Јован Зафировић: Објекат у затварању

Корачам улицом којој су променили име. Кумовано је и другим, не из љубави, него из пакости.
Крошње са којих пада лишће као да су изашле из мог писменог задатка у петом основне.
Столови и столице испред кафића, пуни прашине, и даље дремају напољу. Унутар, иза великих стакала је сада свет. Гледам лица занесена у разговорима.
Ко зна о чему већају.
Памтим слике.
Срео сам успут неколико познаника са потребом за утехом, у очима.
Никада нисам упамтио име плаве девојке или жене, са наочарима и увек скупљеном косом, библиотекарке на Филозофском факултету, али њену ћу посвећеност, жељом да ми изађе у сусрет, памтити увек. Као и кратке разговоре док тражи наручене књиге.
-Значи, још мало завршаваш.
-Још мало, не зна се хоћу ли ја пре дати последњи испит или ће нас затворити, рекох јој и упутих се ка копирници код Снеже.
А на вратима мале копирнице, смештене у бараци, натпис: “Објекат у затварању”. Као да ме је нешто проболо у грудима. Као да сам видео умрлицу драге особе. Слутње су се показале као тачне.
-Нема, не вреди. Немогући су услови да се добије дозвола за рад, да се селим на другу локацију нема смисла, говори ми Снежа, да улажем у други простор, где, како, ако за месец дана преселе Универзитет. Шта сам урадила? А посла је све мање…
Помно пратим забринутост у гласу и покушавам да нешто сувишно не изустим. Све је сувишно.
-Не зна се који си по реду коме је криво што морамо да затворимо. Студенти ме зову и говоре да не знају шта ће без нас, кроз благи смех, прича.
Није смешно. Истина, неће знати. Од социологије, преко психологије, до историје уметности, језика и књижевности, све потребне материјале су имали. Не треба увек пријатној Снежи име аутора и наслова, само име професора. Одмах знају и обавезну и додатну, препоручену литературу. Годину издања и издавача.
-И шта сад, ово су можда две последње књиге ископиране код Вас?
-Изгеда, рече ми.
Отворио сам врата, безвољан кренуо према Дому. Необјашњиво глуп осећај.
Петак је. Растављам се од прехладе и температуре. Кашљем као вишедеценијски зависник од никотина. Струже ми у плућима.
Пише ми Ј. да купим Тантум верде. Одговарам јој да хоћу, али да ми је боље и кад је чујем.
Хоћу ја да купим, али нема га у апотекама. Као ни многе ствари. Узимам шта има да ми што пре прође грлобоља.
Точкићи кофера парају ми уши. Иритирају. Сада због главобоље, иначе због тога што ми симболизују одлазак, напуштање, растанак.
Иритирају ме, јер је све чешће чује збогом.
Студенти и професори одлазе кућама.
У недељу су локални избори.
-Ови ће издоминирати, чујем како два момка причају.
-Нема ко други, мислим, има можда ко, али ко сме њих да гласа. Одмах претње. Ево и моји исто морају. И мене су звали.
Имао сам потребу, али ништа нисам рекао. Безмозговићи.
Толико их се плаше да им име не смеју изговорити. Моја баба, тако, никад није изговорила реч змија, користила је друге. Зло ипак треба назвати злим.
Попео сам се до трећег спрата и отворио прозор у ходнику. Испред мог видеокруга црква Светог Димитрија, споменик рударима, терен испред Дома.
Гледам клинце како играју баскет. Клупице су пуне бруцоша и старијих студената. Размишљам о ситуацији од синоћ. Затвара М. Акваријус нешто пре дванаест, излазимо, а у том моменту пролази група албанских младића и добацују нешто.
-Шта је рекао, шта је рекао, пита М.
-Нисам разумео.
-Ни ја. Каже М.
Одлазе низ Краља Петра окрећући се више пута.
Шта су хтели, шта су рекли, не знам. Жао ми је што, понекад, не знам албански. Да само разумем шта говоре. Шта нам мисле. Шта хоће.
-Много их је у последње време. И шта ће сад они, питање је да ли имају петнаестак година, у ово доба на северу? Да провоцирају?
Централна изборна комисија није одобрила акредитације српским медијима на Косову да прате изборе. Новинари су се дигли. Срби и медији на Косову су изједначени. И једни и други немају слободу.
У недељу су локални избори. Не зна се шта ће бити до недеље, камо ли након тога. Дижите се са тих клупица, мислим се, идите ископирајте књиге код Снеже, можда ће вам бити последње које сте код ње ископирали. Пужурите, урадите нешто лепо. Нека вас нешто лепо сећа на овај град. Идите, макар те књиге, да их сутра чувате за успомену.
Ја јесам и хоћу.
Дижите се.