Ко је одговоран за мартовско етничко насиље 2004. на Косову и како је могуће да су Срби, чија су села спаљена, цркве уништене, а хиљаде људи протерано, и две деценије касније за тај догађај представљени као насилници?
Тачно 22 године од најкрвавијег таласа етничког насиља после рата, међународне истраге јасно показују да Срби нису имали одговорност за утапање албанских дечака у Чабри – догађај који је послужио као повод за насиље. Штавише, потврђено је да је управо сензационалистичко и једнострано извештавање, усмерено на дезинформисање, имало кључну улогу у покретању насиља. Ипак, део албанске јавности и косовске власти и даље их оптужује као виновнике, док се у изјавама релативизује уништавање српске имовине и напади на српске заједнице. Значајну улогу у одржавању овог наратива и данас има једнообразно и униформно извештавање албанских медија.
Март 2004. године – 16. и 17., био је обележен таласом етничког насиља који је директно циљао Србе. Током нереда је убијено осморо Срба и 11 Албанаца (потоњи су страдали у обрачуну са америчким и француским КФОР-ом који је покушавао да заустави насиље), 4.000 Срба је протерано, уништено је 286 кућа из неколико села и градова, те преко 35 цркава и манастира, укључујући гробља, оштећена је и међународна имовина – у нередима је уништено 72 возила УН.
Истраге су показале да повод – утапање албанских дечака – није имао потврђену етничку позадину, док је медијско извештавање у том тренутку било неодговорно и сензационалистичко, што је потврђено и кроз међународне извештаје. Посебна одгововрност је пребачена на Јавни сервис Косова.
Ни после две деценије није утврђена пуна одговорност, а код дела албанске јавности и даље преовладава наратив о српској кривици, уз понављање порука које су претходно подстакле насиље, док се у ширем контексту не истиче анализа свих околности догађаја.
Наративи Самоопредељења и косовских власти
Доласком Самоопредељења на власт, интерпретација мартовског насиља често се заснива на наративу према којем су албанску децу јурили Срби, протести Албанаца били спонтани, док су „српски криминалци организовано“ одговорили убијајући Албанце.
Градоначелник Јужне Митровице из редова Самоопредељења, Фатон Пеци, и даље описује догађаје као „варварско утапање од стране српских криминалних банди“, док се протести представљају као спонтани, а правда као незадовољена. Такође се истиче да је спаљено тек неколико српских кућа и цркава, док су паљене и албанске куће, као и џамије у Србији.
Истоветне тврдње, али у нешто блажем тону, изнео је и косовски премијер и вођа Самоопредељења, Аљбин Курти, приликом посете гробовима дечака у Чабри пре две године. Навео је да „није разјашњено ко је усмерио демонстранте“ и да су деца „скочила у Ибар да би избегла пратњу српских младића“, али је такође споменуо да су током нереда страдале и албанске и српске куће.
Анализа медијских извештаја показује да су и данас информације често представљене униформно и једнострано.
Према објављеним извештајима на порталима Коха, Газета Експресс, Економиа онлине, Дукађини, Албаниан Пост, Зери, мартовски протести су описани овако:
„Дана 17. марта 2004. године почели су протести који ће касније постати познати као ‘Мартовски нереди’. Трајали су два дана, током којих је убијено 20 цивила, а преко 900 људи, углавном Албанаца, повређено.
Нереди су избили након извештаја да се троје албанске деце удавило у реци Ибар покушавајући да побегну од напада групе српских младића. Узрок ове трагедије никада није у потпуности разјашњен.
Једно од преживеле деце рекло је камерама да су их јурили Срби и да су бежали када су се неки од њихових вршњака удавили у реци. Следећег дана, у многим градовима на Косову почели су протести који су брзо ескалирали у насиље. Протести су били усмерени против УНМИК-а.
Током нереда спаљено је неколико српских кућа и цркава. Слични инциденти догодили су се и са албанским кућама у подручјима са већинском српском популацијом. Срби су такође узвратили паљењем неколико џамија у Србији.“
„Дана 17. марта 2004. године почели су протести који ће касније постати познати као ‘Мартовски нереди’. Трајали су два дана, током којих је убијено 20 цивила, а преко 900 људи, углавном Албанаца, повређено.
Нереди су избили након извештаја да се троје албанске деце удавило у реци Ибар покушавајући да побегну од напада групе српских младића. Узрок ове трагедије никада није у потпуности разјашњен.
Једно од преживеле деце рекло је камерама да су их јурили Срби и да су бежали када су се неки од њихових вршњака удавили у реци. Следећег дана, 17. марта, у многим градовима на Косову почели су протести, који су брзо ескалирали у насиље. Протести су били усмерени против УНМИК-а.
Током нереда спаљено је неколико српских кућа и цркава. Слични инциденти догодили су се и са албанским кућама у подручјима са већинском српском популацијом. Срби су такође узвратили паљењем неколико џамија у Србији.“
Улога медија
Тог марта 2004. посебно је истакнута улога косовских медија. ОЕБС је у Бечу критиковао „очигледан спин“ и „неодговорно и сензационално“ извештавање електронских медија на албанском језику.
„Медији, посебно електронски, показали су неприхватљив ниво емоција, пристрасности и погрешно применили ‘патриотски’ жар. Посебно извештавање у вече 16. марта од стране три главна косовска телевизијска канала заслужује најјачу могуц́у критику,“ наводи се у ОЕБС-овом извештају.
Хуман Ригхтс Wатцх је навео:
„Албански медији су одиграли неодговорну, запаљиву улогу, емитујуц́и информације које су још увек биле непотврђене: преживели албански дечак никада није јавно изјавио да је група отерана у реку од стране Срба, једино да су албанске дечаке Срби из једне удаљене куће псовали.“
„Тумачење да су дечаке јурили Срби у реку долази из других извора, као што је Халит Берани, албански активиста за људска права из Митровице. Овакве суптилности нису биле важне приватним и јавним државним медијима, који су почели да емитују и штампају недвосмислене извештаје да су дечаке албанске националности Срби отерали у реку.
Умерени гласови, попут портпаролке УНМИК-а Трејси Бекер, која је упозорила да етничка мотивација за инцидент није утврђена, готово да нису добили термин за емитовање, док је ‘стручњацима’ који су осуђивали српске ‘бандите’ омогуц́ен неометан и неоспоран приступ.
На пример, Халиту Беранију, председнику Савета за одбрану људских права и слобода у Митровици – групе за људска права етничких Албанаца са изразито националистичким програмом – дато је више од 4 минута емитовања у вестима РТК, у поређењу са 12 секунди колико је дато умереној портпаролки УНМИК-а (Трејси Бекер). Берани, који није био сведок инцидента, рекао је присутнима:
‘Данас око 16 часова у селу Çабëр (Чабра), општина Зубин Поток, док се шесторо деце из споменутог села играло, група српских разбојника је напала ову децу, српски разбојници су имали и пса, псовали су им мајке албанске, терали су албанску децу да побегну. Двојица су успела да се сакрију у корење врба поред реке Лумебардх (река Ибар), док су остала четири упала у реку. Познато је да река Лумебардх, осим што је веома дубока, има веома хладну воду и брзо протиче. Највероватније, деца нису умела да пливају. Нема података о судбини њих троје, док је један преживео након што је прешао на другу страну реке. Навикли смо на Србе разбојнике. Мислимо да је то освета за оно што се догодило у Чаглавици [тј. рањавање Србина], случај који је показао шта су Срби спремни да ураде када се ситуација на Косову смирује.’
Сензационалистичко извештавање о српским ‘бандитима’ који даве малу албанску децу изазвало је буру протеста и насиља широм Косова. Међутим, док је утапање троје деце представљало трагедију, темељна истрага Уједињених Нација и угледног албанског судије са Косова, баца озбиљну сумњу на наводе о српском саучесништву у дављењу, наводец́и недоследности у извештајима преживелих дечака, и недостатак поткрепљења дечаковог исказа од стране двоје друге преживеле деце и једног старијег Србина који је радио у том крају. Истражитељски тим УН је детаљно претражио подручје утапања и није пронашао ниједног Србина који би одговарао опису преживелог дечака“.
Две деценије касније
На двадесетогодишњицу догађаја, исти јавни сервис објавио је исту информацију, сада и на српском језику, наводећи да су се албански дечаци утопили „док су бежали од групе српских младића“
Више од 50 запослених на ТВ каналу РТК2 и у српској редакцији РТК1, оградили су се потом од тог текста.
Вест је у међувремену коригована, избацивањем формулације да су се албанска деца утопила „док су бежала од групе српских младића“, и другим мањим променама, уз извињење и наводе да је у питању „ненамерна техничка новинарска грешка“, али тек након месец дана.
