им ту одржати говор један од усташких старешина – Петар Рајковачић. Убрзо су их све повезали и одузели новац и све вредне предмете. Одвели су их нешто даље до Баонове пустаре у село Балеговац и све поклали и бацили у реку Босну.

У селу је остало неколико усташа који су дошли са стране и њихов командант је био Ивица Јакић звани Рода (био је висок и мршав). Истог дана по подне они су са нашим комшијама из хрватских засеока Војскова и Зорице покупили сав народ (од тек рођене деце до најстаријих мештана) из српског засеока Трњак и затворили га по већим кућама у селу. Приликом сакупљања мештана неки су покушали да се сакрију. Кога су усташе приметиле да се крије, одмах су га убили. Спасло се само неколико: три дечака (Милан Вујић, Милан Арсенић и Мика Вујачић) и две жене (Босиљка Тополовац и Вида Арсенић).

Милан – Мића Вујић се сакрио код хрватске породице Михаљ у суседном засеоку Зорице. Поред њега, сакрила су се још два дечака Милан Арсенић и Мика Вујичић. Они су видели да су после покоља усташе наставиле да пију славећи стравични покољ српског народа и после тога ‘чврсто‘ заспали. То су искористили, узели су један чамац и превезли се преко Саве.

 

 

Босиљка Тополовац живела је на крају Трњака и била је прва комшиница моје сестре. Када су усташе залупале на вратима куће кренула је њена јетрва и отворила врата, а Босиљка је искочила на другу страну куће и сакрила се у подрум. Касније, када је изашла из подрума, нашла је све своје побијене у кући, међу којима и својих двоје деце. Она је била у поодмаклој трудноћи и покушала је да се некако извуче ка српском селу Нови Град. Вода је била велика и она више није могла даље да гази. Случајно је наишао са чамцем њен комшија Хрват и помогао јој да се спасе. Касније ће Босиљка родити здраво мушко дете. Вида Арсенић, која је имала седам или осам година, сакрила се у шталу и некако у току ноћи успела да се „провуче“ до српског села Нови Град и тако остане жива.

Хрватицу Софију (рођену Карловић-Јакић), која је била удата за Србина Петра-Перу Илинчића, и њихова два сина Танасија и Милана одвели су из Трњака у Војскову где је Софију и њене синове убио њен рођени брат.

Сакупљени народ је био затворен у кућама Лазара Вујичића, Јовице Нинковића, Милана Вујића, Миће Гуњевића и Мирка Зарића где су одвели и мене са мајком. У кући Мирка Зарића (који је био у заробљеништву у Немачкој) било нас је 247 (три старца и 244 жена и деце). Све су нас угурали у две веће просторије. Били смо ‘набијени ко кутија шибица‘. У трећој просторији наше комшије Хрвати су се опијали.

Када је пао мрак, они су прво бацили бомбе у наше просторије, а затим некако отворили врата и на смену онако пијани улазили и масакрирали нас секирама. Са мајком сам била одмах до врата тако да су сви газили по мени, а онда сам добила два ударца секиром у пределу стомака и главе и онесвестила се.

После извршеног масакра пијане комшије су отишле својим кућама у засеоке Војскова и Зорице. Током ноћи дошла сам свести. Моја мајка Видосава-Вида, која ме је штитила својим телом, била је сва исечена али је још била жива и рекла ми је: ‘Бежи, где било‘. Убрзо је издахнула. Просторија је била пуна крви. Чули су се јауци преживелих.

Од нас 247 који смо били затворени у кући Мирка Зарића прву ноћ покоља преживело је само десеторо. Група лакше повређених и снажнијих (Босиљка, Мара и Ружа Вујић, те Ружа Ракић) нашла је чамац и успела да се превезе (преко реке Саве) до села Јаруге. Осталих нас шесторо који смо били теже повређени – ја, која сам тада имала 14 година, те Босиљка Ракић (24 године), Милка Зарић (19), те троје деце, две сестре и брат: Мара (11), Илија (9) и Драгиња (7) Угљешић – успели смо некако да се попнемо на једну шталу у суседству где је било смештено сено. Свануло је јутро и наше комшије из засеока Војскова и Зорице долазе и копају велику јаму и у њу закопавају своје суседе из засеока Трњак које су побијени претходне ноћи. Онда су по нашим кућама купили и одвозили вредније ствари, а касније су у своје засеоке одвели и сву стоку.

На тавану штале смо на великој хладноћи, без хране провели пет дана. Усташке страже су се стално кретале по Трњаку. Мала Драгиња, којој су биле сломљене и рука и нога није могла да трпи болове, па је њен брат Илија, да усташе не би чуле њене јауке, држао своју руку на њеним устима. У једном моменту усташе су чуле њен јаук и повикале: ‘Неко се чује на штали! Неко је остао жив! Донесите љестве!‘ Када сам то чула ја сам се завукла дубоко у сено.

Неколико усташа се попело на шталу и наредило свима да се спусте низ лестве. Питали су да ли има још неко да је остао жив. Добили су одговор да је само њих петоро остало у животу. Усташе су мало прегледали сено, али ме нису приметили. Наредили су свима да се спусте низ лестве. То су учинили Милка, Мара и Илија, али тешко повређене Босиљка и Драгиња то нису могле. Усташе су низ лестве спустиле малу Драгињу, а Босиљку су убили на штали и одозго је бацили. Затим су убили остале и убацили у јаму коју су ископали.

 

 

Усташки старешина је рекао да сви морају да иду на неки састанак и да на стражи остану двојица. Чула сам како већа група усташа гази по блату и улазе у чамце (који су били 20-ак метара удаљени од нас) и одлази. Полако сам се извукла из сена и провирила у двориште и видела да су на стражи остали Божо Радош и Андрија Лизатовић из Војскове. Били су у цивилним оделима са пушкама на раменима. Ја сам их знала из виђења јер су били комшије моје сестре Љепосаве која је била удата у породицу Топаловац и чија кућа је била на крају Трњака и граничила се са њиховим кућама у Војскови. Више нисам могла да издржим болове, глад и жеђ. Одлучила сам да им се јавим – па шта буде. Већ је полако падао мрак. Позвала сам Божу. Његово име сам запамтила јер је пијан са секиром улетео после бачених бомби у нашу просторију и викао: ‘Ја сам Божо Радош. Једва сам чекао да убијам.‘ Тада нисам знала да се други зове Андрија.

Наредили су ми да сиђем и питали ме ко сам и како сам остала жива. Рекла сам да сам кћерка Томе Богојевића и да сам се сакрила у сену. Када су ме угледали били су изненађени и некако уплашени. Рекли су да ме не би могли познати јер сам била сва изобличена и сва црвена од окореле људске крви. Молила сам их да ме не убију и да нисам ништа крива. Одговорили су да нико није крив, али је наређено да сви морају бити побијени. Затим су ми рекли да се поново попнем на шталу, а они морају да обиђу терен.

Убрзо су се вратили и наредили да поново сиђем. Чинило ми се да ћу од страха да умрем. Само сам мислила да ли ће ме убити пушком или ће ме заклати ножем. Молила сам их да ме не убију. Рекли су да ме неће убити и упитали да ли ћу ја њих спасти ако то буде потребно. Питали су ме да ли се сећам како су остали побијени у кући Милана Зарића. Рекла сам да сам се одмах онесвестила и да ништа не знам. Дали су ми комад топле погаче. Нисам могла ни да једем него сам је прислонила уз тело и тако ми је пријала та топлина. Повели су ме до чамца, ставили у средину и прекрили неким стварима. Ништа нисам видела. Чула сам када их неколико пута заустављају друге усташе и питају ко су. Одговарали су да су стража и да су пошли на вечеру. Пропуштали су их и напомињали да морају брзо да се врате са вечере.

Чамац је стао уз малу узвишицу где су биле куће Боже и Андрије. Андрија је отишао својој кући, замрачио прозоре и дошао по мене и увео ме у кућу. Била је то мала, сиромашна кућица. У кући ме дочекала његова жена Луција звана Луја. Загрлила ме је и почела гласно да плаче. Она је била добра пријатељица са мојом старијом сестром Љепосавом.

Андрија је рекао жени да ме окупа, нахрани и крије чак и од њихове двоје мале деце. Луција ми је помогла да се оперем, дала ми неку њену одећу и пре него што ће се деца да пробуде сакрила ме на тавану куће где је био кукуруз. Тих дана је било посебно хладно и чинило ми се да ћу се укочити од хладноће.

Свакодневно су преко разгласа Хрвати обавештавани да не смеју никог од Срба да сакрију. Уколико негде неког Србина нађу цела породица која их је крила биће стрељана. Учестали су и претреси кућа. Једном су ме затрпали у кукуруз на тавану и контрола ме није приметила. Онда су ме Андрија и његова жена једне ноћи одвезли чамцем до њихове садевене кукурузовине и ту крили јер су сазнали да поново иде контрола која ће темељно све куће прегледати.

Видела сам да су и они уплашени и не знају шта да раде. Испричала сам им да је моја мајка била најбоља пријатељица са Миљушком која се као удовица преудала у село Јаруге које се налазило одмах преко Саве у Хрватској. Њена кћерка, Мира Михаљ живела је у суседном хрватском засеоку Зорице и од детињства се дружила са мојом старијом сестром Љепосавом. Андрији и његовој жени сам рекла да би ме Мира сигурно прихватила.

Андрија се упутио у Зорице и када је пролазио поред Мирине куће напали су га пси. Из куће је изашла Мира, отерала псе и позвала га у кућу на пиће. Распитивала се за покољ у Трњаку. Плакала је и рекла Андрији да јој је жао свих, али да не може преболети своју најбољу пријатељицу Виду Богојевић (моју мајку Видосаву звали су Вида) и њену породицу. Тада јој је Андрија рекао да није случајни пролазник већ је са намером дошао код ње да јој каже да је код њих Видина кћер Драга (моје крштено име је Драгиња али су ме тада звали Драга, а сада Драгица) која је преживела покољ.

 

 

Договорили су се да ме Андрија доведе код Мире ноћу пред католички Божић, јер ће тада због славља будност усташа бити слабија. Тако је и учињено. Ту ноћ Мира је позатварала своје псе, угасила светла у кући и оставила откључана врата. Када ме је Андрија довео Мира ме је загрлила и дуго држала у загрљају и само плакала.

Породица Михаљ је код себе крила и 15-огодишњег Милана – Мићу Вујића. Другог дана католичког Божића Мира се договорила са својим девером Антуном, који је био командир стража, да на једном месту остави већи слободан простор на Сави куда је Мира Мићу и мене довела до чамца и одвезла у Хрватску њеној мајци. Убрзо се у Зорицама сазнало да је Мира спасла двоје српске деце из Трњака и она више није смела да се врати него је са нама остала код мајке.

Овако је стравичан усташки покољ преживело (од укупно 611 мештана) само нас десеторо, а убијено је у току једне ноћи (између шестог и седмог децембра 1944. године) укупно 601 становник засеока Трњак (више од половине била су деца млађа од 15 година, те више од трећине деца узраста до 8 година), а међу њима и сви моји: деда, мама, тата, сестре и њихови мужеви и деца.“

Поименични списак по стратиштима (са наведеним старосним добом) свих 750 особа убијених у селу Дубица Доња налази се у књизи Милана Боројевића Хроника села Доња Дубица.

P.S.

Хрватска радио-телевизија (ХРТ) снимила је и објавила (17.9–6.12.2021) у 12 епизода серију „НДХ“. У последњој епизоди под насловом „Епилог“ хрватски историчар Вишеслав Аралица рекао је, између осталог, и следеће:

 

„НДХ је прва национална држава Хрвата. Она доиста јесте била држава и била је национална хрватска држава. Међутим, кад бих је једном ријечју ишао описати и НДХ и све што се збивало око тога, рекао бих – срамота. Сад морам објаснити што је ту срамота. Јер није баш све ту срамота, у тој НДХ. Пођимо с осветом. Оно што запањује у НДХ био је несразмјер осветничког чина и разлога за освету… Међутим, освета, ако је права, мора услиједити одмах након чина. Али оно што су Хрвати у ствари радили, показали су да нису особито вољни за стварање своје државе. Они су морали чекати и били су лојални грађани те државе, слали су своја посланства Карађорђевићима на двор, клањали им се и лупали печате у својим канцеларијама без икаквих проблема до Симовићевог пуча, док нису дошли Нијемци. Е то је ружно. Кад Нијемци долазе. Нијемци руше ту српску државу, српску власт над Хрватима. Нијемци руше. Талијани руше. Е сад ћемо им се осветити. То је срамота. Срамота је кад се почнете наравно освећивати на слабима. Жене и дјеца, они су били убијани. Срамота је, такођер, кад се након кад то радите, људи којима то радите, дигну се, побуне и побједе вас. И покажу да им ви у ствари не можете ништа. И онда опет трчите новим господарима, Нијемцима, и молите их да среде ситуацију. То је нешто што је Хитлер стално приговарао Анти Павелићу. То је нешто што је Химлер, исто тако, имао на уму кад је процењивао ситуацију. И кад су обојица сматрали, успркос томе што Србе сматрају непријатељима на Балкану, немачким непријатељима, ипак их више поштују него Хрвате. То је срамота.“

 

Преузмите целу књигу

• Јован Б. Душанић-Липљански: Страдање у Другом светском рату парохијана Стевана и Косте Душанића (PDF)