Од 11. до 17. јула Косовска Митровица била је много више од града у којем се одржава још једна летња школа. У учионицама Факултета уметности, на улицама града, у Звечану, али и међу зидинама Грачанице, Пећке патријаршије, Високих Дечана, Богородице Љевишке и Светих Архангела, студенти из Србије и неколико европских земаља учили су како уметност настаје из простора, искуства и заједничког живота.
Управо је то била идеја овогодишње Летње школе Универзитета уметности у Београду, одржане под симболичним називом „солидАРТно“, која је први пут организована у Косовској Митровици, у партнерству са Факултетом уметности Универзитета у Приштини са привременим седиштем у овом граду.
Уметност као простор заједништва
Летња школа Универзитета уметности једна је од најдуговечнијих образовно-уметничких манифестација у Србији. Још од првог сазива 2001. године окупља студенте и професоре различитих уметничких дисциплина, повезујући их кроз интензиван менторски рад и истраживање културне баштине. Овогодишње издање донело је додатну симболику – одржано је на Косову, са темом која уметност посматра као простор солидарности, емпатије и заједништва.
Пре него што су ушли у атељее и сале за вежбу, сви учесници заједно су обишли најзначајније средњовековне српске светиње на Косову – Грачаницу, Богородицу Љевишку, манастир Светих Архангела, Високе Дечане и Пећку патријаршију. Организатори истичу да тај обилазак није био туристичка екскурзија, већ својеврсни увод у уметнички рад, како би студенти непосредно доживели културни и духовни простор из којег ће црпети инспирацију наредних дана.
Након повратка у Косовску Митровицу, подељени су у четири радионице – конзервацију и рестаурацију, ликовну уметност, глуму и етномузикологију – које су водили професори четири факултета Универзитета уметности у Београду. У њима су учествовали студенти из Србије, са Факултета уметности у Звечану и Универзитета у Крагујевцу, али и млади уметници из Грчке, Пољске, Чешке, Шпаније и Турске.
Фреска као порука будућности
Једна од радионица, под називом „Фреска као порука за будућност“, настала је непосредно из искуства обиласка средњовековних манастира. Након сусрета са оригиналним фрескама, студенти су учили традиционалну фреско технику – од теоријских основа сликања на влажном малтеру до практичног рада.
Посебна пажња посвећена је аутентичним средњовековним рецептурама за припрему малтера, али и њиховом повезивању са савременим, еколошки одрживим материјалима попут рециклираног стиропора, кукурузовине и алгината. На малим форматима сваки студент израђивао је сопствени рад док је малтер још био свеж, бирајући између ауторске интерпретације и умањених копија фресака које су претходно видели у манастирима.
Циљ радионице, како наводе организатори, није био само усвајање једне уметничке технике, већ развијање свести о очувању културне баштине и разумевање сложености процеса конзервације зидног сликарства. Радионицу је водила доценткиња Бојана Савић са Факултета примењених уметности у Београду, чији је научни рад управо усмерен на проучавање материјала и техника средњовековног зидног сликарства и њихову заштиту.
Уметност настаје из простора и сусрета
Друга радионица, под називом „Усмени графизам“, коју је водио редовни професор Факултета ликовних уметности у Београду Адам Пантић, била је замишљена као спој путовања, разговора, заједничког живота и уметничког стварања. Уместо класичног рада у атељеу, студенти су најпре истраживали простор северног Косова, посматрајући га као сложен културни, историјски и друштвени пејзаж из којег настају приче, сећања и уметнички мотиви.
Њихов „терен“ нису били само галеријски простори. Обилазили су Косовску Митровицу, цркву Светог Димитрија, Споменик рударима Богдана Богдановића, тврђаву Звечан, Раднички дом „Трепча“, као и атељее Факултета уметности у Звечану. Све што су током тих шетњи видели и доживели касније је постало део њихових радова. Организатори истичу да је управо непосредно искуство простора представљало основу уметничког процеса.
Један од најзанимљивијих сегмената радионице био је потпуно неуобичајен за уметничку школу. Хол Факултета уметности претворен је у место окупљања, разговора и заједничког рада, где је професор Адам Пантић за учеснике припремио домаћу фокачу. Припрема теста, његово чекање да нарасте, печење и заједнички оброк нису представљали паузу између радионица, већ део уметничког концепта.
Како се наводи у програму школе, управо је тај чин требало да покаже да креативност може настајати и кроз свакодневни живот, заједништво и дељење искустава, а не само кроз рад у атељеу. Храна је тако постала симбол процеса, стрпљења и сарадње, готово једнако важан као и настали уметнички радови.
Паралелно са тим студенти су у импровизованим условима ручно правили папир од рециклиране пулпе. Циљ није био само да настане нови уметнички материјал, већ да се кроз трансформацију обичних ствари преиспитају устаљени модели уметничког образовања. Организатори наводе да је радионица понудила алтернативни педагошки приступ у којем се свакодневица, практично знање и уметничко истраживање међусобно прожимају.
Стари језик као инспирација за савремену сцену
На Факултету драмских уметности радионица „Кроз стари језик у нове форме“, коју су водили доценти Ђорђе Марковић и Душан Матејић, била је посвећена истраживању богатства архаичног српског језика.
Студенти нису учили текстове напамет. Уместо тога, из Вуковог рјечника, народних епских песама и старе књижевности извлачили су заборављене речи, изразе и пословице, од којих су сами градили потпуно нове драмске ситуације и ликове. Ограничен број старих речи постао је изазов из којег су настајали савремени дијалози, сукоби и позоришне сцене.
Радионица је истовремено била и глумачка и језичка лабораторија. Кроз вежбе засноване на методама Станиславског, Михаила Чехова, Стеле Адлер и Санфорда Мајснера студенти су истраживали како архаични језик утиче на емоцију, унутрашњи доживљај и сценски израз. Резултат су, како наводе организатори, биле емотивне, често духовите и вишеслојне сцене које су показале да стари језик може бити сасвим савремен уметнички алат.
Традиционална песма као живо наслеђе
За разлику од осталих радионица које су се бавиле сликом, простором или говором, радионица етномузикологије под називом „Од артефакта до живог звука: нови модалитети трајања традиционалног певања“, под вођством професорке Сање Ранковић са Факултета музичке уметности у Београду, била је посвећена очувању традиционалног певања и његовом преношењу новим генерацијама.
Студенти су најпре проучавали етномузиколошку грађу, посебно ону која се односи на Косово и Метохију, упознајући се са начинима извођења традиционалних песама и њиховим историјским контекстом. Међутим, циљ радионице није био пуко репродуковање старих записа, већ проналажење начина да традиционална музика настави да живи и у савременом времену.
Зато је други део рада био усмерен на повезивање научног истраживања и уметничког израза кроз трансмедијско приповедање, вођење личних „теренских дневника“, дијалог и заједничку интерпретацију. Организатори наводе да су студенти кроз такав процес развили одговоран однос према културном наслеђу, али и схватили да традиција није музејски експонат, већ жива пракса која може успешно да комуницира са савременим друштвом.
Професорка Сања Ранковић већ деценијама се бави истраживањем и очувањем традиционалне музике Балкана. Један је од оснивача женске певачке групе „Моба“, учествовала је у увођењу традиционалног певања у систем музичког образовања у Србији и сарађује са професионалним ансамблима „Коло“ и „Венац“.
Косово као учионица
Овогодишња Летња школа није била само низ радионица из различитих уметничких области. Готово сви програми имали су заједничку полазну тачку – непосредан сусрет са простором Косова и његовим културним и духовним наслеђем.
Од средњовековних фресака, преко индустријске архитектуре Косовске Митровице и Звечана, до традиционалног певања и архаичног језика, студенти су стварали ослањајући се на искуство које су претходно стекли обилазећи места о којима су до тада углавном учили из књига.
Управо зато организатори овогодишњу тему „солидАРТно“ описују као много више од назива школе. Она је требало да покаже да уметност настаје кроз заједнички рад, размену искустава и сусрет људи различитих средина, култура и уметничких дисциплина, а да управо такав дијалог представља једну од најважнијих вредности савременог уметничког образовања.
Током седмодневног програма у Косовској Митровици заједно су радили студенти из Србије, са Косова, Грчке, Пољске, Чешке, Шпаније и Турске, уз менторство професора Универзитета уметности у Београду. Кроз четири радионице, заједничке обиласке и свакодневни рад покушали су да покажу како уметност може бити простор сусрета, разумевања и очувања културног наслеђа, што је и била основна идеја овогодишње Летње школе Универзитета уметности у Београду.
Седам дана, четири радионице, десетине студената из Србије и неколико европских земаља и један заједнички простор – Косово. Овогодишња Летња школа Универзитета уметности у Београду показала је да настава може да изађе из учионице, а да средњовековни манастири, индустријско наслеђе Косовске Митровице, архаични српски језик и традиционална песма постану једнако важни наставни материјал као књиге, ноте или сликарско платно.
Под називом „солидАРТно“, школа је у Косовској Митровици спојила уметничко образовање, културно наслеђе и међународну сарадњу, остављајући иза себе не само радове настале током радионица, већ и искуство заједничког живота и рада које ће учесници понети из града у којем је овог лета уметност била начин упознавања простора, људи и историје.
