Костић наводи да јавности није познато имају ли Србија и сам универзитет црвене линије, и евентуално које су. „То није питање од уназад три месеца, већ свега онога што смо радили годинама уназад и где смо се и како позиционирали, што у преговорима, што кроз функционисање самог универзитета на Косову“.
Сматра да тренутно не постоји ништа на шта би јавност могла да се ослони да је ико од српских представника, од локалних, преко универзитета до власти, „смислено урадио“ по питању интереса да се овај српски универзитет задржи, али и да универзитет има стручне капацитете да истраје, било лобирањем, било правним деловањем и захтевом за интензивнијим преговорима.
„Немам никакве информације од стране моје управе. Из деканата немамо никакве јасне информације о томе шта ће бити са нашим факултетом, нити како ови закони на нас у том смислу утичу. Немамо информације ни из ректората. Дакле, немамо ништа што је званично нама као запосленима упућено – о томе шта можемо да очекујемо и на који начин бисмо се борили да се нешто деси или не деси. Немамо ни од стране нашег послодавца, а то је Министарство просвете Републике Србије. И они су ти који имају одговорност према нама да нам кажу која је наша судбина у наредном периоду.“
Нејасноће око примене закона о странцима и возилима
„Јуче је први пут изговорено – ми имамо проблем“, казала је Костић у разговору за КоССев.
У питању је најављена пуна примена два закона – о странцима и возилима. Иако донета пре више година, тек прошле јесени косовске власти изненада најавиле њихову примену. У току је информативна кампања, након два, односно три одлагања. Уколико не буде новог одлагања, од 15. марта водиће се посебна контрола и регистрација лица и возила која на Косово улазе и на њему бораве „из друге државе“. Оба закона, заправо, директно погађају Србе на Косову који се школују, живе и раде на Косову а чија се лична документа воде на градове централне Србије, као и на саме Србе са Косова који возе аутомобиле на овлашћења и са регистрацијом градова у Србији. Као последице, најчешће се спомињу проблеми са њиховом слободом кретања, а такође се указује на ризик да би део Срба могао бити третиран као странци у сопственим срединама.
„Митровица би имала улице без студената уколико би се применио Закон о странцима, јер добар део студената не би студирао овде. И то не само студената из Србије, Црне Горе, итд, већ деца са Косова неће студирати овде ако овај универзитет не буде остао у српском систему. Ићи ће у Србију. А тада ћемо моћи само да размишљамо о проценту људи који ће се вратити“, каже Костић.
Закон директно угрожава опстанак људи у северном делу Косова јер универзитет даје српској заједници перспективу будућности – „негде где можеш да се развијаш, да се усавршиш, одредиш и чиме ћеш да се бавиш. А ако то одузмемо, само ћемо имати све већи број људи који ће одлазити“.
„Тако да ово није први пут да ми функционишемо у информационом вакуму – сазнајемо из медија шта ће се десити, а са друге стране неко ко је одговоран, за нас пласира информације испод прага – да то није толико страшно, или да неће сад, и да је цела стратегија како да одложимо и да живимо у статусу кво. Не може нама ректор да да било какву информацију док та информација није усаглашена са ставовима политичких опција на Косову, а они не могу док се не усагласе са Београдом. А очито, Београду нисмо никакав приоритет. Нити имам утисак да се они баве овом темом.“
Непознат правни оквир и црвене линије универзитета
Костић истиче да су професори и студенти универзитета често информисани преко медија.
„Ми привидно говоримо о аутономији нашег универзитета и ми бисмо волели да нам Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици ужива пуну аутономију, каква би она требало да постоји, али смо и те како свесни да то на терену и није баш тако“, каже.
Подсећа да студенти захтевају посебну седницу Скупштине Србије о универзитету и последицама примене закона, али званичне реакције из Београда још нема.
„Ми не знамо шта наш универзитет заговара, у ком смеру иду преговори. Имамо информацију да ће у току наредне недеље ректор обавити разговор са нама.“
„Сад’ ја треба да тражим документа која смо потписали или на која смо пристали! А зашто онда имам особе које ме заступају?! Нико нам транспарентно није рекао ово морамо да урадимо, ово не морамо, ово су нам реалне могућности, ово нам нису реалне могућности.“
Политика и аутономија универзитета
Костић објашњава да питање интеграције образовања није стриктно политичко:
„Јесте, то је питање дијалога Београда и Приштине и ми не знамо – почев од првог споразума до последњег – шта у тим споразумима пише и шта су наше одговорности, односно на шта смо ми пристали.“
С друге стране, универзитет има аутономију да одлучује о интерним црвеним линијама и захтевима:
„Друга линија је наша, где ми имамо ту аутономију о томе како ми у оквиру нечега што треба да прихватимо или нећемо да прихватимо функционишемо. Где су црвене линије факултета, шта су наши захтеви и ка јавности – шта ова два закона значе, пре свега Закон о странцима за наш универзитет.“
Примена закона или маргинализација заједнице
„Све што су урадили било је у циљу етнички чистог Косова – усудила бих се то да кажем, јер праве се као да не постојимо. И када кажу – ово је само примена закона, јасна је порука да ми као заједница не постојимо и маргинализовање свега – наших права и да треба да уживамо нека додатна права.“
Костић истиче да косовске власти тренутно имају полугу моћи у односу на Београд, јер су њима Срби са Косова „последња рупа на свирали“.
Вучић не дозвољава једној Мионици да се ‘отцепи’, неће сигурно дозволити аутономију Универзитета у Приштини и наше преговоре
Проактивно деловање универзитета кључно за будућност
Костић поручује да универзитет треба да води проактивно деловање, укључујући и разговоре са свим актерима који би могли да угрозе његову будућност:
„Једно је шта ми волимо и желимо, друго је шта се на терену дешава. А на терену вам је Курти тај ко долази и каже – ова имовина није ваша. И ми са њим треба да преговарамо. При том, ја не мислим да ми са њима треба да преговарамо тако што ћемо да кажемо да ћемо да урадимо све што се од нас тражи. Не то. Него управо у смеру да ти разговори буду о томе шта се од нас очекује, због чега, где смо ми у том процесу и шта ми можемо да добијемо.“
Зорица Воргучић
