Редитељ Дејан Милић каже да је на тему Косова у овом тренутку могуће снимити једино хорор или психолошку драму, с обзиром на све што се тамо дешава последњих деценија.
Милић је пре две године снимио филм “Мрак”, који се бави том тематиком, оценивши га тада као политички некоректан, зато што ситуацију на Косову сагледава са једне, субјективне стране, али је то, како каже за Косово онлајн, био његов циљ и намера.
“Једноставно сам хтео да ставим гледаоце у ситуацију те мајке и детета који преживљавају катастрофалну ситуацију”, наводи наш саговорник.
На питање да ли је за овакве филмове потребно сачекати одређени проток времена, каже да је дистанца са које је он радио филм можда била чак и предугачка.
“Не мора увек да значи да је за неку уметничку обраду битна историјска дистанца. Једноставно, ја мислим да је емоција најважнија и неки тај емотивни набој који сам ја имао у том тренутку, који сам осећао према овој причи коју сам тада пожелео да урадим је можда на неки начин исхитрио тај филм, али ја не мислим да је било потребно чекати 20, 30 или 40 година да све ово прође. Пошто, видите шта се сад дешава, углавном ништа набоље не иде после свих ових година за српску популацију на Косову”, оцењује редитељ.
Свој филм је описао као “психолошки хорор”, објашњавајући да је то оно што Срби на Косову свакодневно проживљавају. Додаје да је тешко на Косову радити комедију.
“Може да се уради и комедија, али мислим да то једноставно није примерено у овом тренутку, у овим тренуцима, последњих 10, 15, 20 година, тако да ето, ако мене питате сада за неко моје мишљење, ја мислим да је такав неки жанр неког хорора или психолошке драме или тако неке напетости једини могући на Косову у овом тренутку”, објашњава Милић.
Подсећа да је светска премијера “Мрака” била на Тршћанском филмском фестивалу, где је филм добио награду публике.
“Публика га је иначе свуда доба прихватала, али једноставно политичка та тематика, која је мало окупирала тему овог мог филма, није му дозволила да путује по свету. Тако да нисмо имали много прилике да прикажемо филм на неким континентима за које је мени било јако значајно да га прикажем”, наводи.
Каже да нема одговор на питање зашто више људи из његове бранше не узима Косово као тему за своје филмове.
“Колико знам, Горан Радовановић, ја и Жарко Драгојевић, наш старији колега који је крајем 80-их година урадио два филма на косовску тему. Мислим да смо нас тројица једини, да кажемо, филмски аутори који су се бавили Косовом и Метохијом у неком играном смислу, у смислу играног филма. Не знам зашто је то тако, не знам да ли људе то не занима, да ли их не занима то што се налази око нас, али то је суштина. Суштина је да морамо да правимо приче које се нас тичу”, поручује наш саговорник.
Додаје да около има милион тема које су за Србију релевантне у неком тренутку.
“Мени се у том тренутку учинила та прича о тој девојчици која је писала писмо председнику немајући коме другом да се обрати за неку помоћ, то је био у ствари неки вапај за помоћ и то се мени учинило ужасно емотивним и ужасно актуелним у том тренутку, зато сам ја то урадио. А сад стварно не знам зашто неке моје колеге избјегавају тему Косова, има много прича које могу да се испричају на ту тему, али ето, то остављам њима, свако индивидуално одговара за своје поступке”, сматра Милић.
