На основу објављених резултата студије загребачког Института за друштвена истраживања, према којој трећина младих у Хрватској сматра да је НДХ-а само „ штитила“ интересе Хрвата тешко да је могло да нас много изненади како је дошло до провале величања усташтва на концерту М. П. Томпсона , озлоглашеног бранитеља и заступника домољубља и усташке идеологије и њихових стравичних злочина. Ако се томе дода и оцена адвоката А. Нобила изнета у тексту Да, нажалост и то је Хрватска онда је овакав исход још јаснији и препознатљивији. А.Нобило каже“ Кад 500.000 углавном младих људи посетилаца концерта на Томпсонов поздрав За Дом отпоздрави Спремни, онда је то сажети приказ резултата рада с младима у нашем друштву. То морално потонуће хрватског друштва резултат је лошег образовног сустава, политичких врлудања и дволичних државних елита, деловања Католичке цркве која релативизирањем фашиста покушава купити бољу повест“. Историчар Драган Марковина је још одређеније указао на одговорност државних органа хрватске државе, чланице ЕУ, владајућег ХДЗ-а, али пре свега католичке цркве, она се никада није одрекла борбеног клерикализма, за овакву застрашујућу провалу величања и глорификације усташке идеологије И НДХ-а у хрватском друштву и нарочито међу младим људима. У тексту Концерт истине у Загребу он без икакве ограде јасно каже да „ је сада пуна истина о хрватском друштву постала очита свима у вези нео-усташког кич ужаса који се овога викенда одвио на загребачком хиподрому. У неком ужем смислу, с овим огромним бројем младих људи, којима је већ годинама кулминација сваке прославе управо Томпсонов репертоар, неко је организирано идеолошки и политички радио. А то је Католичка црква, најмоћнија организација у земљи која једина заиста ради с омладином . Не постоји нико други који уопште има идеју таквог рада, а камоли праксу“ И резултат таквог њиховог истрајног и далекосежног политичког и домољубног рада и деловања могао се видети на том опскурном и вампирском концерту. Зато и није случајно да је овај морбидни усташки дернек отворио молитвом Маранатха бискуп у пензији монсињор Анте Ивас “Дођи Господине у земљу Хрвата. Скини све лажне маске с лица моје земље Хрватске“. И заиста те вечери су скинуте маске и указало се злокобно и наказно усташоидно лице Хрватске која је примљена у ЕУ као пуноправна чланица јер је показала да поштује све европске вредности без обзира што су Срби били изложени најбруталнијем етничком чишћењу и поништавању њихових историјских и људских права, што се и данас непрестано догађа.
У обраћању својој верној и егзалтираној публици смерни католички верник М. П. Томпсон као нека врста проповедника са исуканим мачем поручио је целој Европи „да се врати заједништву и љубави према домовини. Европа треба да се врати својој традицији, својим хришћанским коренима. Само тако Хрватска може бити поново снажна. Држимо до наших јунака који су стварали нашу домовину“ .Иза Томпсона је приказиван лик Госпе, стварали су га дронови, а било је ликова анђела и крижа . Није изостао ни велики натпис Олуја што је изазвало ерупцију одушевљења међу учесницима ове срамне параде кича и злокобне рехабилитације усташке идеологије и њихових монструозних злочина . Ова рехабилитација је посебно дошла до изражаја када је почело ритуално извођење песме из 1991 године Бојна Чавоглаве а његов узвик За Дом спремни пратио је урлик публике Спремни. И песма Олуја је дочекана на исти егзалтирани начин уз клицање усташког поздрава За Дом спремни, он је после овог концерта очигледно у потпуности нормализован у овој чланици ЕУ. Није случајно да је на овом својеврсном балу усташких вампира доминирала црна боја, али и остала усташка иконографија , а црна боја је знамење усташких кољача о којима пева М. П. Томпсон у песми Јасеновац и Градишка стара у којој се могу чути и ове речи “ Јасеновац и Градишка стара то је кућа Максових месара. У чапљини клаоница била, пуно Срба Неретва носила“.
Поред отвореног покровитељства и учешћа Католичке цркве у Хрвата на овом сабласном концерту јасно се могло видети и доследна политичка подршка овом подухвату М. П. Томпсона од стране премијера Хрватске А. Пленковића и владајућег ХДЗ-а. Он је дошао на генералну пробу овог концерта који је проглашен за прославу јединства, домољубља и патриотизма, а фотографисао са певачем, била су присутна његова деца али и министри одбране и унутрашњих послова Давор Божиновић. Он је овако оценио концерт М. П. Томпсона на коме је коме није било подела подела али се могла чути јасна порука. “ Ово није био само концерт. Ово је била прослава заједништва, љубави према домовини и вредностима које нас повезују. Хрватска је демократска, европска и уређена земља у којој свако има право на своју музику, идентитет и мирно окупљање “.Да, порука која је на овај начин послата сасвим је јасна и она говори да је у Хрватској дошло до отворене ревизије историјских догађаја из Другог светског рата и усташтво је постаје све више преовлађујући политички наратив. О чему сведочи и овај концерт М.П. Томпсона , он је 500.000 људи отворено и бесрамно величао усташку идеологију и њихове стравичне злочине. Овај бестијални усташки пир сведочи и о дубокој подели унутар хрватског друштва у коме је управо М. П. Томпсон постао један од изузетно значајних политичких фактора са огромним утицајем на хрватске масе које следе његову рехабилитацију усташтва и на кога очигледно рачуна ХДЗ у борби за одржање на власти.О овој располучености сведочи и објава , редак и усамљени глас неслагања и негодовања Сандре Бенчић посланице организације Можемо. “За Дом спремни је симбол поделе и систематског убијања оних који су остали са друге стране линије „исправне вере“, етничке припадности или политичког опредељења. Усташки режим и патриотизам не могу заједно да стоје у истом концепту јер је то био режим који је дословно продао делове Хрватске италијанским фашистима, а друге предао нацистима. После јучерашњег дана ни ХДЗ, ни А. Пленковић ни Јандроковић не могу бити у истој реченици са умереним центром и европским вредностима, ни државношћу. ХДЗ већ деценијама прећутно или експлицитно рехабилитује усташтво, кроз уџбенике , ХРТ, политички наратив и законодавне изузетке који дозвољавају толеранцију усташке иконографије“. Међутим , после овог концерта који је био по речима званичника хрватске државе не само до сада невиђени музички спектакл домољубља већ израз домовинског јединстава и патриотизма, и то без обзира што се одиграо у сенци отвореног промовисања клерикализма и усташке идеологије. Остаје велико питање колико овакви ставови јасне и недвосмислене осуде политике рехабилитације усташтава имају стварну подршку у савременом хрватском друштву. Бојим се да одговор не може бити превише оптимистичан и заснован на стварном стању политичких односа и кретања у овој чланици ЕУ која се упорно хвали својом демократичношћу и уљудбеношћу.
У већини коментара у нашој и страној штампи се поставило питање. Зашто ћути ЕУ у дану када се у једној њеној чланици одиграва неприкривено величање неонацизма и усташтва. Вероватно ће као и увек до сада(такво је барем наше искуство) уследити са мањим или већим закашњењем и оклевањем , рутинско саопштење о великој забринутости због одређеног догађаја и неће се десити ништа више. Тако је и било, јер је ЕУ након притиска јавности објавила овешатало бирократско саопштење без јасно и одлучне осуде рехабилитације фашизма и усташтва у њеној чланици Хрватској. При томе су концерти М. П. Томпсона већ пре неколико година забрањени у европским земљама попут Холандије и Швајцарске. Уследио је одговор ХДЗ овог премијераА. Пленковића „ не знам ко више плаче, ови са деснице јер немају ПРИВИЛЕГИЈУ НА ЊЕГА , или ови са левице. Ако је нешто део песме, песму неће нико цензурисати , или забрањивати, она је ту 35 година и биће ваљда сто. То не значи никакав историјски ревизионизам, не значи никакву промоцију усташтва „. Хрватски премијер на овај начин је исказао велико ликовање и задовољство што његова странка ХДЗ има ексклузивно право и привилегију да управо М. П. Томпсон буде њихова главна политичка узданица а то није мало за једног политичара чији је једини циљ останак на власти па и по цену грљења са човеком који је оличење најгорег шовинизма и усташтва. Ј.Керблер је у свом коментару записао“ Заправо , добро је да је овај концерт одржан. Бар сада знамо како Хрватска дише. Хрватска која дели лекције свима који јој нису по мери, хвали се демократским стандардима. Ко заправо може да спречи земљу да се из антифашистичког воза победника сада укрца међу поражене. Али шта је са ЕУ, која упорно о свему ћути и у којој се несметано рађа семе зла. Хоће ли бар овога пута реаговати?. Сумњам“. До које мере иде хипокризија и лицемерство ЕУ и тзв. међународне заједнице говори и чињеница да је Хрватска држава недавно председавала Међународним савезом за сећање на холокауст а данас је њена влада агилни покровитељ концерта на коме наступа , како се то може прочитати у заједничком тексту Е. Зурофа И А. Николића објављеном у Ђерузалем Посту „ фанатични хрватски националиста који је поштовалац усташа, озлоглашеног фашистичког покрета који је током Другог светског рата владао Независном Државом Хрватском и који је покренуо три геноцидне кампање против Срба, Јевреја и Рома, сатро стотине хиљада невиних жртава на најсуровије мануелне начине који се могу замислити, што је шокирало чак и њиховог нацистичког патрона Хорстенауа, жестоко је критиковао суровост усташа, упозоравајући да ће изазвати побуну Срба“.
Ако смо са пуно разлога питали зашто је изостала правовремена и суштинска реакција и осуда из ЕУ концерта М. П. Томпсона још је важнија прилика и повод да се осврнемо на начин како су наши тзв. објективни и професионални медији али и дежурни борци и боркиње против српског национализма и клеро-фашизма пропратили усташко дивљање на загребачком хиподрому. Ови медији су поступили заиста „професионално“ и објективни и то у складу са њиховом уређивачком политиком у којој готово да нема места за праћење питања и тема које су посвећени одбрани или заступању српског националног интереса и за њих увек проблематичног српског становишта. Реаговање телевизије Н1 и Нове С и листова Данас и Нова свеле су се на преношење агенцијских вести без ширих коментара, специјалних емисија и гостовања њихових сталних и незаобилазних коментатора и аналитичара опште праксе, они се јављају иначе по добро утврђеном распореду, који су увек будни и спремни да осуде и жигошу сваку појаву српског национализма следећи познату и толико пута раубовану флоскулу да свако треба да чисти у свом дворишту и да се бори против властитог национализма .Лист Данас јена пример тек на својој 18 страни донео текст о томе како су светски медији извештавали о концерту М. П. Томпсона . Његов наслов је био веома информативан и гласио је Највише карата, осим у Хрватској, продато је у Немачкој. У њему смо могли да прочитамо изузетно “ важне „ податке да је на врху листе по броју купљених улазница су Немачка(око 22.ооо) Аустрија (око 18.ооо) и БИХ(око 10.000). На страницама овог листа је донето и реаговање Ј. Косор- Држава и град у служби једног човека, саопштење Иницијативе младих за људских права у Хрватској и оцену да концерт М. П Томпсона био највећи про- фашистички скуп одржан у Европи након Другог светског рата, али и утиске редитеља А. Јуркаса о овом концерту. “Публика одељена брђанска и културно домољубна. С нагласком на домовинско .Али нити један криви поглед. Презујали све са камерама, још су нам се намештали. Није било фашизма тамо. У траговима тек на мајицама ретких“ бунтовника“. За овог редитеља и есејисту на овом концерту није се догодила ужасна и стравична рехабилитација нацизма и усташтва већ је то само израз културно домољубна манифестација на којој су му се смешили егзалтирани домољубни млади људи пратећи Томпсонов поклич За дом спремни. На ком је то концерту био овај уљудбени културни делатник који није успео да примети хиљаде црних мајица са усташким симболима и осталу усташку иконографију зачињену појавом светлеће Госпе и знака Олује. Изостао је било какав коментар оваквих ставова на страницама Данаса, што је само знак више да се у оваквим релативизацијама не види ништа лоше и неприкладно.
Међутим , није изостала и позната и често примењивана релативизација оличена у поређењу наступа Баје Малог Книнџе и М.П. Томпсона као две стране исте медаље , као и скупа на Газиместану 1991 године и концерта на коме је на најотворенији начин демонстрирана рехабилитација усташтва и њихових непојамних злочина. Нисмо овом посебном приликом могли да чујемо истакнуте корифеје Друге Србије који се не мире са злочином , доследне и бескомпромисне заступнике борбе против српског национализма и клеро-фашизма(чак се користи и израз српски нацизам)и српске малигне митоманије. Они вероватно чекају одређену историјску дистанцу како би се одредили о даљој добро суседској сарадњи између Хрватске и Србије коју увек ремете српски националисти и великосрпска империјална идеологија. Нису се одмах након овог макабричног и монструозног концерта на коме је дошло до рехабилитације усташтава огласили: Жарко Кораћ, Дубравка Стојановић, Радина Вучетић, Соња Бисерко, Миливој Бешлин, Срђан Милошевић, Јелена Диковић, Аида Чоровић, Сташа Зајовић, Раде Вељановски, Алексеј Кишјухас, Јован Комшић, Драган Поповић,Олга Пинтар Манојловић, Влатко Секуловић, Срећко Ђукић , Софија Тодоровић , Владимир Арсенијевић, Снежана Чонградин. (подужи је то списак). Све су то перјанице покрета везаног за процес транзиционе правде( иначе веома лукративна делатност)који непрестано захтевају да се Србија суочи са недавном прошлошћу и злочинима почињеним у њено име како би доживела неопходну катарзу која би јој омогућила да се окрене ка будућности. Али када треба да се реагује на отворену рехабилитацију усташке идеологије и кршење људских и националних права српског народа на Косову и Метохији онда изостаје права и правовремена осуда и реаговање. Њихово неоглашавање говори доста само по себи, оно се потпуно уклапа у примену политичке коректности и коњуктуру којом се они веома често користе и руководе. Веома је индикативно да се није могло чути ни реаговање политичких странака које баштине и заступају европске и либерално –демократске вредности. Речи осуде ове рехабилитације усташтва нису дошле ни из људско- правашких организација као што су Грађанске Иницијативе, Хелсиншки одбор за људска права, Жене у Црном, Иницијатива младих за људска права Србије, РЕКОМ и низ других.
Али мора се рећи да је ипак Светислав Басара у свом фамозном али овога пута нефикционалном стилу објављивањем две сомнабулне колумне( што му се иначе све чешће дешава) у режимском и слугерањском Куриру – Караџићем против Томпсона И Томпсоном против Караџића- „спасао “образ његовим истомишљеницима и саборцима из грађанистичке и либерално-демократске политичке и идеолошке групације. Ево само неколико цитата који јасно сведоче до којих изузетно важних спознаја је дошао фамозни С. Басара. Он веровали или не наводи следеће редове у колумни Караџићем против Томпсона. “На књижевно вече посвећено поезији Радована Караџића коме је славословље одржао Мило Ломпар- који је недуго затим палмудио и на Видовданском скупу- хрватска национална десница је одговорила ни мање ни више него Томпсоном. Циник би рекао-рафалном паљбом. Томпсон је наиме за Хрвате, оно што је за нас, Србе , Баја Мали Книнџа, уз напомену да су разлике између Томпсона и Баје Малог Книнџе гледе аранжмана, извједби и сценског наступа отприлике истоветне разлици у засраности између загребачких и београдских нужника(која се све више смањује)“.Опет, добро сте прочитали, није фикционални исказ, Томпсонов концерт и његова ужасна рехабилитација усташтва је логичан одговор хрватске деснице( њени припадници и заступници су велики поклоници књижевности и посебно поезије) на одржано књижевно вече посвећено поезији Радована Караџића. Тако то изгледа у изведби концепта релативизације(и чишћења у свом дворишту) овог доказаног мајстора клозетских метафора које он иначе редовно и нештедимице користи у својим небулозним колумнама у слободољубивом и либерално –демократском ординарном режимском Куриру. Једна од његових често рабљених опсесивних тема су непрестани и посебно вулгарни и бестијални напади на књижевно дело и политичко деловање Добрицу Ћосића као главне идеолошке матрице из које настаје и непрестано се обнавља српски национализам. Али С. Басара је отишао корак даље говорећи да је Томпсон у ствари усташки рапсод(ни мање ни више)“који се у Хрватској током последње деценије етаблирао као један од најутицајнијих политичких фактора, нека врста Ћосић музиканта“. Поред сталне бруталности и честог просташтва и очите вулгарности(чему је иначе фамозни С. Басара веома склон) прилком напада на Добрицу Ћосића све је очигледније да професор Мило Ломпар постаје нова мета острвљених и све приземнијих удара и подметања овог курирског колумнисте. У то се може уверити свако ко са великом муком и нелагодом чита његове свакодневне колумне у којима се он користи најприземнијим, често клозетски инспирисаним псеудо метафорама не би ли себе и даље одржавао у улози великог демистификатора и демитологизатора српске историје и традиције која је по њему низ вишевековних заблуда али и неспособности и неспремности да се коначно остваре његове тзв. либерало- демократске и грађанистичке идеје по којима треба једино да функционише српско друштво. До које мере иде његова посуновраћена идеолошка и политикантска острашћеност и искљључивост може се видети завршним редовима текста Томпсоном против Караџића у којима је он без икаквог зазора и обзира(тешко да он и зна право значење ово рећи) записао ове редове. “Нећете, међутим, ни у једном Томпсоновом тексту ћути, за дом спремни, Србе на врбе и сличне усташке покличе. То уместо Томпсона ради публика, тако да Томпсон, као и његови политички спонзори, увек изнова сачува образ пред ЕУ“. Тако се изгледа десило и након његовог усташког наступа на загребачком хиподрому, само сада је јасно ко су његови прави покровитељи, хрватска влада и Католичка црква у Хрвата. А М. П. Томпсон је у изведби С. Басаре занесени и невини усташки рапсод чије „домољубне“ текстове прати усташким покличима бесловесна публика која је прави кривац и за ову срамну рехабилитацију монструозног усташког покрета и режима.
10. Јули 2025 године
