У „босанском лонцу“ увек је много тога измешано, веома компликовано и узаврело. У данашњој БиХ – за коју је у оптицају најмање двадесетак „надимака“, од којих многи имају пежоративан, али свакако и адекватан призвук – тако је и на истеку 2025. године.
НЕМА ПРАЗНОГ ХОДА У „ДЕЈТОНСКОЈ ТВОРЕВИНИ“
„Немогућу државу“ у том периоду потресло је више контроверзних догађаја – тајновита Додикова нагодба са Вашингтоном, тридесетогодишњица „Дејтона“, крајње анахроно обележавање „политичког Сарајева“ 82. године од ЗАВНОБиХ-а, скандалозна забрана министра одбране БиХ „из реда бошњачког народа“ да на бањалучки аеродром слети авион мађарског министра спољних послова…
Посебно велику буру изазвала је Шмитова порука после заседања Већа за примену мира (PIC) почетком децембра текуће године да више неће бити наметања одлука од стране високог представника, односно његове Канцеларије (OHR). „Мирише“ ли то на рудиментирање тог органа, односно на његово укидање као прву назнаку америчког контрауступка Додику (читај: Републици Српској)? А подсећања ради, високи представници су од 1995. махом мимо овлашћења донели 166 закона и 900 одлука, те Републици Српској, одузели 83 надлежности и пренели их на ниво БиХ у циљу муслиманских/бошњачких унитаристичких амбиција.
Како се шпекулише, Шмит би задржао самовољу „вицекраља“ само „по питању успостављања државне имовине“. Мало ли је – па то је кључно? Ако се обистини, биће за Републику Српску у духу оне Његошеве: „Чашу меда јошт нико не попи, што је чашом жучи не загрчи!“
ЧАША ПОЛУПУНА ИЛИ ПОЛУПРАЗНА
Све су у засенак, међутим, бацили превремени председнички избори у Републици Српској, изнуђени одузимањем мандата њеном дотадашњем легално изабраном и легитимном председнику због непоштовања одлука високог представника (који то није). Очигледно се ради о „пакету“ чије ће распакивање тек показати шта се у њему налази и да ли ће „инвестиција“ донети адекватан „профит“ (и коме), односно да ли се ради о „спасавању сопствене коже“ или о „жртвовању фигуре да би се добила партија“.
У сваком случају, после кратке кампање и скромне излазности победио је кандидат владајућег СНСД-а, „Додиков човек“, Синиша Каран. Према незваничним, прелиминарним подацима Централне изборне комисије (ЦИК) БиХ он је освојио десетак хиљада гласова више и незнатно изнад два процентна поена предности (50,41 према 48,23 процента) испред кандидата опозиционе СДС Бранка Блануше. За Републику Српску је нема сумње позитивно што се и један и други могу окарактерисати као угледне личности – доктори наука и универзитетски професори.
Уследиле су очекиване интерне постизборне реакције.
Губитничка страна се вајкала како је покрадена и тражила понављање избора у неколико кључних општина, градова и изборних места. С друге стране, може бити задовољна малом разликом и убедљивим тријумфом са више хиљада гласова разлике у две највеће урбане средине.
Владајући кругови истицали су, пак, да је „победила Република Српска“, а сам бивши председник поручио је да противници на међународном и б-х плану, као и унутар Републике Српске, сада уместо једног имају „два Додика“. Ипак, свесни су да победничкој занесености нема места будући да новог председника чекају многи наслеђени и предстојећи изазови, те да је странка на власти показала бројне слабости, а у наредној 2026. чекају је нова изборна искушења.
УНУТРАШЊА ИЗБОРНО-ГЕОПОЛИТИЧКА ШЕМА
Упркос „наредби“ ЦИК-а да се на неким бирачким местима изврши контролно бројање гласова и констатованим неправилностима, крајњи резултат се неће битније променити. Од 64 општине и града у Републици Српској у 43 победио је Синиша Каран, а његов супарник Бранко Блануша у двоструко мање – у 21. Дакле, у административно-територијалном смислу победа СНСД-овог кандидата делује знатно убедљивије. Та чињеница много показује, али много и скрива.
Већ летимичан поглед на изборну карту Републике Српске указује на неке просторне закономерности, а детаљнија анализа и на ендогеополитичке импликације. Наиме, с обзиром на ранију идеолошко-политичку шему и наслеђе, сада је дошло до индикативног обрта. У источном „крилу“ Републике Српске, које је важило за традиционално упориште десничарске, чак прочетничке традиције и некада за снажно упориште СДС-а, убедљиво, чак у 21 општини, победио је Синиша Каран, узданица левичарске СНСД.
Било је само неколико, индикативно регионално распоређених изузетака са задржаном доминацијом СДС-а, где је победио Бранко Блануша – у савско-дринско-мајевичком „троуглу“, тј. у семберијско-мајевичким општинама Угљевику, Лопарама и граду Бијељини, у маленој општини Осмаци која се налази у деликатном, рањивом Козлучком сужењу, у општинама града Источног Сарајева Палама, Источној Илиџи и Источном Старом Граду, те још у три источнохерцеговачке општине Гацку, Љубињу и Берковићима.
У „Коридору“, том „пупчанику“ Републике Српске, изборна воља била је подељена. Узданица СНСД-а Синиша Каран победио је у његовом источном делу, у маленим општинама-рестловима Пелагићево и Доњи Жабар. Исто је учинио и у геополитички и геостратегијски егзистенцијално важном Брчко Дистрикту, који је пројектован да дели Републику Српску и превентивно јој онемогући осамостаљење, а коме је пристрасном и преварном постдејтонском арбитражом додељен кондоминијумски статус. Његов ривал, СДС-ов Бранко Блануша, остварио је предност у западном делу „Коридора“. Добио је изборе у Вукосављу и Модричи, те у Шамцу, луци на ушћу Босне у Саву и стешњеном између орашког и оџачког фрагмента већински хрватског Посавског кантона Федерације БиХ.
У западном делу Републике Српске, просторно посматрано, победу јесте остварио „други Додик“. Међутим, такође се обрт састоји у томе што је у традиционално партизанској и левичарској Крајини, која се сматрала неприкосновеном изборном „базом“ СНСД-а, политички продор успехом Бранка Блануше учинио условно речено десничарски СДС. Победио је у осам општина и градова, нарочито у оним пространим и многољудним – Бања Луци, Приједору и Теслићу.
Посебну пажњу привлачи Каранов болан пораз, односно Бланушин надмоћан тријумф у Бања Луци, која као главни град Републике Српске има наглашену не само изборну, већ и геополитичку „специфичну тежину“. Од преко 193.000 уписаних бирача на ове председничке изборе изашло је више од 74.000, а СДС-ов кандидат победио је са импозантном разликом – више од 14.000 гласова и безмало 20 процентних поена (59,01 према 39,67 процената).
Слично, само нешто мање убедљиво – са готово 3.000 гласова и 7,4 процентна поена вишка за Бланушу – било је и у Бијељини, такође геополитички важном граду који представља „зглоб“ источног и западног дела Републике Српске.
Блануша, односно СДС, победио је, истина са минималном разликом од само неколико гласова, али је ипак победио, и у „историјској престоници“ Републике Српске – Палама.
Очигледно, биће буран политички живот и пуно посла за странке у Републици Српској током наредне, изборне, 2026. године. Управо то, без постизборне победничке еуфорије, најавио је „први Додик“.
