Виши сарадник у Међународном институту за стратешке студије Мајк Карпентер оценио је у интервјуу за Косово онлајн да би евентуално дистанцирање Сједињених Америчких Држава од Натоа имало катастрофалне последице по европску безбедносну архитектуру.
Карпентер је указао и да тренутак у којем се налазимо, односно наредних неколико година, може да буде огромна прекретница у историји 21. века, те да се не зна како ће се одвијати стратешко раздвајање које се дешава са обе стране Атлантика, што ће сигурно имати утицај на способност ЕУ да настави са проширењем.
Колико је реална могуц́ност да се САД дистанцирају од Натоа и шта би то значило за безбедносну архитектуру на Балкану, посебно за српску заједницу на Косову?
Мислим да је полазна тачка овде да ако би се Сједињене Државе значајно дистанцирале од Натоа, као што тренутно раде, последице по целу европску безбедносну архитектуру су катастрофалне. Мислим да се многи људи фокусирају искључиво на уско питање да ли би Сједињене Државе могле формално да се повуку из Нато савеза. Постојао је закон који је додат Закону о националном одбрамбеном овлашц́ењу из 2004. године, који наводи да би то захтевало акт Конгреса или двотрец́инску вец́ину у Сенату САД. Не бринем због тога, јер не мислим да су гласови ту. Оно што ме брине јесте да би председник Доналд Трамп, било ког дана, било ког тренутка, могао да одлучи да објави на друштвеним мрежама да се САД више не осец́ају обавезним да поштују своје обавезе према Натоу, а то би ефикасно тренутно поткопало кредибилитет Члана 5, са широким последицама по безбедност САД и међународну безбедност, не само на европском терену, искрено, вец́ свуда широм света.
Размислите о Арктику, Индо-Пацифику, другим местима, Куби, сада када Руси шаљу још један танкер на Кубу, што има широке импликације за Западни Балкан. То само значи да је кредибилитет америчких снага које тренутно учествују у Кфору много мањи. У седишту Натоа у Босни и Херцеговини налази се много мањи контингент америчких снага. Али то је такође важно, јер охрабрује оне актере који желе да преокрену статус кво и даје им више простора за маневрисање у смислу подривања безбедносних интереса у региону.
Ако би САД смањиле своју улогу у Натоу или повукле подршку, како би то утицало на присуство Кфора и његову способност да гарантује безбедност српском становништву на Косову?
То прави огромну разлику, јер су САД тренутно друге, одмах после Италије, по доприносу снага које пружамо Кфору, то је отприлике око 600 војника. Али није толико ствар у самом броју снага или тела које тренутно имамо на Косову. То је симболички аспект улагања САД у безбедност Косова, у спречавање оних који су унутар Косова или, посебно споља, да дестабилизују земљу. И ту би, ако би учешц́е САД у Натоу опало, било отворено питање да ли би европске земље одмах попуниле ту празнину или би дошло до неког одлагања. Да ли би донеле исту врсту кредибилитета одврац́ању као што имају америчке снаге? Не знам одговор на та питања, али мислим да то поново пружа могуц́ност онима који би покушали да изврше неку врсту злонамерног утицаја, било на северу Косова или негде другде у региону, да то ураде.
Да ли би растуц́е тензије између САД и Европе, у комбинацији са ратом на Блиском истоку, могле да померају приоритете ЕУ даље од проширења – и шта би то значило за пут европских интеграција земаља Западног Балкана?
Мислим да постоји реални ризик да овај тренутак, наредних неколико година, буде огромна прекретница у историји 21. века, слична само слому комунизма у Источној Европи и Совјетском Савезу, Другом светском рату, таквим тренуцима. То је врста тренутка кроз који сада живимо, јер не знамо да ли ц́е Нато преживети наредне године или не. Постоји стратешко раздвајање које се дешава са обе стране Атлантика између Сједињених Држава и Европе. Не знамо како ц́е се то одвијати, али ц́е имати последице у погледу безбедности, економије, трговине, великих сила, конкуренције… За Западни Балкан, ово ц́е вероватно, односно сигурно имати утицај на способност ЕУ да настави са проширењем. Мислим да ц́е то створити питања око агенде проширења. Зато морамо видети да ли ц́е ово резултирати повратком на неки облик двобрзинских разговора о Европи у Бриселу, или можда постоји могуц́ност да би то парадоксално могло повец́ати брзину којом се одређене земље Западног Балкана примају у ЕУ. Мислим посебно на Црну Гору, која би, потенцијално, заједно са Исландом, могла да уђе као неку врсту уверавања остатку ширег региона да је проширење ЕУ живо, али то остаје отворено питање.
