У данашњој емисији “Наше хероине”, разговарли смо са Весном Маликовић, женом која је део повратничке заједнице у Истоку. Весна је из Србобрана, а повратак у своје село доживела је 2006. године, након сукоба на овим просторима.
Кроз њен причу, сазнајемо како изгледа свакодневни живот жена у повратничким местима у Истоку, које изазове доноси повратак и шта све Весна верује да може да помогне овом региону.
„2006. године смо се вратили као самостални, и тада није било као сада да неко вам да кључ у руке, него смо се ми сами борили и тражили инвеститоре који су требали да нам изграде куће. Нас пет породица, значи ја шеста, где је било пет мушкараца и ја једна жена. Врло тежак повратак и то је голгота која не може да се опише речима”, запоћиње Весна своју причу о провратку.
Весна истиче како је живот у повратничким срединама био изузетно тежак, а као жена на самом почетку била је у мањини у том процесу.
„Рођењем је предодређено како ћеш се борити. Жене су постале јаче кроз све муке које су прошле. И, на неки начин, постале су стуб породице. Упркос свим проблемима, оне су сачувале породице које су биле разједињене“, казала је Весна Маликовић.
Весна верује да се, упркос свим тешкоћама, жене снашле и пронашле начин како да опстану.
„Иако је свакодневица тешка, жене су нашле начине да опстану. Баве се сточарством, повртарством, цвећарством…Праве буџет за своју породицу, јер нису само радиле да би преживеле, већ су нашле начин да опстану у овим тешким условима. Жене овде, чак и кад немају друштвени живот, нису саме. И даље се боре, верују у оно што раде, верују у нашу цркву као темељ опстанка“, рекла је Весна.
За Весну, црква у Истоку и живот свештеника са петоро деце у самом граду даје наду за живот повратника у овом месту.
„Када видим да он има петеро деце и да се не плаше да живе ту где јесу, онда заиста не смем да кажем да имам неки проблем. Наравно да долазе људи у цркву, то је једино место где ми можемо да се окупљамо како треба“, казала је Весна.
Говорећи о здравственој заштити, Весна наглашава да у Истоку ипак постоји систем, али није довољно развијен за специјалистичке услуге.
„Здравствена заштита је на нивоу, имамо добрих лекара, али кад се погледа шира слика, за специјалистичке услуге морамо ићи у Митровицу или Београд. Ја се лично лечим у Београду, приватно, јер нисам пријављена на биро. Али, у Осојанима су доктори заиста добри и верујем им“, истиче она.
У слободно време, Весна се бави писањем.
„Имам разне хобије, али највише пишем. Доста тога пишем аргументовано да би неком то остало. И врло брзо ће се то објавити… Него, још нисам завршила своју етапу рада, и не могу тек тако да издам нешто што сам до сада писала. Од самог мог повратка до сада, има неких 500 страница које би било добро да се објаве аргументовано, са свим документима. У слободно време цртам, читам, и с обзиром да смо се сви некако повукли, мораш нешто да нађеш да радиш”, рекла је Весна.
Она се осврнула и на друштвени живот у Истоку, који није богат, али верује да ће заједништво и даље бити кључ опстанка.
„У Гораждевцу сам видела како се лепо организују и то нас подсећа да је могуће. Код нас тога скоро да нема. Покушавамо да радимо, али не можеш бити сведок тужног тренутка. Данас људи више не знају да се радују, да се друже, да будемо заједно. Мислим да је једино заједништво кључ опстанка.“
За Весну, права жена на глас постоје, али и даље се суочавају са изазовима.
„Мислим да имамо право на глас, али смо се затвориле. Фокусирамо се на преживљавање, на личне бриге, и заборављамо једни на друге. Демографски смо разуђени, немамо много ресурса, али и даље смо ту, заједно.“
Весна Маликовић каже да држава Србија доста улаже у подршци повратницима на Косову.
„Држава Србија доста улаже на Косово и верујем да само онај ко неће да ради, неће да има. Свака породица је у неком сегменту покривена. Да ли је то дечи додатак, плата, или повратничка средства. Значи, нема породице која није покривена, једино ако не желиш да радиш”, додаје Весна за нашу емисију “Наше хероине”.
На крају, Весна дели оптимизам о будућности, упркос свим тешкоћама са којима се суочавају.
“Морамо да будемо мало више освешћени. Ми смо радан народ, ми не можемо да пропаднемо. Свако од нас, то је лични избор да живиш овде. Нико никога не може да примора да живи у општини Исток. Сви Срби који живе у општини Исток су заиста вредан народ и нема лењих људи. И то нам је, некако, мотив да будемо заједно и да останемо у овом тешком тренутку. Ово је тежак тренутак, али мислим да ће и ово проћи. Јер национализам је болест. Све док се то не превазиђе, нећемо моћи да будемо мирни”, закључила је Маликовић.
Весна Маликовић је пример снаге, истрајности и наде. Иако суочена са бројним изазовима, она верује да је заједништво и вера у бољу будућност оно што може да одржи заједницу у повратничким местима, као и шире.
(Радио Гораждевац, 12.12.2024)
