– Светосавска беседа (2026.) у парохијском дому цркве Св. Петке у Уровцима-
Ми православни Срби добили смо велику благодат и привилегију: имамо тако значајну личност коју многи други немају, па морају да измишљају и фалсификују. Ми имамо Светог Саву.
Често народи у сопственом окриљу трагају за неком историјски изузетном особом на духовном, културном, државотворном, војно-политичком или неком другом плану која је највише допринела изградњи националног идентитета, како би она била доживљена, укорењена и проглашена за тзв. ОЦА НАЦИЈЕ. Неретко долази до неслагања и дилема, чак до покушаја подметања мање битних особа, као што су нама покушали да подвале (нпр. Вука Караџића, чак Добрицу Ћосића). Зашто? Само да би нас „завели за Голеш-планину“ и ми занемарили оног истинског. Ми Срби немамо или не би требало да имамо ту дилему. Нама је лако. Тај наш ОТАЦ НАЦИЈЕ несумњиво је Свети Сава.
Било је Срба у националном смислу и пре Светог Саве. Били су Срби православни хришћани, мада делом и римокатолици, и пре њега. Било је српске писане речи и школа и пре њега. Било је српске државе, односно српских држава и пре њега. Али тек са њим и од њега постајемо у правом смислу духовно изграђена, сабрана, препознатљива, самосвојна – српска нација. И то тада, крајем 12. и почетком 13. века, када други нису били ни близу тога. Зато има мишљења да је Свети Сава био најистакнутија личност у Европи тога времена, а међу Србима свих времена.
О рођењу и младости Светог Саве
Свети Сава је рођен 1175. године и на рођењу добио име Растко. Био је трећи син српског владара, великог жупана Немање, родоначелника светородне лозе Немањића, и његове жене Ане, који су поред та три сина имали и две кћери. Они су Растка очигледно од Бога измолили, будући да су чак и за данашње, а камоли за тадашње услове и мерила били већ стари родитељи. Наиме, према хроничарима, Немања је тада већ имао 62, а Ана око 50 година. Рођен је у Расу, Рашкој области, у месту Дежева, односно у садашњем селу Мишчиће код Новог Пазара.
То је место које се види када према западу погледате од цркве Св. Апостола Петра и Павла, а још боље, као на длану, када према северу погледате од узвишице где су Ђурђеви ступови. Удаљено је око 7 км од центра Новог Пазара. Иде се од центра до предграђа Постење, скрене се лево ка Дежеви и у Мишчићима, десно. Уским асфалтним путем стотинак метара уз брдо стиже се до места његовог рођења. Ту је сасвим скромно обележје – само невелики крст од инокса, један храстић, мали поплочани плато, парковска клупа и палионица свећа.
Праштајте што ћу да приметим: неко би ту направио нешто достојно личности од тако великог значаја, место окупљања и ходочашћа, саборовања и одржавања културних манифестација, обавезних ђачких екскурзија, посета државних делегација…; тамо не би требало да се свраћа, него да се долази; посетићемо родна места туђих великана, али не и нашег Светог Саве; више пута ћемо отићи у Беч, Будимпешту и Париз, а никада у Мишчиће; бићемо у Бодруму, на Криту и чак на хрватском приморју, али не и на рашкој земљи где је прве кораке учинио Растко Немањић; многи ће рећи сваке зиме „не могу без скијања на Копаонику“, али се неће ни провозати до оближњих светиња; многим Србима, Боже нам опрости, и данас је познатији (а можда и привлачнији) Кумровец, него Мишчићи и оближња Дежева.
Но, вратимо се младости нашега Растка Немањића, потоњег Светога Саве. Као млади принц добио је 1190. на управу Хумску земљу – део данашње Херцеговине, односно област око доњег тока Неретве, западног дела Поповог поља укључујући и јадранско приобаље са полуострвом Пељешац и Стоном где му је било седиште. Али њему није, као старијој браћи, било стало до владања земљом, већ до духовног уздизања и верског приближавања Исусу Христу. Већ после две године, 1192, напушта владарску позицију и бежи на Свету Гору. Један принц оставља овоземаљске привилегије и одлази на Атос да би обукао монашку ризу! Да ли би наши данашњи „принчеви“ и „лидери“ били на то спремни?
Допринос самосталности српске цркве
Млађаног Растка на Свету Гору довео је руски монах, а постриг је примио у руском манастиру Пантелејмону. Ето још једне нераскидиве везе Срба и Руса. У Ватопеду се Растко замонашио и добио монашко име Сава. Ускоро, 1197, на Светој Гори му се придружује отац Немања, који се већ био повукао са власти, замонашио 1196. у Студеници и добио име Симеон (касније Мириточиви). Сава са само 23 године, 1198, одлази у Цариград и од византијског цара Алексија Трећег Анђела добија дозволу да обнови Хиландар. Током свог живота је подигао, обновио и био други ктитор многих цркава и манастира у Србији, на Светој Гори, у Светој земљи.
За ђакона је рукоположен 1205, а потом за презвитера и у чин архимандрита. Са моштима Св. Симеона 1207. долази у Студеницу. Била су то претешка времена за православни Исток. Кијевска Русија је нагло слабила, руска земља била је расцепкана, са истока се приближавала монголско-татарска најезда, која је током прве половине 13. века постала окупација, тј. Монголско-татарски јарам.
За српску судбину у то време је важнији био пад Цариграда под власт крсташа 1204, који су у Четвртом крсташком походу да (тобоже) ослободе Свету земљу заузели центар православља и престоницу Византије. Толико су убили људи, девастирали и опљачкали град да многи историографи сматрају како је то било далеко суровије него када су га заузеле Османлије (Турци) 1453. Уметничка дела, злато и златни предмети однети су на Запад, многи претопљени, што је постало економска основа успона римокатоличке Европе (о томе сведочи документарни филм „Пропаст империје – византијска лекција“ архимандрита Тихона Шевкунова).
Крсташи су ту успоставили окупационо Латинско царство које је трајало 57 година – до 1261. У том разодобљу православно средиште било је измештено стотинак километара југозападно, у Малу Азију, у Никеју (сада турски Изник), где је формирано тзв. Никејско царство као нека врста замене или настављача Византије. У тим условима – вишеструко угроженог православља – а на унутрашњем плану темељно обављених организационих и других припрема, Сава 1219. путује у Никеју, што тада није био нимало лак подухват. Тамо успева да цару Теодору Ласкарису и патријарху Манојлу Првом Сарантену убедљиво образложи позитивне разлоге за самосталност и самоуправу Српске православне цркве. У томе успева, те буде и хиротонисан за њеног првог архиепископа.
По повратку, архиепископ Сава је установио снажну црквену организацију као основу народног и хришћанског просвећивања, те чврсте јурисдикцијске и верске границе према Охридској православној архиепископији и према римокатоличким претензијама од јадранске обале ка унутрашњости.
-Седиште српске архиепископије било је у манстиру Св. Спаса у Жичи, где је било истовремено и седиште Жичке епископије.
– Томе треба додати и три раније, постојеће епископије – Рашку (седиште Св. Петра и Павла), Призренску (стара Богородица Љевишка) и Липљанска (стара Грачаница).
– Епископије које је основао биле су: Зетска (Св. Архангела Михаила на Превлаци), Хумска (Св. Богородица у Стону), Топличка (Св. Никола у данашњој Куршумлији), Будимљанска (Св. Ђорђе код Берана), Хвостанска (Св. Богородица код Пећи), Дабарска (Св. Никола код Прибоја) и Моравичка (Св. Ахилије у Ариљу).
Када је средио црквено, али и световно стање у земљи, 1229. кренуо је на први ходочаснички пут у Свету земљу, а потом 1234-5. и на други. Приликом повратка са тог другог пута, 14/27. јануара 1236. упокојио се и преселио у вечност. Било је то у бугарској престоници Трнову, где је сахрањен у цркви Светих четрдесет мученика севастијских, да би потом његове мошти биле пренете у Милешеву. Убрзо по упокојењу је канонизован у светитеља, мада је још за живота сматран светитељем.
Допринос српској државотворности
Свети Сава био је принц, монах, доносилац самосталности српске цркве и њен први архиепископ, народни учитељ и просветитељ, мисионар, писац, законодавац, ктитор цркава и манастира, дипломата, лучоноша српске националне самосвести… Његов посредан и непосредан државотворни допринос је немерљив. Зауставио је унутарсрпски сукоб и пустошење земље тако што је 1207. мудро, доневши очеве мошти, мошти Св. Симеона, из Хиландара у Студеницу помирио завађену браћу Вукана и Стефана и тако допринео смиривању и опоравку државе.
Одлазио је у успешне дипломатске мисије, нпр. код угарског краља Андрије Другог и моћног бугарског великаша Стреза, чиме је успео да отклони угроженост земље са севера и са истока.
Организовао је 1221. свенародни сабор у Жичи, где је не само установио српске епископије, већ и – како историографи тврде – крунисао брата Стефана за краља (Провенчани). Њега је 1227, непосредно пред упокојење, замонашио и дао му монашко име Симон, те развио његов култ заједно са култом Св. Симеона, доприносећи тиме специфичном прожимању цркве и државе.
Сина Стефана Првовенчаног Радослава крунисао је 1227. за краља, а потом 1233/4 и другог синовца Владислава. Тако је на миран начин спровео смену на српском престолу, што је често умело да изазове сукобе.
Подизао је углед не само српске цркве, већ и државе. Тако се, на пример, приликом два путовања у Свету земљу, сусрео са више значајних личности: патријарсима Јерусалимским, Александриј-ским и Антиохијским, чак и са султаном Египта Маликом.
Савршено добро је знао позицију српске цркве и државе – да су истурена, најзападнија православна земља према бескрупулозном, експанзионистичком римокатоличанству, те да су изложене сталним претњама од моћних суседа Угарске и Бугарске, те да су статусно зависне од Византије. Стога је био свестан да се морају правити компромиси, али тако да се никад не доведе у питање припадност православном хришћанству, да се задржи независност државе и очува њен унутрашњи мир и склад цркве и државе.
Водио је рачуна да се функционисање цркве и државе одржава не само на основу обичаја, већ и уреди писаним актима. Из његовог пера потичу купопродајни уговори, ктиторске повеље, документа о правном статусу разних категорија поданика, манастирски типици (нпр. Студенички, Хиландарски, Карејски), потом Житије Св. Симеона, Служба Св. Симеону, Писма игуману Спиридону…
Посебан значај има његово Законоправило (Номоканон, Крмчија). То је скуп црквених и световних прописа који изворно потичу из Византије, а које је Свети Сава одабрао, превео, прилагодио нашим условима и потребама и протумачио. У Законоправилу налазе се бројне одредбе, на пример, о заштити сиромашних и на било који начин угрожених слојева друштва. Наглашен је складан однос духовне и световне власти, тј. симфонија цркве и државе. Свети Сава је настојао да Црква буде слободна, са што мање мешања владара у њен живот, упркос томе што је његов рођени брат Стефан Првовенчани тада био српски краљ.
Законоправило је настало још пре добијања самосталности Српске цркве и у склопу припремања те самосталности. Када је по добијању самосталности организовао епископије, сваком епископу је дао по примерак како би по њему управљали својим епископијама. Законоправило је било познато и коришћено у Русији, Бугарској и касније у Румунији. Представља немерљиво важан документ чије вредности нисмо свесни. Не знамо какво непроцењиво благо имамо у нашој баштини. Некако у исто време у Енглеској настала је Magna Carta Libertatum (Велика повеља слободе), коју је читав Запад подигао на пиједестал и сматра је својим темељним правним документом. Али се, у ствари, не може мерити са Законоправилом. Уосталом, Magna Carta Libertatum је имала само 63 ставке, а Законоправило Светог Саве 70 глава, и то 6 уводних, 44 црквеног права и 20 световног права.
Светосавске вредности данас
Поштовање Светог Саве раширило се још за његовог живота и после упокојења, а нарочито током српског вишевековног ропства под Турцима, Аустријанцима, Мађарима и Млецима. Он је постао симбол и вечна инспирација српске духовности, националне снаге, окупљања, мирења, величине и поноса. Колико само има прича, поука, легенди и песама о њему! И географских појмова са Савиним именом – Савина вода, Савин кук, Савина стопа, Савина греда, Савина… Колико му је само храмова посвећено, а могло је и више.
Свети Сава је увек био путоказ у борби за ослобођење и уједињење. Наши непријатељи – а има их онолико – проценили су као опасност за своје интересе толики углед који у српском народу имају Свети Сава и Светосавље као специфично, национално профилисано православље. Зато је Синан-паша, иначе арбанашког порекла (то је онај коме је посвећена џамија у центру Призрена, великим делом изграђена од камених блокова са срушеног манастира Св. Архангела, задужбине цара Душана), наредио, како сматра историографија, да се његове мошти пренесу из Милешеве и спале на Врачару у Београду 27. априла/10. маја 1594. године. Обично се не питамо: зашто? У знак одмазде према Србима који су дигли Банатски устанак – највећи устанак против Турака пре Првог српског устанка 1804. – (Банат су настањивали Срби и пре Велике сеобе!), као и ради уништења морала устаника и упозорења да се устанак не прошири.
Ништа се није променило до данашњег дана. Сетимо се само како је Карл Билт, шведски министар спољних послова и један од мноштва странаца умешаних у нашу несрећу, изјавио да „православље представља главну опасност за Запад, већу од исламског фундаментализма“. Или, како је некадашњи римокатолички надбискуп у Београду Станислав Хочевар захтевао „очишћење православља“ од националних обележја, како не би ометало екуменизам, тј. привођење православља Ватикану. Штавише, клеветнички оптужује: „Код Срба Свети Сава баца у сенку и самог Исуса Христа“. Од многих високо рангираних цивилних и војних званичника Запада могло се чути да „Срби неће моћи са Светосављем у Европску унију“. Јасно да јасније не може бити.
Но, учинимо оно што је до нас – да не подлегнемо покушајима порицања Светог Саве и Светосавља. А има тога код нас. Тако, на пример, често се чује крилатица да су „Срби судбином предодређени да буду исток Запада и запад Истока“ која се лажно приписује Светом Сави који то никада није рекао или написао. Да је лажна потврдили су наши угледни научници, наводећи да је лансирана раних 1980-их година у манипулативну сврху афирмације тобожњег посредничког положаја СФРЈ између Истока и Запада, титоистичког југословенства и несврстане политике.
Не заборавимо: ми смо само и једино саставни део Истока, православног Истока у смислу верско-цивилизацијске припадности, а на његовом западу, западној страни у смислу географске стране света.
Или: наведимо пример Светосавске химне, уз државну химну најзначајније националне композиције. Иако има више верзија, по правилу певамо скраћену, осакаћену верзију. За правом верзијом не треба много трагати – налази се на задњим страницама сваког црквеног календара. Један хоровођа црквеног хора кога сам упитао зашто се то ради одговорио ми је наслутивши прави разлог: скраћена се изводи вероватно зато што се у правој, дужој верзији помињу не само Србија, већ и српске земље изван ње, што наводно може да асоцира на српски национализам – „Босна и Херцеговина, Светог Саве дедовина“; „Црна Горо, сестро мила, здраво и ти с’ нама била“, „Срби с’ мора и Дунава“, „Србија Стара“, „Срби с’ обе стране Саве“.
Темељ учења Светог Саве су Вера и Истина. Држимо се тога! Како бисмо ми Срби без Вере и Истине? То је наш путоказ и наш пут. Светосавски пут! А није наш пут некакав европски пут. Не може се бити истовремено и на светосавском и на европском путу. Један апсолутно искључује други. Подсећао нас је на то Св. Владика Николај Охридски и Жички, „српски Златоусти“. Европски пут је странпутица, пут јеретицима и душманима у руке, у пропаст, у провалију! Поручивао је Свети Сава са Свете Горе свом брату Стефану Првовенчаном: „Србија не може напредовати без православног просвећења српског народа“.
Управо у том „православном просвећењу“ садржани су Вера и Истина. Још у раним хришћанским временима, један византијски цар је рекао: „Величина једног народа не гледа се по броју тог народа ни по територији његовој, величина једног народа гледа се по томе, колико је тај народ изнедрио из себе Светитеља и угодника Божијих“.
А наш народ је велики, изнедрио их је толико, на првом месту Светог Саву. Његови духовни и национални изданци су и краљ Милутин, и цар Душан, и кнез Лазар, и Милош Обилић, и деспот Стефан Лазаревић, и Бранковићи, и хајдуци и ускоци, и Карађорђе, и Стеван Синђелић, и Његош, и војвода Јован Стојковић Бабунски, и Гаврило Принцип, и војвода Живојин Мишић, и Милунка Савић, и Вукашин из Клепаца, и Дучић, и Тесла, и Пупин, и патријарх Павле, и генерал Ратко Младић, и јунаци са Кошара и Паштрика, и монах Харитон, и Ђоковић, и Јокић… И многи, многи други. Свима њима, а и нама осталим Србима, требало би да буде у души, срцу и уму порука:
„Да живимо сви у слози, Свети Саво ти помози“.
