У Азербејџану расту антируска осећања, и није тешко претпоставити да је руско-ирански стратешки споразум ставио Алијева пред избор: или да иде у правцу осовине Русија-Иран или против ње. Али куда Алијев заправо може да крене – и зашто? Пашињанова фикс-идеја је прелазак из „историјске“ у „реалну“ Јерменију.
ИЛУЗИЈА АЛИЈЕВА
Подсетимо да је 21. априла Владимир Путин потписао закон о ратификацији Споразума о свеобухватном стратешком партнерству између Русије и Ирана. Иранска страна споразум још није ратификовала. У документу који су председници две земље, Владимир Путин и Масуд Пезешкијан, потписали 17. јануара, налази се 47 чланова. Споразум предвиђа да ће свака од страна, уколико друга буде суочена са спољашњом претњом, бити у обавези да не помаже агресору и да ће тежити мирном решавању конфликта на основу Повеље УН.
Поред тога, званична представница иранске владе, Фатеме Мохаџерани, изјавила је да се посета Владимира Путина Ирану усклађује дипломатским каналима. Раније је шеф иранског МСП, Абас Аракчи, рекао да Техеран очекује посету руског лидера Ирану 2025. године. Шта ова посета значи за тандем Азербејџан-Израел – не треба нагађати.
До закључења руско-иранског споразума, Алијев се осећао сигурним у односима с Ираном, рачунајући на заштиту или лојалност Русије. Међутим, након 17. јануара постало је јасно да Русија и Иран започињу дугорочну сарадњу. Сада Азербејџан осећа претњу и од Русије. Алијев, осећајући слабљење руског утицаја у Закавказју, својим антируским потезима жели да привуче пажњу као фактор са којим се мора рачунати у региону. Ипак, то је илузија – и сама географска карта то потврђује. Азербејџан не дели границе ни са Израелом, ни са Турском, па чак ни са Нахчиваном. У таквој географској поставци, Азербејџан не представља проблем за Русију.
Управо из тог разлога сада Израел и САД покушавају да подстакну Јерменију да отвори тзв. „Зангезурски коридор“, како би повезали Азербејџан са Турском – савезником из НАТО-а, чиме би супротставили интересе НАТО-а и Русије уз далекосежне антируске планове. То може бити и разлог што је премијер Јерменије направио кратку посету САД и састао се са претежно произраелским америчким групацијама (Atlantic Council, Heritage Foundation и др.).
ТУРАНСКИМ КОРИДОРОМ ДО ПОДЕЛА ЈУЖНЕ ЈЕРМЕНИЈЕ
Захваљујући принципијелном ставу Ирана, у руским политичким круговима постоји јасно разумевање да се коридори који пролазе кроз земље које су суседи Ирану, као и у регионима Западне и Централне Азије, деле на две категорије: или су конкуренти иранским коридорима, или су анти-ирански пројекти. Антиирански коридори пројектовани су с циљем граничних и геополитичких промена, са негативним последицама у геополитичкој, геоекономској и геокултурној сфери – према Ирану. У тим коридорима, транзит роба и трговина су последњи циљ – прави циљ су безбедносни, историјски засновани на територијалној експанзији.
У средишту ових коридора налази се лажни „Зангезурски коридор“ или тачније „Турански коридор“ НАТО-а. Азербејџан тежи да главни међународни правци исток-запад и север-југ пролазе преко његове територије, уз делатности које се сматрају природним са становишта економије и транзита. Након Другог карабашког рата, Азербејџан тежи стварању коридора на југу Јерменије.
Употребом топонима „Зангезур“ за југ Јерменије, председник Азербејџана Алијев је више пута претио Јеревану да ће створити „Зангезурски коридор“ – политички или војно, што је одмах изазвало негативну реакцију Јерменије, Ирана и других земаља. Циљ Бакуа и Анкаре је подела јужне Јерменије, у складу са пантуранистичким циљевима. У суштини, коришћење лажног израза „Зангезурски коридор“ уместо исправног „Турански НАТО коридора“ је погрешно са историјског, политичког и правног аспекта. Јер, термин „Зангезурски коридор“, односно лажно поимање „Западног Зангезура“, које је измислио Алијев, односи се на провинцију Сјуник са центром у Капану, на југу Јерменије, која чини границу између Ирана и Јерменије. У ствари, тај топоним изражава територијалне претензије према Сјунику.
Ако би се реализовао, Турански НАТО коридор променио би целу транзитну мапу региона. Овај коридор је осмишљен да уништи границу између Ирана и Јерменије (преносом провинције Сјуник Азербејџану – под било којим називом, чак и као транспортни правац), и успостави географску везу пантуркизма (пантуранизма) дуж осе Турска – Азербејџан – Централна Азија, у складу са циљевима глобалних играча и НАТО-а (са центром у Лондону). На тај начин, био би постављен темељ за озбиљне ударе на кључне интересе Кине, Русије и Ирана у четири области.
ПРЕСЕЦАЊЕ ТРАНЗИТИНИХ КОРИДОРА РУСИЈЕ, КИНЕ И ИРАНА
Неколио речи о транзитном сектору. Русија, Кина и Иран тренутно су фокусирани на четири велика транзитна пројекта: „Пројекат обнове Пута свиле“ или „Иницијатива Појас и пут“, „Коридор Север-Југ“, „Коридор који повезује Персијски залив са Црним морем“ и „Коридор ОЕЦ (Организације за економску сарадњу)“. У оквиру „Туранског коридора“ НАТО-а, Анкара планира да пробије „коридор“ из Турске на Кавказ и у Средњу Азију, па даље у Авганистан и Пакистан (Гвадар). При томе ће наведени четири коридора бити на неки начин прекинута, онемогућена или ослабљена. Важност овог питања огледа се у томе што су амерички аналитички центри изјавили да су последице кинеског плана „Један појас, један пут“ много значајније него војна претња Кине за САД. Чињеница да су Турска и Азербејџанска Република инсистирале на посматрачком чланству Авганистана, где се говори дари и пушту, у такозваном Савету за сарадњу туркофоних земаља, такође је последица овог питања – односно положаја Авганистана у турском коридору Лаџурди.
ИЗБАЦИВАЊЕ ИЗ ИГРЕ РУСКОГ И ИРАНСКОГ ГАСА
Када је реч о енергетском сектору „Турански коридор НАТО-а“ треба да обезбеди доток гаса из Узбекистана, Казахстана и Туркменистана, из Каспијског мора у Баку. Тренутно постоји гасовод који обухвата три деонице: Јужни Кавказ, Транс-анатолијски гасовод (TANAP) и завршни део од Бакуа до Италије. Али сам Баку нема довољно гаса за снабдевање тим гасоводом. Уколико се реализује „Турански коридор“ и прикључи гас из три наведене земље, Европи неће бити потребан руски гас из „Северног тока“ нити ирански из пројекта „Набуко“, чиме ће се ослабити геополитичке могућности Русије и Ирана у енергетици. Истовремено, и Кина ће се суочити са проблемима у снабдевању енергијом из Централне Азије, нарочито из Туркменистана.
На етничком плану „Турански коридор НАТО-а“ треба да створи широку етничку струју засновану на пантуркизму у областима Ирана насељеним Азербејџанцима, ослањајући се на етничку основу коју су Баку и Турска градили деценијама. Азербејџанци, Туркмени, Татари и Ујгури чине туркменски регион у Ирану, ујгурски у Кини, као и татарски и турски регион у Русији.
НАТО НА КИНЕСКИМ ГРАНИЦАМА
„Турански коридор“ треба директно да доведе НАТО до северних граница Ирана, јужних граница Русије и западних граница Кине у провинцији Синђијанг, чиме се завршава план опкољавања ових земаља и поставља основа за њихово дезинтегрисање. Жеља НАТО-а за источним ширењем након распада СССР-а није нестала. Према Адаму Томсону, бившем представнику Велике Британије у НАТО-у, НАТО неће одустати од тако важног региона као што су Кавказ и Централна Азија. Он наглашава да ће „Турански коридор“ довести НАТО до кинеске границе. Мислити да, пошто је Турска већ чланица НАТО-а, Алијанса не мора да буде присутна у регионима попут Кавказа и Централне Азије, било би веома наивно. Јер ако је тако, НАТО не би требало да се шири на Украјину, Шведску и Финску, и то не би довело до рата с Русијом, с обзиром да су Естонија, Летонија (од 2004) и Пољска (од 1999) већ у НАТО-у.
Друга кључна стратегија НАТО-а је да окружи Русију, Кину и Иран, а присуство на Кавказу и у Централној Азији је управо корак ка томе. Треће, у циљевима НАТО-а, „Турански коридор“ је увод у јачање организације тзв. туркофоних земаља, облика „турског НАТО-а“, слично као што постоји арапски НАТО (ГССПЗ – Савет сарадње земаља Персијског залива). Због тога, упркос осетљивости Русије на ширење НАТО-а на исток, Алијанса се није задовољила само чланством Турске, већ је развијала програме попут „Партнерство за мир“, „Индивидуални план сарадње“ и „Отворено небо“ са постсовјетским земљама.
ОБУЗДАВАЊЕ ИРАНА, РУСИЈЕ И КИНЕ
Иран посматра стварање Зангезурског коридора (Туранског НАТО коридора) као слабљење његове геополитичке позиције, геоекономских и геокултурних могућности у региону. Прво, ова геополитичка нестабилност планира се са циљем пограничних и геополитичких промена, пресецање границе између Ирана и Јерменије и јачања пантуркизма. У међувремену, Иран губи своју улогу у односима између територије Азербејџанске Републике и Нахичеванске Аутономне Републике.
Друго, Турска, као агент НАТО-а, покушава да спроведе западни план обуздавања Ирана, Русије и Кине, како би се спречило формирање новог регионалног поретка. У центру тог плана је Турански НАТО коридор, чији је циљ усклађивање транзитних и енергетских једначина и планова трију земаља региона, ширење НАТО-а ка Каспијском мору и Централној Азији, као и промовисање туранско-британског етноцентризма.
Треће, Иран губи своју кључну улогу посредника између Турске и Централне Азије. Завршетком изградње тог пута, коридор Исток-Запад између Турске и Централне Азије биће потиснут у други план. Значајан део турске трговине са Средњом Азијом зависи од транзита теретних возила преко Русије и Ирана. Сваке године 43.000 турских камиона пролази кроз Иран ка Средњој Азији. Са отварањем „Зангезурског коридора“, Анкара ће добити нову алтернативу и краћи пут за трговину са Централном Азијом. Пошто трговински пут Турске ка том региону пролази кроз Иран, тај правац ће изгубити свој значај отварањем новог коридора.
Иран ће, такође, изгубити тачку интеграције са Евроазијским економским савезом (ЕАЕС), којом сада служи Јерменија. Тренутно постоје три правца – преко Јерменије, Азербејџана и Турске – који омогућавају приступ Ирана Европи. Са отварањем овог коридора, угрожен је правац преко Јерменије, која је најпоузданија иранска капија ка Европи. Такође, Иран Јерменију посматра као „врата“ за излазак на тржишта Русије и других чланица ЕАЕС. Споразум о слободној трговини између Ирана и ЕАЕС потписан је 2018. године и ступио је на снагу 2019.
Коначно, такозвани „Зангезурски коридор“, уколико буде реализован, додатно ће умањити кључну улогу Ирана у транспорту између Истока и Запада, а у енергетским дебатама страдаће циљна тржишта Ирана.
СТРАХ ОД НЕООСМАНИЗМА
Доктор Ахмад Каземи, аутор књиге „Безбедност на Јужном Кавказу“, изјавио је за Стратешки савет за спољне послове Ирана: „Азербејџан настоји да створи имагинарни пантуркистички коридор на југу Јерменије под изговором повезивања са Турском и остатком Европе. Уместо тога, Иран је предложио Аракс коридор, који већ три деценије игра јединствену улогу за Иран у копненом повезивању између Азербејџанске Републике и Нахичевана.“
Наравно, осим Британије као творца пантуранизма у 19. веку, остале европске земље не подржавају „Зангезурски коридор“ због страха од неоосманизма. Оне више пажње посвећују Средишњем коридору, који је по својој природи различит од „Зангезурског“. Кина не подржава „Зангезурски коридор“ из безбедносних разлога везаних за Ујгуре, али нема негативан став према Средишњем коридору као једном од транзитних праваца.
Средишњи коридор као комуникациони правац привукао је пажњу земаља Централне Азије током последњих неколико деценија. Овај коридор повезан је са „Зангезурским коридором“ (Турански коридор НАТО), који је предложен након Карабашког рата 2020. године. Постоје огромне разлике, а познавање тих разлика помаже да се боље разуме природа коридора.
Наиме, Средишњи коридор почиње у кинеским морским и копненим лукама, пролази кроз Казахстан до луке Актау, одакле, прелазећи Каспијско море бродом, стиже у луку Баку у Азербејџану. Потом се транспорт наставља железницом до грузијских лука Поти и Батуми, а затим преко Црног мора у румунску луку Констанца и бугарску Варну. Други путни правац иде железницом Баку–Тбилиси–Карс, улази у Турску и наставља ка лукама Мерсин и Истанбул, што омогућава даље повезивање с различитим деловима Европе морским транспортом.
Супротно томе, Турански коридор, који пролази преко територије Азербејџана у Нахичеван, а одатле у Турску, блокира геополитички положај Ирана и успоставља географску везу пантуркизма.
ЗБЛИЖАВАЊЕ СА ИЗРАЕЛОМ
Од 2002. године, када је израелски лоби (AIPAC) помогао Азербејџану да поништи Члан 907 америчког закона („Акт о подршци слободи“), који је ограничавао државну помоћ Азербејџану, Израел је постао најбољи савезник Бакуа. И Израел и Азербејџан осећају претњу од стране Ирана, па је њихова сарадња природна. Од тада, Баку и Јерусалим су постали блиски партнери, посебно у кључним областима војне и енергетске сарадње.
Азербејџан је главни извозник енергената у Израел, обезбеђујући 55% увоза нафте. Са друге стране, Израел продаје Азербејџану оружје и војну технологију вредну милијарде долара. Израелско оружје чинило је 69% увоза наоружања у Азербејџан од 2016. до 2021. године. Те испоруке укључивале су системе за пресретање ракета и дронове, који су одиграли важну улогу у победи Азербејџана над Јерменијом у Другом Нагорно-Карабашком рату.
Од 2016. до 2023. године, извршена су 92 лета са извозом оружја са израелске војне базе у Азербејџан. Ови летови су се интензивирали управо пред војну офанзиву Азербејџана на Нагорни Карабах у септембру 2023. Наставак рата у Гази није нарушио ту сарадњу. Азербејџан је чак омогућио Мосаду коришћење напредне базе за осматрање Ирана и припремио аеродром који би Израел могао да користи у случају напада на иранска нуклеарна постројења.
Неки аналитичари у Бакуу толико су уверени у перспективу даљег зближавања са Израелом да тврде: “Ако Сједињене Државе одлуче да подрже израелски напад на иранску нуклеарну инфраструктуру, Азербејџан би могао да одигра подржавајућу улогу”.
Међутим, такав закључак је веома спорна теза. Било какав оружани сукоб у региону посебно је непожељан за земље извознике енергената, јер њихова производна постројења постају потенцијалне мете за нападе супротстављених страна. Тим пре ако би Азербејџан био директно увучен у војну конфронтацију са суседним Ираном у улози „сарадника“ стране, као што то препоручују поједини експерти у Бакуу.
Овде вреди обратити пажњу на два важна аспекта. Односи између Русије, с једне стране, и Јерменије и Азербејџана, с друге, пролазе кроз сложен период. Јерменско друштво и политичке елите траумиране су губитком Нагорно-Карабаха после два тешка војна пораза, за које одговорност покушавају да пребаце и на Москву, док истовремено настоје да диверсификују своју спољну политику путем јачања односа са САД и ЕУ.
НЕПРИМЕРЕНО УЧЕШЋЕ НА ПАРАДИ
Хлађење руско-азербејџанских односа догодило се у контексту пада путничког авиона авио-компаније AZAL, који је 25. децембра 2024. летео из Бакуа за Грозни и срушио се у близини казахстанског града Актау. Одбијање председника Илхама Алијева да учествује на Паради победе у Москви у Бакуу је дочекано с поносом и оцењено као оправдан и достојанствен корак. Посебно имајући у виду недавне инциденте: обарање цивилног авиона AZAL, сајбер нападе на званичне азербејџанске ресурсе и забрану уласка азербејџанском посланику у Русију. Како се тврди у Азербејџану, ови догађаји су учинили учешће на паради непримереним.
У наставку су наведени коментари неких бакинских политичара и експерата. Политиколог и посланик Расим Мусабеков сматра да је учешће на манифестацијама у Москви у садашњим условима опасно и непримерено. Као разлог наводи изостанак реакције Русије на инцидент са обореним цивилним авионом AZAL и друге спорне моменте, укључујући забрану уласка азербејџанског посланика. Он наглашава да су сви комерцијални летови ка Русији отказани, а учешће на паради у Москви може се протумачити као „подршка неприхватљивој политици РФ према Украјини“. Азербејџан, како каже, јасно подржава територијални интегритет Украјине и не слаже се са реториком о „фашистичком режиму“ у Кијеву, нити са учешћем представника ЛНР, ДНР, Абхазије и Јужне Осетије. Он сматра да је јасно да та „компанија није за нас“ и да у Москви већ добро разумеју снагу и регионални значај Азербејџана. Покушаји да се деловање против њега спроводи силом, пропагандом или економским притисцима, довешће до одговора исте мере.
Он каже да Русија мора разумети да 90% земаља света нема позитиван однос према њој. „У Москву не долази председник Турске — стратешки партнер Азербејџана. Не долазе ни премијер Израела, ни лидер Мађарске, с којима имамо добре односе. Зашто би онда Азербејџан морао да се издваја“?.
Натиг Џафарли, председник партије REAL, сматра да је одлука да се не иде у Москву исправна и да то показује да је Азербејџан најмање зависна држава у региону од Русије, те да је званични Баку у последњих 5–6 година одиграо значајну улогу у слабљењу руског утицаја на Јужни Кавказ.
ГЕОРГИЈЕВСКА ЛЕНТА- СИМБОЛ ОКУПАТОРА?
Елчин Алиоглу, директор Baku Network-а, сматра да одсуство председника Алијева на Паради победе у Москви није гест или дипломатски протест, већ сведочи о одбијању Азербејџана да се посматра као привезак туђим геополитичким плановима. Земља која је повратила територијални интегритет и прошла сложене дипломатске фазе више не жели да учествује у симболичким манифестацијама ради лажног поштовања.
Последњих месеци између Бакуа и Москве нагомилале су се озбиљне несугласице. Ако Москва и даље сматра Баку својим „млађим братом“, онда је време да поново погледа савремену мапу Евроазије. Кремљ мора да схвати да је епоха хијерархија завршена. Председник Илхам Алијев води спољну политику у којој се партнери вреднују не по заслугама из прошлости, већ по односу који показују данас. То је правило новог света: поштовање се не изјављује – оно се доказује. Не речима, већ делима.
Директор Центра за политичка истраживања „Атлас“ Елхан Шахиноглу сматра да је бојкот параде у Москви од стране Илхама Алијева — исправна стратешка одлука. Прво, већина гостију параде носила је Георгијевску ленту — симбол руске агресије. Када су шовинисти у Русији окупирали грузијске територије, носили су те ленте. Те исте ленте носе током агресивног рата против Украјине. Председник Азербејџана, који подржава територијални интегритет Грузије и Украјине, неће носити симбол окупатора. У многим државама та лента је призната као симбол који пропагира ратну агресију и забрањена је законом или неформално, као у Грузији.
Друго, током проласка војне технике Црвеним тргом, водитељ је често користио фразу: „Ова техника се користи у специјалној операцији“, не помињући Украјину. То додатно указује на политичку употребу параде од стране Кремља, који је претворио манифестацију у идеолошку платформу.
Бивши министар спољних послова Тофик Зулфугаров наводи да, осим очигледног разлога — пада авиона, постоје и други моменти који још нису обелодањени. То се пре свега односи на јерменско-азербејџански конфликт.
ВРЕМЕ ЈЕ ДА РУСИЈА ПОСТАВИ ПИТАЊА
Експерт за безбедносна питања и политиколог Арастун Оруджлу сматра да је учешће херојске азербејџанске армије, која је ослободила своје територије од окупације, заједно са злочиначком и окупационом руском војском на паради — увреда за Азербејџан, његову војску и народ. Он додаје да је Алијев морао барем да реагује на депортацију посланика који је тог дана ишао на прославу рођендана свог оца, али за то није био способан. Председник парламентарне комисије Азербејџана за борбу против спољног мешања и хибридних претњи Рамид Намазов изјавио је 2. маја да је сајбер напад на више медијских ресурса Азербејџана, који се догодио 20. фебруара 2025. године, био организован из Русије.
Према његовим тврдњама, „напад је изведен на високом техничком нивоу од стране сајбер-шпијунске групе APT29 (‘Cozy Bear’, познате и као ‘Midnight Blizzard’ и ‘The Dukes’), повезане са руским структурама“. „Кибернапади на азербејџанску медијску групу Global Media били су систематични и усмерени, а њихов главни циљ био је манипулисање јавношћу и подривање националног информационог суверенитета“, изјавио је посланик парламента Азербејџана Нагиф Гамзајев. По његовим речима, трајање и интензитет напада сведоче да није реч о спонтаним, већ унапред испланираним радњама.
Тема кибернапада који долазе са територије Русије посебно је осетљива у контексту билатералних односа и захтева промишљен приступ. Овај списак отворено антируских изјава могао би се наставити. Руска штампа такође је коментарисала одбијање Алијева да отпутује у Москву. Тако је, на пример, у чланку „Осветио се за све: За шта је Алијев заменио Дан победе?“ аутор написао: „У међувремену, дрско игнорисање Дана победе могло би бити последња кап у чаши стрпљења Кремља, који ће коначно почети да делује оштро. Сумњиво ‘пријатељство’ са републиком која снабдева наше непријатеље оружјем изгледа да више никоме није потребно, осим пословним партнерима азербејџанског олигархата. Дошло је време да ми поставимо питања. И то не само о законитости трговине и боравку миграната у нашој земљи. Време је да сазнамо шта се догодило са руским официрима у Карабаху.“
ПРЕТЊЕ ИЗ БАКУА
Подсећамо да су у септембру 2023. године азербејџанске снаге пуцале на возило „УАЗ-Патриот“ са руским мировњацима у близини села Џанатаг. Сви војници у возилу су погинули, укључујући двојицу заменикa команданта мировног контингента. Ако наставимо да се понашамо тако мирољубиво и млитаво, без одговора на Бакуове демарше, овакви инциденти ће се понављати.
Према претњама агенције IA Turan, „азербејџански званичници тренутно припремају документацију за међународни судски процес, настојећи да Москву учине одговорном за уништење авиона и смрт 38 путника близу аеродрома Актау у Казахстану. Званични став је чврст: Русија мора признати своју улогу, надокнадити штету жртвама и казнити одговорне. Уколико се то не догоди, азербејџански званичници упозоравају да ће уследити даља дипломатска ескалација.“
„Дијалог остаје могућност, али Москва мора да преузме одговорност“, наведено је у саопштењу државне новинске агенције АПА. „Ако Русија одбије, Баку је спреман на даље кораке.“
Такве мере у Бакуу су већ покренуте, што потврђује и демонстративна акција подршке Кијеву — додела милион долара хуманитарне помоћи, у тренутку када домаћи медији воде жестоку антируску кампању уз неосноване оптужбе на рачун „империјалних амбиција“ Русије, воде „агресивну пропагандну кампању против Азербејџана“, па чак и наводе да је Русија у сукобу Бакуа и Јеревана стала на страну Јерменије, снабдевајући је оружјем, покушавајући наводно да потчини кавкаски регион свом утицају.
Настала је занимљива ситуација: захваљујући западним утицајима, односи с Русијом су нарушени и у Азербејџану и у Јерменији. Ипак, то није спречило Никола Пашињана да отпутује на Параду победе у Москву, упркос снажном притиску из Европске уније, која је позвала на бојкот манифестације свим партнерима и чланицама ЕУ.
Тим поводом, председник Националне скупштине Јерменије Ален Симонјан изјавио је: „Ово је и наша победа. 300 хиљада Јермена дало је своје животе за њу, многи су се борили у армијама савезничких земаља. Зато је учешће Пашињана на свечаностима 9. маја пре свега питање историјског сећања и поштовања, а не политичких сигнала.“
ПРЕЛАЗАК СА ИСТОРИЈСКИХ НА РЕАЛНЕ ОДНОСЕ
Уочи посете, Пашињан је дао занимљиве изјаве приликом подношења извештаја о раду владе у парламенту. Он је актуелне односе између Јеревана и Москве описао као прелазак са „историјских јерменско-руских односа на реалне“. То је, како каже, део ширег процеса – „демаркације између реалне и историјске Јерменије“, које „не само да нису компатибилне, већ једна другој представљају озбиљну претњу“.
Тема руско-јерменских односа, који се убрзано мењају од 2020. године, код нас се обично посматра кроз призму супротстављања Русије и Запада. Разлози су јасни, а јерменско руководство томе активно доприноси, радо показујући нове приоритете. Међутим, Пашињан тим променама даје још шири значај, говорећи о избору не између геополитичких оријентација, већ бирању између прошлости и будућности.
Под прошлошћу, судећи не само по најновијим изјавама, већ и по делима у последњих неколико година, он подразумева не толико ослањање на Русију, колико цео комплекс културно-историјских схватања својствених националној свести.
Најзанимљивији аспект Пашињанових изјава је то што се он храбро супротставља глобалном тренду у којем се данас одвија светска политика. Он предлаже да се одбаце историјске сенке које „као оловне кугле“ висе око ногу савремене државности, и да се држава развија онаква каква реално постоји. Међутим, такве тенденције се данас не уклапају у минималистички прагматизам.
Током претходних деценија, умереност и опрезност, које су у први план стављале просперитет и безбедност грађана, сматране су врлином малих и средњих држава. Велике силе су се гласно или неформално обавезивале да подрже такав приступ и гарантују статус кво преко различитих институција. Такав је био консензус у периоду од деколонизације до кризе глобалног либерализма. Лидери који су покушавали да мењају територијални статус кво по сопственим представама наилазили су на отпор.
Међутим, након Хладног рата дошло је до све већег броја инцидената, углавном због распада великих држава (СССР, Југославија, неке афричке земље), где се као норма прихватало одржавање административних линија распада, колико год оне биле вештачке.
САКАШВИЛИЈЕВЕ АНТИПАТИЈЕ ПРЕМА ГРУЗИЈСКОМ ИДЕНТИТЕТУ
Данас смо ушли у нову фазу. Са слабљењем глобалног универзализма, национално-историјска осећања поново се буде. Оно што је донедавно било табу, сада се сматра дозвољеним. Насилно решавање територијалних и граничних спорова, тамо где је могуће, наилази на све мање институционалних препрека. Национални идентитет и осећај припадности све чешће постају саставни део државног преуређења – било на боље или на горе.
Класици политикологије Габријел Алмонд и Сидни Верба су наглашавали: „Државници који теже успостављању политичке демократије често концентришу напоре на формирање формалног скупа демократских института. Могу се фокусирати и на стварање политичке странке ради подстицања масовног учешћа. Али за стабилну и ефикасну демократску власт потребно је више од пуких институционалних и управљачких структура. Развој зависи од политичке културе. Ако она не може да подржи демократски систем, изгледи за његов успех су мали.“
Треба признати да Пашињан није први државник на Јужном Кавказу спреман да у име будућности радикално одсече прошлост која смета. Михаил Сакашвили није крио антипатију према свему што је чинило непоновљиви грузијски социјално-културни нуклеус, јер се тај идентитет лоше уклапао у неолибералне реформе. Резултат готово деценијског експеримента био је двојак: с једне стране, реформски замах дао је ефекте — чак и његови противници признају напредак у трансформацији државне управе. Са друге стране, претварање Грузина у „услужни народ“ који се, лишен националног поноса, ставља у службу „услужне економије“, није заживело. Друштво је одбацило реформатора са жандармским методама, а његов политички пад дочекан је с олакшањем.
У част Грузије и њене активне класе, из покушаја да се раскине с „историјском Грузијом“ извучена је права поука: ломљење преко колена не води ничем добром — било у социјално-економским, било у (гео)политичким питањима.
Преносити искуство тадашње Грузије на данашњу Јерменију тешко да је адекватно – ситуација у свету, региону и у самој земљи је битно другачија. Па ни фигура сразмерна по деструктивној снази Михаилу Сакашвилију у Јерменији, изгледа, нема. Пашињан је сувише слаб, мање харизматичан и мање одлучан. Али један закључак се ипак може извући: одрицање од социјално-политичке традиције је мучан и ризичан процес. Чак и када буде одбачена, она има својство да се враћа — као бумеранг. А неспретно руковање тим оружјем најопасније је по самог његовог власника.
ФАТАЛНА ГРЕШКА ТБИЛИСИЈА
Још једна важна разлика: Сакашвилијеве друштвене експерименте пратила је офанзивна политика САД и ЕУ у постсовјетском простору, уз њихову активну подршку. Истина, Тбилиси је фатално погрешио мислећи да та подршка подразумева чак и војне гаранције у случају конфликта са Русијом. Ипак, западне престонице тада су заиста очекивале брзо геополитичко преуређење простора у корист евроатлантских институција.
Епоха „обојених револуција“ и промовисања демократије на Блиском истоку била је врхунац директног западног ангажмана у преуређењу територија јужно и источно од Атлантика. У том контексту, Сакашвили — који је земљу прекрио заставама ЕУ и НАТО – имао је извесну основу да очекује форсирано приближавање другом геополитичком савезништву.
Међутим, његова опклада није успела из два разлога: због неумерених амбиција грузијских елита, које себе виде као „срце Европе“, не осврћући се на сопствену традицију (на пример, Сулхан-Саба Орбелиани, који је после дугих лутања по Европи емигрирао у Русију заједно са Вахтангом VI и настанио се у Москви), и због све већих проблема са којима се суочавала западна политика у целини.
Данашња ситуација у Јерменији донекле подсећа на та времена – супротстављање Русије и Запада достигло је нов ниво. Али за разлику од Грузије, која је тада могла да рачуна на системску (иако ограничену) подршку, данас Јерменији нико ништа конкретно не обећава. Све снаге Запада усмерене су на друга подручја. Јерменији се нуди пут ка „колективном Западу“ на сопствену одговорност -уз један проблем који јој је дозвољено да понесе са собом: Русију.
ПРИБЛИЖАВАЊЕ ТУРСКОЈ- УПРКОС БОЛУ, ИШЧУПАЈ ИСТОРИЈУ ИЗ СЕБЕ
Што се тиче главног питања – мировног споразума са Азербејџаном и нормализације односа са Турском – ту ће Јереван морати да се ослони искључиво на себе. Услуге Русије су одбијене, а помоћ ЕУ, посебно Француске и САД, своди се на подстицајне речи. Јереван нема на кога да се ослони, а сопствени капацитет за одбрану ставова је ограничен.
Остају и даље питања – ко је крив за пад одбрамбене способности, и у којој мери су савезници могли (или нису могли) да надокнаде тај недостатак? Јерменске власти најпре криве Москву за изостанак подршке у критичним тренуцима, на шта се узвраћа и аргументовано и публицистички.
Како год било, мора се полазити од реалности. А управо за оправдање неповратности те реалности служи логика коју нуди Пашињан: одустајање од амбиција и историјских интерпретација ради помирења са суседима. Али јасно је да то неће помоћи. Време је показало да тежња Јерменије ка разумној умерености долази у сукоб с намерама других – пре свега ратоборног Азербејџана.
Политика јерменског руководства довела је до тога да немају на кога да се ослоне, а најближи представник „колективног Запада“ је Турска. Није искључено да ће демаркација коју нуди Пашињан – између реалне и историјске Јерменије -натерати Јереван да „демаркира“ из сопствене стварности и најсветије: сећање на Геноцид. Зато ће се, можда, односи са кључним суседом – коме заправо није стало – „побољшати“.
Дечје, несувисле покушаје Пашињана и његовог тима неуких „киндер-сурприза“ да конструишу модел понашања у доба глобалних промена осуђени су на пропаст. Сам Пашињан признаје: „Процес демаркације између реалне и историјске Јерменије је много болнији, јер се та демаркација дешава унутар свакога од нас.“
Ако се мало замислимо, слика изгледа злокобно: сваком Јермену се предлаже да, упркос болу, ишчупа из себе своју историју и остане без корена у родној земљи, наг на ветровитом геополитичком парапету (ниској огради на корову, прим.прев.), где дувају страховити ветрови, а хоризонт прекрива густa магла. Шта ће остати након такве операције – тешко је замислити.
