Дневни лист Политика је посебним свечаним бројем објављеним 25. јануара 2026. године обележио 122 годишњицу од свог оснивања. То је била и прилика да се изнова проговори о традицији овог најстаријег листа у овом делу Европе и још једном истакну основне идеје на којима је он основан почетком двадесетог века. На њих је у тексту од Машине „бисерке“ до лаптопа рачунара желео да подсети Озрен Милановић:
“Својевремени општепознати слоган ’Када кажем новине мислим на Политику’ није само реклама него и тврдња о ауторитету, симбол културног престижа, одраз времена у којем је ’Политика’ доминантни извор информисања, аксиом који не мора да се доказује. Тако је, јер многи почињу дан листањем ’Политике’ и испијањем кафе, а потом препричавањем вести, а на питање ’одакле знаш’ одговарају ’знам из новина’. Али је суштина нашег поимања новинарства остала истина, тачно и одговорно информисања јавности. Упркос свим променама основни принципи ’Политикиног’ новинарства опстају непромењени“.
У овом више споменарски и носталгичарски интонираном тексту се у потпуности пренебрегава садашње отворено негирање тзв. одговорног, истинитог и тачног информисања у овом листу, такође се наводи да Политика у време два велика рата и две окупације није излазила и показала је да не жели да ради под туђим условима и позната је као чекпоинт отпора сваком ко хоће да јој одузме право на слободну реч.
Међутим, када се прелиста и овај свечани број Политике може се јасно видети да је садашња уређивачка концепција овог листа управо очити пример одузимања права на слободну критичку реч и мишљење, права на отпор али и темељно поништавање оснивачких принципа о независној штампи која није ничије партијско гласило, на које се у неколико текстова позивају новинари чији су прилози објављени овом слављеничком пригодом. Настојећи при томе да јој очувају ореол најстаријег и „најугледнијег“ листа на Балкану који и данас у њиховој интерпретацији оличава стабилно упориште слободне рећи и доминантни извор објективног и тачног информисања.
Јер Политика већ дуго није никакав валидни симбол и синоним за новине које се могу означити и сврстати у објективно и партијски независно гласило. Напротив, она је чак превазишла данас у свом отвореном служењу напредњачком режиму и А. Вучићу, и оно време деведесетих година када је била гласоговорник и заступник ауторитарног политичког система који је установио и оличавао С. Милошевић. У овим данима када је на делу отворена диктатура А. Вучића – он је иначе успоставио апсолутни медијски монопол и затворио сваки простор за одвијање плуралистичког културног и политичког живота – лист Политика је погазила све принципе слободне и независне штампе, право на објективну и критичку реч и мишљење. Она се, по свему судећи, неповратно сурвала на најниже гране политикантског слугерањства и постала је лични билтен А. Вучића и његове клептократске камариле. Сада је свакодневно неколико првих страница Политике резервисано за помно преношење логореичних наступа великог напредњачког вође и таблоидних монолога посвећених пре свега његовом месијанском самовеличању, бруталним и све приземнијим обрачунима са целокупном друштвеном опозицијом. На страницама Политике опозиција у овој земљи као и да не постоји а о критичким ставовима и протестима студената и побуњених грађана, који трају већ дуже од годину дана, извештава се само узгред и у најмањој дозвољеној мери.
До које најниже границе је овај најстарији лист на Балкану изгубио свој некадашњи утицај и значај може да сведочи и ова историјска паралела. У време великих протеста грађана 1996 године и 2000 године једно од места поред (и данас незаобилазног) РТС–а где су се они тада свакодневно одвијали била је и зграда Политике као једно од оличења антидемократског режима С. Милошевића. Данас више нико не спомиње Политику и њено седиште, јер је она одавно изгубила статус релевантне медијске и националне институције, јер је јасно препознато да се ставила у отворену и безрезервну службу диктаторског и антицивилизацијског режима А. Вучића.
На њеним страницама је отворен простор и за текстове који су намењени најтривијалнијем величању великог напредњачког вође и стварање његовог бизарног култа личности. А и у већини тзв. објективних политичких анализа и колумни објављиваних у Политици истрајно се величају „историјска“ и епохална улога А. Вучића у „развоју и модернизацији“ Србије. Али и његова до сада невиђена и недостигнута државничка мудрост и политичка вештина и „огроман“ углед који он ужива у светским размерама.
Очити пример и права метафора ове врсте удвориштва и слугерањства је текст Владимира Вуковића – „Како је Вучић уништио лажну елиту и вратио достојанство народу“ – објављен 11. јануара 2026. године: “То су кочничари општег развоја. Јер они не воле да свима буде добро. Они не не воле да им неки ’сендвичар’ дође у прилику да пошаље дете на море, на факултет, на усавршавање негде у Милано, Париз. Они не воле да је земљораднику доступно да у ’Галерији’ види нешто светско. Јер ако то свима буде доступно, они ће престали да буду ’елита’, пошто ће се видети колико су шупљи и празни. А то је онај исти Вучић који разговара са светским државницима на енглеском, руском, богами и немачком. Звучи отрцано, али је истина – светски а наш. То посебно смета нашој лажној елити. А Вучић је од Србије направио модерну силу која се издваја а истовремено нам је вратио национални понос и достојанство и није се одрекао наше традиције. Напротив. Отворио је прозор сваком сељаку. Дао могућност свима да 365 дана у години вреде једнако, а не само на дан гласања“.
Овако интонираних хвалоспева и панегирика намењених (достојних само Северне Кореје) великом напредњачком вођи има на страницама „објективне“ и професионалне Политике готово свакодневно. Они белодано сведоче на који се ниво слугерањства и подаништва срозала ова наша некада уважавана новинарска институција, која је у својој бурној историји имала много посрнућа и падова. Али садашња Политика је доживела апсолутни суноврат и постала огољени део пропагандистичке машинерије А. Вучића и његовог диктаторског режима спремног да по сваку цену брани свој опстанак на власти и клептократско-мафијашки систем којим су заробили наше друштво.
О овом недостојном и по свему судећи далекосежном суноврату Политике такође најбоље сведочи текст „Било једном у Политици – скице за портрет редакцијског живота“ – изузетног новинара и писца Богдана Ибрајтера, у коме он указује на звездане часове овог листа. У њему он настоји да нас са пуно права подсећа шта су некада биле ове новине и ко су све биле његова најугледније каријатиде, оне су градиле и чиниле суштинско одређење њеног угледа и утицаја. Он је између осталог и наводио најзнаменитија имена новинара и писаца који су били новинари и стални сарадници Политике: “За 122 године, кроз ‘Политику’ су пролазиле плејаде и генерације блиставих пера: Памте се многобројни догађаји светских размера – ратови, преврати, природне катастрофе, догађаји из свакодневног живљења – за све је то ’Политика’ била ’мера и прозор у свет’“. Навешћемо овом приликом мали избор имена о којима је тако надахнуто писао Богдан Ибрајтер, знајући да смо многе неправедно изоставили: Јуриј Густинчић, Васа Поповић, Леон Давичо, Живојин Балугџић, Фране Барбијери, Предраг Милојевић, Ђорђе Раденковић, Мома Пантелић, Зуко Ђумхур, Милан Мишић, Синиша Пауновић, Мирослав Радојчић, Васко Ивановић, Миодраг Максимовић, Жика Живуловић- Серафим, Олга Божичковић, Бранка Оташевић, Богдан Тирнанић, Милан Влајчић, Васко Попа, Момо Капор, Виктор Новак, Владимир Дедијер, Драгиша Васић, Григорије Божовић, Петар Кочић, Сима Пандуровић, Иво Андрић, Меша Селимовић, Бранко Чопић, Исидора Секулић, Милош Црњански, Бранислав Нушић, Десанка Максимовић, Станоје Станојевић, Вељко Петровић, Милутин Ускоковић, Јован Ћирилов.
Нажалост, Политика без обзира што се њени новинари често позивају на њену традицију, то је сада очигледно узалудни подухват, јер само погледајмо ко су данас“ корифеји“ њеног тзв. објективног и независног новинарстава – новинари и колумнисти: Јелена Милић, Живорад Јовановић, Дејан Спалевић, Владимир Кршљанин, Зоран Аврамовић, Драгољуб Којчић, Мирјана Чекревац, Бојан Билбија, Александар Апостоловски, Орхан Драгаш, Небојша Бакарец, Дејан Новаковић, Небојша Крстић, Владимир Ђукановић (у исто време је и колумниста таблоидног Курира). Зар они могу бити достојни настављачи традиције Политике, о којој са толико љубави и сентимента говори Богдан Ибрајтер. Сада су то главне, претежно опскурне, перјанице напредњачког режима увек приправни да и на страницама Политике поданички и послушнички подрже и „објасне“ нам сваки „историјски“ потез и „далековиду мисао“ њиховог великог вође А. Вучића. Када се упореде велика и тешко достижна имена која су стварала историју и традицију Политике и упоредимо их са садашњим напредњачким пропагандистима заступљеним данас на њеним страницама можемо видети о каквом цивилизацијском и професионалном паду и суноврату овога листа се ради. Остао је само Културни додатак, он још увек има своје верне читаоце, они Политику и купују само суботом и то само због њега. Он је остао као нека врста речитог подсећања на времена када су у Политици објављивали најугледнији наши писци, есејисти, научници и новинари.
Данашња уређивачка концепција Политике као дела пропагандистичког погона напредњачког режима А. Вучића само је још један доказ више до које мере су у нашем друштву разорене све најзначајније националне и културне институције јер су и оне стављене у отворену службу овог антицивилизацијског, клептократског и диктаторског режима. Заснованог изнад свега на ширењу страха, насиља, примитивизма, негирања истине, послушништва, клијентелизма и уништавања свих елементарних демократских претпоставки за функционисање друштва у коме ће се поштовати знање, компетентност, култура, толеранција, плурализам, људска и национална права, слобода говора и мишљења, подела власти и републиканске вредности и идеали врлине. Зато у Политици није било више места за Љубодрага Стојадиновића, Горана Марковића, Бранка Милановића, Цвјетина Миливојевића, Бориса Беговића, Бошка Јакшића, Милоша Ковића, Слободана Антонића, Мишу Дјурковића и многе друге значајне писце, историчаре, научнике и новинаре који имају критички однос према све погубнијим и разорнијим кретањима у нашем друштву.
Запитајмо се зато данас шта је заиста остало у данашњој Политици од начела које је успоставио В. Рибникар у уводнику „Задатак независне штампе“ који је написао за њен први број, (изашао је 12 јануара 1904. године). Политика је покренута као лист који ће бити орган слободне мисли, служити општем напретку а не појединим партијским интересима, подстицати модернизацију и унапређење друштва и бити основа независног и објективног новинарства. Међутим, и овај јубилеј 122 година од покретања овог листа ће проћи, али остаје непорецива чињеница да је Политика данас само бледа успомена и сенка некадашњег утицаја и угледа у нашој јавности и друштву.
31. јануар 2026. година
