Бивши амерички дипломата Камерон Мантер каже да се преговори Србије и Косова за нормализацију односа не могу наставити, а да се ништа не промени „ако не желимо да проведемо још 15 година чекајући”. Он сматра да ће повратак Доналда Трампа у Белу кућу свакако наметнути промену стратегије, будући да, како каже, Трамп жели договоре.
„Његов циљ није да уведе Србе и Косово у Европску унију. Његов циљ је да учини најбоље за Сједињене Државе, да Америку поново учини великом“, каже Мантер, који је био амерички амбасадор у Србији када је Косово прогласило независност 2008. године, у интервјуу за Радио Слободна Европа.
Према његовим речима, премијер Косова Аљбин Курти има предности и мане у односу на изабраног председника САД, док је председник Србије Александар Вучић више радио на стварању личних веза са Трампом и људима из Трампове администрације.
Господине Мантер, Косово и Србија воде преговоре за нормализацију односа скоро 14 година, али је крајњи циљ још далеко. Ако би неко морао да одговара за ову ситуацију, шта мислите ко би то био?
Нисам велики љубитељ проналажења кривца. Ја сам љубитељ проналажења решења. Дакле, желим да направим неке процене шта је пошло наопако, а шта је могло да пође како треба. Мислим да је фокус био на малим стварима, на детаљима – било да се ради о регистарским таблицама аутомобила или документима… То су, наравно, важне ствари у свакодневном животу. Али, имам осећај да треба проширити домет и то не треба третирати само као питање Косова и Србије. Јер, на целом Западном Балкану постоје веома велики проблеми и што више заглибимо у детаље, то мање напредујемо. Међутим, мало ћу прекршити своје правило и мало окривити Европску унију, где постоји тенденција да се бавимо детаљима, а не стратегијама великих размера. Мислим да би стратегија великих размера била да се испитају сва питања у региону, а не само институционална. Шта је забринуло ЕУ? Забринутост око имиграције. Бриге око енергије. Забринутост око инфраструктуре. То су питања која Балкан може да помогне у решавању. Ако бисмо се бавили њима, више него ситним детаљима, мислим да бисмо више напредовали, јер су они у интересу свих, не само Косова и Србије, већ и Европске уније, па чак и САД. Дакле, мој одговор вам је: ако желимо напредак између Косова и Србије, он мора бити изведен из решења великих питања.
Дакле, мислите ли да су међународни посредници могли учинити више у овом процесу?
Да. Узимам за пример Берлински процес, састају се сваких шест месеци, праве списак проблема… Нећу да будем скептичан, али овај процес преговарања се није показао у последње 3-4 године, нити у последњих десет година, јер нема помака. Напустио сам Србију 2009. године, дакле пре 15 година, и многи проблеми су остали исти. Мислим да садашњи процес треба да се промени, и мислим да ће бити напора да се промени са новом администрацијом у Вашингтону. Нова администрација у Вашингтону није пријатељ Европске уније. Доналд Трамп није неко ко много мисли о Европској унији. Доналд Трамп није забринут, он жели договор. Хоће договор са Србијом, са Мађарском, са Румунијом… Нема везе. Он жели договоре. То значи да традиционални стратешки начин на који су разговарали Европска унија и шест земаља Западног Балкана више није циљ Доналда Трампа. Није га брига да ли ће неко икада ући у Европску унију. Он је заинтересован за постизање договора. Мислим да људи који живе у региону, људи који раде у региону, морају да схвате да садашњи приступ неће функционисати. Нема више – више неће бити Габријела Ескобара који подржава Мирослава Лајчака. Американци више неће бити део овога. Рећи ће: имамо проблема са природним гасом, са имиграцијом, са инвестицијама… Хоћете ли нам помоц́и да их решимо или не? И, дакле, Косово, Србија, Црна Гора… шест земаља Западног Балкана могу бити део одговора, уместо да буду проблем који ЕУ мора да реши.
С обзиром на то да су у овом тренутку хитна међународна питања, колико мислите да ће нова америчка администрација бити укључена у односе Косова и Србије?
Мислим да фокус Сједињених Држава неће бити чак ни на спољним пословима, већ на унутрашњим пословима. Недавно сам био у Вашингтону и чуо како Американци говоре о три приоритета. Први приоритет је Кина, други приоритет Кина, а трећи приоритет Кина. Она је све о чему причају. Стога мислим да ће ангажман на Балкану доћи на трагу унутрашњих питања. Ако ће Американци заиста да буду оштри према Кини, председнику Србије Александру Вучићу неће бити лако, јер је много радио на развијању добрих односа са Кинезима и добрих односа са Американцима. Али, овде постоји и лични елемент. Ричард Гренел, који је сада именован за саветника за специјалне пројекте председника Трампа, и његов зет Џаред Кушнер показали су велико интересовање за улагања у Албанији, Србији и таквим земљама. Дакле, биће људи који ће се бавити пословима, али не у традиционалном америчком стилу. Традиционални начин је био када је државни секретар САД Ентони Блинкен отишао у Брисел, када је Габријел Ескобар отишао на Балкан… А сада ће нетрадиционалан начин бити тежња за споразумима не са стратешким циљем, већ опортунистичким.
Очекујете ли да ће Косово и Србија бити принуђени на тешке компромисе?
Могу бити присиљени. Стари циљ је био: ако ово урадите, ући ћете у Европску унију – као облик награде; ако то не урадиш, никада нећеш ући. Намера Доналда Трампа није да уводи Србе и Косово у Европску унију. Његов циљ је да уради оно што је најбоље за Сједињене Државе, да Америку поново учини великом. Он не каже ‘учините Косово поново великим’, ‘учините Србију поново великом’. Ако људи који воде ове земље, косовски премијер Аљбин Курти и председник Србије Александар Вучић, обрате пажњу… они ће покушати да своје интересе ускладе са интересима Трампа. Мени Трампови интереси нису увек јасни, па ће они морати да смисле шта да раде. Да ли то значи да морају да праве болне компромисе? Можда. Али сетимо се да они неће бити у контексту онога што смо имали у прошлости. Не очекујем да ће бити толико ангажовања као у прошлости. Можда грешим, али шта ако Трамп каже: „Не желим да наставите сарадњу са Кином“? Шта ће Александар Вучић? Болан компромис, зар не? Дакле, можда ће бити болних компромиса, али не оне врсте која се очекивала у прошлости.
Па шта је са Косовом у том случају? Косово није много повезано са Кином.
Потпуно сте у праву. Ако су челници Косова паметни, рећи ће му: ‘ми смо уз тебе, ми смо строги према Кини’. Морали би да играју на ову карту. Али Курти се разликује од Вучића, нису слични по начину на који приступају проблемима. Курти ће морати да се потруди да успостави личну везу са људима у Трамповој администрацији. У том погледу, Вучић је у прошлости урадио бољи посао.
Хоћете да кажете да је Курти у том погледу у неповољнијем положају?
Да, мислим да је он у неповољнијем положају јер овде постоји историја личних веза. Вучић је посетио Трампа у Белој кући. Има историју пословних договора. Обец́ава се да ц́е бити улагања у главну београдску улицу, у изградњу луксузног хотела. Та врста односа – колико ја знам – не постоји између Куртија и људи у новој америчкој администрацији.Сједињене Државе и Европа су биле блиско повезане у прошлости. У последње четири године говорили су да им је политика иста, али то изгледа више није тако. Сада ц́е бити потребна нека врста и нове политике, у којој ц́е лидери две земље Косова и Србије морати да се определе: да иду у европском правцу или у америчком?! Нормално ако се разликују.
А шта би по вама био најбољи избор?
По мом мишљењу, оно што треба да урадите је да се информишете. Нико од нас још не зна… Одлучити у децембру 2024. каква ће бити политика, мислим да није паметна ствар. Оно што лидери свих земаља Западног Балкана, не само Косова и Србије, треба да ураде јесте да сачекају и виде ко ће се више бавити њиховим питањима. Ако говоримо за шест месеци, ситуација може бити сасвим другачија. Трамп не жели да буде предвидљив. За традиционалне дипломате попут мене ово је застрашујуће. Али ако он то жели, морамо да се сложимо. Ја, као амерички дипломата, увек сам веровао да ће све земље Западног Балкана припадати Европској унији и породици демократских земаља Запада. Трамп је први председник кога сам видео и коме није стало до заједнице демократија на Западу. Дакле, то је нови свет. Морате да видите које су ваше предности и шта можете да урадите. Али то ћете знати тек након неколико месеци његове администрације.
Хоћемо ли видети још 14 година преговора?
Не, мислим да не. Мислим да ћемо размотрити друге опције. Може се десити да шест земаља Западног Балкана никада не постану чланице ЕУ. Може се десити да се сама Европска унија мења и реформише и да више нема експанзионистичке идеје, које су биле основа Европске уније у последњих 30 година. Можда постоје реформе унутар ЕУ и оне не долазе као резултат догађаја на Балкану, већ као резултат тога како се завршава рат у Украјини, или како трговина функционише са Кином и САД. Дакле, Западни Балкан треба да сачека да види како се ствари мењају у свету пре него што донесе одлуке о својој будућности. Али нису вам потребне само Немачка и Америка да доносе одлуке уместо вас. Такође можете доносити одлуке са другим земљама. На пример, да би све земље у региону имале кохерентно снабдевање енергијом, морају се изградити гасоводи и инфраструктура. Не треба вам Америка за то. Било би од помоћи када би Америка помогла, али то можете учинити сами, радећи заједно. И ако то урадите, напредујете – чак и ако Берлин размишља о нечем другом, или Америка мисли о нечем другом. Било би паметно размишљати о већем Балкану, уместо да кажемо да смо „ми смо шест земаља Западног Балкана које чекамо да уђемо у Европску унију и то је све што радимо“. Погледао бих напоље и рекао: како да се носимо са питањима као што је природни гас? Који заједнички приступ можемо следити у промовисању туризма? Како да натерамо наше људе да имају изгледе за бољу будућност и да не зависе од Американаца?
Али да ли је то могуће ако Србија још не призна Косово?
Грађани Косова могу да раде са Грцима, могу да раде са Македонцима… Имате друге људе у региону са којима можете да радите. Не морате да размишљате на начин на који сте размишљали последњих 15 година. Можете кренути другим путем, предузети различите иницијативе. Ако наставимо да размишљамо само о признању Косова и Србије, чекамо још 15 година. Верујем да ово није само дискретно питање између две земље. Ово захтева шире решење, у оквиру којег Косово и Србија науче да имају просперитетну, праведну и демократску будућност.
