Док су пажњу косовских медија 11. августа окупирале сцене гужви, вике, поливања водом, бацања папира и расправа опозиције и Самоопредељења пред дијаспором у косовској скуптини, случај Ненада Рашковића из Дрена код Зубиног Потока најпре је добио простор у српској јавности. Српска листа објавила је потресне фотографије његових повреда и тврдњу да су га претукли припадници Косовске полиције, потом су његово сведочење и информације из болнице објавили локални медији на српском, а прича се затим проширила и на медије у Београду. У медијима на албанском информације о случају почеле су да се појављују постепено – најпре кроз преношење тврдњи Српске листе и одговора Косовске полиције, а потом, током 12. августа, и кроз сопствена „ексклузивна“ сазнања, (не)намерно цурење из истраге и сасвим другачије тврдње о Рашковићу, уз више праваца етикетирања на друштвеним мрежама.
До прекјуче анонимни горштак са врлети Ибарског Колашина, који са породицом у Дрену чува стадо од око стотину оваца, за свега неколико сати стигао је од своје куће и шуме изнад села – преко болничког кревета у Северној Митровици – до КБЦ-а у Београду и сусрета са председником Србије, нашавши се у средишту политичке, медијске и безбедносне приче. Фотографије његових леђа прекривених подливима и траговима удараца најпре су објављене уз тврдњу да су га претукли косовски полицајци.
Док надлежни саопштавају да тек утврђују шта се догодило, Рашковић је у српској јавности већ представљен као „херој“ и „мученик“, док је на другој страни његово име у међувремену у делу медија на албанском почело да се везује за оружје, 1999. годину и ратне злочине. Паралелно су друштвеним мрежама кренуле сасвим другачије верзије о томе ко му је и како нанео повреде.
КоССев је прегледао начин на који је више косовских медија на албанском пратило случај од првих информација до данас, са нагласком на писане текстове. Разлике постоје – од континуираног теренског и институционалног праћења КАЛЛXО-а, преко коментаторског приступа у појединим, до готово истоветног таласа текстова о оружју наводно повезаном са убиствима Албанаца 1999.
Паралелно су се на друштвеним мрежама ширила најмање три непотврђена објашњења Рашковићевих повреда, а једно од њих потом је са мрежа завршило као засебна вест на једном од већих портала.
Прве вести: „Српска листа тврди“, полиција каже да нема информације
Важна ствар за хронологију јесте да албански медији нису сви чекали 12. август.
Радио Слободна Европа на албанском је још 11. августа објавио текст под насловом:
„Српска листа тврди да је једног грађанина претукла полиција, полиција каже да нема информације.“
У тексту је пренета тврдња Српске листе да су припадници Косовске полиције физички злостављали Ненада Рашковића у Дрену, али је паралелно пренет и одговор полиције.
Исти оквир појављује се и у другим порталима.
Након релативно уздржане фазе извештавања медија на албанском са наводима Српске листе који су стављани као тврдња једне стране, уз одговор полиције да нема сазнања, наредног дана ситуација се мења.
ПИК улази у случај – КАЛЛXО га прати из сата у сат
КАЛЛXО, један од ретких медија који се држао у потпуности професионалих стандарда је 12. августа у 11.02 отворио ливе праћење случаја насловом:
„Полицијски инспекторат Косова: Покренули смо прелиминарну истрагу поводом тврдње грађанина Србина да су га претукли припадници полиције.“
Током наредних осам сати објавили су девет ажурирања.
КАЛЛXО преноси тврдње Српске листе, одговор Косовске полиције, али доноси и сопствено сазнање да су службеници ПИК-а разговарали са Рашковићем у болници. Прати и реакције цивилног друштва, здравствено стање, изјаве Златана Елека и одлуку о транспорту у Београд.
ПИК је и званично потврдио да је по службеној дужности покренуо прелиминарну истрагу поводом медијских извештаја и јавних навода о могућем прекорачењу полицијских овлашћења. И Телеграфи је ову информацију пренео као засебну вест, без додатних квалификација о Рашковићу.
Од раних поподневних сати у среду појављује се друга прича: оружје, Калудра и 1999.
Прелом у извештавању види се већ након 13 часова. ТВ Дукагјини тада објављује наслов: „Косовска полиција пронашла оружје и војне униформе у његовој кући – сумња се да Србин Ненад Рашковић скрива оружје коришћено у масакру у Калудри.“
Текст почиње признавањем постојања Рашковићевих оптужби: „Ненад Рашковић, Србин са севера Косова, тврдио је да су током претреса његове имовине службеници Косовске полиције применили насиље над њим.“
А онда долази кључна реч – „међутим“.
Дукађини се позива на своје неименоване изворе „унутар безбедносних органа“ и наводи да је претрес повезан са другим сумњама.
Према тим изворима, постоје „основане сумње“ да је Рашковић могао скривати калашњиков за који се сумња да је коришћен приликом убистава Албанаца у Калудри и Јабуци током 1999.
Ту се додаје читав низ информација: пронађене војне униформе, још једна неаутоматска пушка, близина Рашковићеве куће локацијама на којима су пронађени посмртни остаци, удаљеност од око 800 метара од једне од њих, па и тврдња анонимних извора да су полицајци током претреса наишли на Рашковићев отпор.
Ни једна од ових тврдњи у тексту није приписана именованом полицијском или тужилачком званичнику.
Канал 10 два и по сата касније – изразито слична конструкција
У 15.27, два сата и 23 минута након Дукађинија, Газета10/Канал 10 објављује: „У кући Ненада Рашковића пронађено оружје – сумња се да је део коришћен у масакру у Калудри.“
На Фејсбуку Каналу 10 вест рекламира још директније као: „ЕКСКЛУЗИВНО – пронађено оружје у Рашковићевој кући, за које се сумја да су њиме убијани Албанци 1999″
Текст поново почиње Рашковићевом тврдњом да је полиција применила насиље, након чега следи готово иста транзиција као код Дукђинија: „Међутим, извори Канала 10 унутар безбедносних органа…“
Поново се појављују калашњиков, сумња да је коришћен за убиства Албанаца у Калудри и Јабуци 1999, близина локација са посмртним остацима, Јакшић и Бивас и „Група интелектуалаца“.
Још је један видео објављен о проналаску калашњикова, сада у дрвету
Канал 10, за разлику од портала који ће потом само пренети Дукагјини, тврди да располаже сопственим изворима у безбедносним органима.
Сличност формулација и структуре два текста је, међутим, изразита.
То само по себи не доказује да је један медиј преузео информације од другог. Показује да су се у размаку од нешто више од два сата два медија, оба позивајући се на анонимне безбедносне изворе, појавила са готово истом конструкцијом догађаја.
А затим креће мултиплицирање Дукађинијеве верзије
Већ у 15.38, Економиа Онлине објављује: „Косовска полиција пронашла оружје у његовој кући – сумња се да Србин Ненад Рашковић скрива оружје коришћено у масакру у Калудри.“ Овде је порекло информација потпуно јасно. Економиа Онлине експлицитно наводи: „према изворима Дукагјинија унутар безбедносних органа“ и касније: „према подацима које је обезбедио Дукађини“.
Преузима и врло специфичне елементе: калашњиков, неаутоматску пушку, 800 метара удаљености, наводни отпор Рашковића полицији, Јакшића и Биваса и 23 нестала припадника „Групе интелектуалаца“.
Сличан наслов појављује се и на Бота Сот, који такође преноси Дукађинијеву верзију, као и на низу других портала.
Ту настаје важан ефекат: иста основна информација појављује се на већем броју портала, али то не значи да је сваки од њих независно потврдио њену тачност. Најмање део тог таласа представља преношење првобитног Дукађинијевог извештаја.
КАЛЛXО: не „у кући“, већ „у близини имовине“
Истог дана КАЛЛXО долази до фотографија и снимака оружја. Али њихова формулација битно се разликује: „Наоружање пронађено у близини имовине Ненада Рашковића, који тврди да га је претукла Косовска полиција.“
И на Фејсбуку КАЛЛXО користи управо формулацију „у близини имовине“.
Наводе да је полиција пронашла наоружање у Дрену, у близини Рашковићеве имовине, те да њихове фотографије и снимци приказују оружје и војне униформе са симболима српске заставе. Али у том извештају не тврде да је оружје пронађено у Рашковићевој кући, нити га повезују са убиствима Албанаца 1999.
То је једна од најуочљивијих разлика у прегледаном извештавању.
Од „ко га је претукао“ до „можда га полиција није претукла“
Паралелно са извештајима о пронађеном оружју, у делу медијског и друштвеног простора почео је да се развија још један ток: довођење у питање саме Рашковићеве тврдње да су му повреде нанели припадници Косовске полиције.
За разлику од приче о оружју, где су се поједини портали позивали на изворе унутар безбедносних институција, алтернативна објашњења порекла његових повреда у почетку су се углавном ширила кроз коментаре и друштвене мреже.
КоССев је током праћења објава на друштвеним мрежама уочио најмање три верзије које су се понављале: да су Рашковића претукли Срби због наводног неплаћеног коцкарског дуга; да је реч о својеврсној „Панди 2“, односно инсценираном нападу у којем Срби нападају Србина како би одговорност приписали Албанцима или Косовској полицији; и, коначно, да је Рашковић повреде нанео сам себи.
Трећа је направила и корак даље – са Фејсбука је доспела у медије.
„Овај човек је претукао сам себе“
Дукађини је данас 13. августа у 10.49 објавио текст са насловом: Грађанин износи сумњу да се Рашковић самоповредио на дан православног празника самобичевања.“
Извор за ову тврдњу није полиција, тужилаштво, ПИК, лекар или форензички стручњак.
Извор је Фејсбук објава Хенрија Деде.
„Понекад морате добро да истражите случај и пажљиво погледате: овај човек је претукао сам себе“, написао је Деда.
Као аргумент је понудио сопствено тумачење фотографија Рашковићевих повреда:
„Можете ли да приметите дијагоналне линије удараца са обе стране?“
Деда је потом покушао да своју претпоставку повеже са религијом. Писао је о историјској пракси самобичевања као екстремном облику покајања и аскетизма у појединим хришћанским традицијама, а посебну важност приписао датуму инцидента – 11. августу.
Тврдио је да је тај датум повезан са празником Светог Калиника и Светог Серафима и са „сећањем на патњу и жртвовање“.
Дукађини је ову интерпретацију релативно анонимног појединца пренео као засебан новински текст.
У њему није понуђен медицински или форензички налаз који би указивао на самоповређивање, нити мишљење стручњака који би на основу фотографија могао да утврди начин настанка повреда.
Још проблематичнији је верски оквир стављен већ у наслов.
Провера православних литургијских календара коју је КоССев направио не даје основ да се 11. август назове „православним празником самобичевања“, нити смо пронашли основ за повезивање тог датума са праксом самоповређивања.
Тако је једна од опскурна теорија која је кружила друштвеним мрежама добила и медијску легитимацију – не кроз њену проверу, већ кроз преношење Фејсбук објаве као вести.
„Панда“ – слична идеја, али битно другачији новинарски приступ
Мотив могуће инсценације појавио се и у медијском простору, али не свуда на исти начин.
Тељеграфи је објавио колумну новинара и публицисте Енвера Робелија под насловом: „Ко је претукао Ненада Рашковића?“
Његов текст је изразито критичан према Српској листи и властима у Београду, али је приступ битно другачији од категоричког нуђења алтернативног објашњења.
Робели полази од две могућности:
„Косовске власти морају хитно да истраже и расветле случај злостављања Ненада Рашковића из села Дрен код Зубиног Потока. Ако је то учинио неки припадник Косовске полиције, последице морају бити немилосрдне. Ако је све инсценирано ради параполитичких игара српске стране, рачун морају да плате они који манипулишу.“
Робели потом детаљно преноси Рашковићев исказ Радио Контакт Плусу:
„Ставили су ми лисице и одвели ме у шуму. Тамо су ме оборили… везали ме за букву. Тамо су ме тукли.“
Преноси и Рашковићеву тврдњу да су полицајци његовој супрузи, која је Албанка, рекли да ће је „вратити у Албанију“.
Истовремено, Српску листу описује као „политичко-парамилитарну организацију којом директно управљају тајне службе Београда“ и поручује да због тога њене тврдње треба примати са „највећом резервом“.
Али за фотографије Рашковићевих повреда додаје: „Снимци су заиста тешки.“ И инсистира на истрази.
„Случај мора што пре и без икаквог оклевања да буде разјашњен“, пише Робелли, наводећи да би, уколико се утврди одговорност Косовске полиције, санкције морале да досегну „највише нивое одговорности и командовања“.
Тек потом уводи другу могућност: „Ако је Српска листа лагала јавност репродукујући нови случај ‘Ђорђа Мартиновића’, не треба да очекује милост.“
Робели у наставку подсећа и на случај „Панда“ у Пећи 1998. и Вучићеве касније изјаве да шесторо српских младића нису убили Албанци.
То јесте политичка интерпретација која могућност инсценације ставља у историјски контекст, али Робели не представља такав сценарио као утврђену чињеницу у случају Рашковића.
Напротив, његов основни захтев остаје истрага која би требало да одговори управо на питање из наслова – ко је претукао Ненада Рашковића.
Критика полиције, али и албанског национализма
Још један елемент Робелијевог коментара важан је за целовиту слику.
Он изричито пише: „Нико – ниједан Србин, ниједан Ром, ниједан Албанац – не сме бити злостављан од Косовске полиције.“
Критикује и недавно постављање албанских и застава ОВК код српске цркве, оцењујући да то није патриотизам, као и организовање „тријумфалистичких концерата Албанаца на северу Митровице“.
У атмосфери након проналаска посмртних остатака за које се сумња да припадају Албанцима убијеним 1999, Робели позива на професионалну идентификацију жртава и уздржавање од заоштравања језика и гестова.
Његов текст зато показује још једну важну ствар за овај мониторинг: критичност према Српској листи и Београду није аутоматски значила одбацивање могућности полицијског насиља.
Робели се огласио и исто вече по избијању инцидента са сличним саопштењем.
Још једна сумња: Зашто Београд ако је био „стабилан“?
У истом периоду појавила се још једна линија проблематизовања случаја – Рашковићев транспорт из Северне Митровице у Београд.
Поједини медији издвојили су питање које је новинарка нашег портала јуче поставила председнику Српске листе и директору КБЦ-а у Северној Митровици Златану Елеку: ако је раније саопштено да је стање пацијента стабилно, због чега је било потребно његово пребацивање у Београд?
Елек је одговорио: „Не знам ко је јутрос изјавио да је стање било стабилно. Ја сам синоћ дао изјаву и рекао да је стање било нестабилно.“
Према његовим речима, одлуку о транспорту донео је конзилијум лекара због „нестабилног здравственог стања“.
Само питање легитимно је новинарско питање. Међутим, када је стављено у контекст кривице – постаје још један елемент којим се код читаоца отвара сумња у верзију догађаја коју су засебнон изнели повређени Рашковић и Српска листа.
Две приче које су текле паралелно
До краја 12. и током 13. августа тако се око једног још увек неразјашњеног случаја формирају два паралелна наратива.
Први више не пита првенствено да ли је полиција прекорачила овлашћења, већ Рашковића повезује са оружјем, локацијама на којима су пронађени посмртни остаци и могућим злочинима над Албанцима 1999.
Други преко систематски једнообразних коментара на друшртвеним мрежама непоткрепљеним чињеницама покушава да понуди алтернативно порекло његових повреда: Срби због наводног коцкарског дуга, инсценација по моделу „Панде“ (за коју и длаје изостаје правосудни епилог), па чак и самоповређивање повезано са наводном православном праксом.
У тренутку када су се те верзије шириле, ПИК је тек, како је саопштио, водио прелиминарну истрагу о Рашковићевим тврдњама.
И управо је ту једна од најуочљивијих карактеристика прегледаног извештавања: брзина којом је празнину између тврдње о тешком полицијском насиљу и резултата институционалне истраге почео да испуњава читав низ других прича о самом Рашковићу.
Али нису сви медији радили исто
Зато би било погрешно из овог прегледа извући закључак да су „медији на албанском“ извештавали једнообразно.
Једнообразност је најуочљивија у таласу текстова о оружју и 1999., где се понављају готово исте тврдње, а део портала отворено преноси првобитни Дукађинијев текст.
Канал 10 тврди да има сопствене изворе, али објављује веома сличан пакет информација.
Дукађини следећег дана одлази даље и спекулацију анонимних корисника о самоповређивању претвара у вест.
Робели, упркос изразито критичком односу према Српској листи и Београду, оставља обе могућности отворене и захтева истрагу.
А КАЛЛXО током вишесатног праћења раздваја Рашковићеву тврдњу, одговор полиције, поступање ПИК-а, изјаве лекара и политичких представника и сопствени материјал са терена. Чак и када објављује фотографије пронађеног оружја, користи битно прецизнију формулацију – „у близини имовине Ненада Рашковића“ – и у том извештају не повезује пронађено оружје са убиствима Албанаца 1999.
Зато се одговор на питање како су медији на албанском извештавали о случају Ненада Рашковића не може свести на једну реченицу.
Али образац јесте видљив: од првобитног опрезног преношења навода о могућем полицијском насиљу, фокус значајног дела извештавања током наредног дана помера се ка самом Рашковићу – његовој прошлости, оружју пронађеном током полицијске акције, 1999. години и, коначно, алтернативним теоријама о пореклу његових повреда.
А одговор на почетно и најважније питање – ко је и под којим околностима Ненаду Рашковићу из Дрена нанео повреде, али и каква ће бити даља судбина њега и његове породице – у тренутку настанка свих ових, као и бројних других текстова на албанском и српском језику, још није дала институција надлежна да то утврди.
