Простор! Комплексна категорија, коју је тешко прецизно дефинисати. Поједностављено се разумева као „оно у чему се материјалне ствари физички простиру“. Може и овако: „нешто где се све (или ништа) не/налази и не/догађа“. Перцепира се на различите начине: божански и духовно, али и овоземаљски – еколошки, социолошки, математички, филозофски…
ПЕРЦЕПЦИЈА ПРОСТОРА И ЊЕГОВА ВРЕДНОСТ
Традиционално опажање простора је тродимензионално, те га, сходно томе, одређују дужина, ширина и висина. Као четврта димензија неизоставно им се прикључује време – што на постмодеран, дромолошки начин, како би рекао Пол Вирилио, значи брзину. Тако се добија, у ширем смислу, хронотопски континуум као петодимензионалност. У ствари, тачности најприближније схватање простора је у мултидимензионалном обухвату – у економским, културним, медијским, сајбер и ко-зна-још-каквим аспектима.
Обично се подразумева да простор, у контексту геопростора, најкомпетентније истражује географија. Научно и практично као територију – политички омеђен простор – вреднује га геополитика. Са војног становишта, ту је геостратегија. Стога је логичан, мада можда исувише резолутан и једностран закључак родоначелника савремене француске геополитичке школе Ива Лакоста да „географија, пре свега, служи ратовању“.
Однос људи спрам простора мењао се кроз историју и сходно друштвеним системима које су стварали – од глорификовања и чак фетишизације, до порицања значаја и потпуног ниподаштавања. У теоријском смислу – од географског детерминизма, до географског нихилизма. Сматра се да су му посибилисти одредили „праву меру“ – да простор даје предиспозицију и шансу, коју човек у одређеним околностима, у овој или оној мери искористи, или пак, уопште не искористи.
Став према простору често је идеолошки и експанзионистички злоупотребљаван, као што је случај код великодржавних пројеката или онако како су то чиниле империје у својим освајачким походима. Исто је својствено европским колонијалним силама, које су заузимале и „етнички чистиле“ читаве континенте. Нарочито су се „истакли“ нацисти практичном реализацијом теза о „крви и тлу“ (blut und boden), „животном простору“ (lebensraum), „моћи и простору“ (macht und raum), „великом простору“ (grossraum), „свести о границама“ (grenzbewusstsein)…
ЛАЖНО „ПРЕЗИРАЊЕ“ ПРОСТОРА У ГЛОБАЛИСТИЧКЕ СВРХЕ
Још док се наслућивала промена система из биполарног у транзициони униполарни, односно 1989. припремало рушење Берлинског зида и састанак Буша (старијег) и Горбачова на Малти, неколико месеци раније у летњем броју National interest-а Фукујама је објавио есеј о „крају историје“, а 1992. поводом настале светске полемике о „крајизму“ („ендизму“) и књигу на исту тему. Тој идеји о симболичком „крају времена“ будући да читав свет постаје либерално-демократски, а аксиом је, је ли, да „демократије (међусобно) не ратују“ – посвећена је много већа пажња од неколико деценија раније лансиране тезе о маргинализовању простора, односно „крају географије“.
Наиме, Х. М. Маклуан, који се сматра једним од најоригиналнијих мислилаца 20. века и утемељивачем савремене (мас)медиологије, постао је познат када је још 1960-1970-их најављивао да ће информациона револуција и експанзија глобалних медија произвести „компресију света“ и његову трансформацију у „глобално село“. Другим речима, простор ће бити „побеђен“ брзином ширења информација и иновација, што значи да ће доћи до „анулирања простора помоћу времена“.
Изгледало је да ће географски детерминизам бити побеђен од стране технолошког детерминизма. Тобоже логично – неминовно ће уследити „епоха детериторијализације“, тј. глобализација као процес и глобализам као идеологија. То је требало да значи не само „крај географије“, него и „крај геополитике“ која ће уступити место геоекономији, како је у освит 1990-их егзалтирано поручивао Лутвак.
Било је то управо онда када је постајало јасно да Југославији предстоји нестајање са политичке карте, само се није знало не да ли ће, већ колико ће то бити крваво. А Запад је једва дочекао да се умеша, скривајући иза пароле о „добрим услугама“ оно што је постало очигледно, а сазнаће се и да је одавно планирао и припремао – да управља југословенском кризом и епилог режира у складу са својим интересима.
Срби су тада показали жељу да на рушевинама заједничке земље изграде националну српску државу засновану на демократском изјашњавању и омеђе је сходно етничком принципу, а не да се она подели на (ех)југословенске федералне јединице као тековине тоталитарног титоистичког режима.
ТОБОЖЕ АНАХРОНЕ СРПСКЕ ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ИДЕЈЕ И ЗАХТЕВИ
Из хладноратовском победом опијеног евро-америчког дела света су „српским варварима“ стизале унисоне поруке да управо то шта траже „није демократски“, да „територије нису важне“, да се у глобализованом свету „бришу границе“, да је „време националне државе прошло“, да су „Срби заробљеници историје“, да „српске тежње за уједињењем припадају 19. веку“ и, наравно, да се ради глобално опасним „великосрпским претензијама“.
Било је чак и квалификација да су српски захтеви аналогни оним поменутим нацистичким о „животном простору“ и „крви и тлу“, те да стога тај „српски вирус треба уништити“. Још када се у српским интелектуалним круговима поново зачело српско становиште уместо југословенског, те ренесансу почела да доживљава геополитика као егзистенцијална потреба – био је то Западу и његовим локалним трабантима довољан доказ „српског зла“.
С друге стране, исти тај Запад ултимативно је инсистирао на територијалној целовитости осталих бивших југословенских република и на очувању њихових тзв. авнојских(!) граница. „Аминовао“ их је одлукама Бадентерове комисије и наметао их политичко-дипломатским, економско-финансијским, обавештајним, пропагандним, војним и другим инструментима. Било је јасно да су „сви једнаки, само су неки једнакији од других.“
Срби су с муком схватали, мада се с тим још не мире, шта је „политика двоструких аршина“. Нарочито када је искоришћена ради ампутације Косова и Метохије. Е, у том случају Запад је уверавао Србију да њен територијални интегритет и међународно признате границе одједном нису недодирљиви, односно да Бадентеров „принцип“ више не важи.
Али да су целовитост и „административна линија“ косовске државоиде у покрајинским оквирима неупитни. Зашто? Зато што је то „јединствен случај“ (sui generis), како то каже Запад, који се лажно представља као „међународна заједница“.
МУЛТИПОЛАРИЗАЦИЈА: СВЕТ ВИШЕ НИЈЕ „ЈЕДНА ТЕРИТОРИЈА“
А онда је постало очигледно да „униполарни тренутак“ пролази, те да ће „глобална територија“ под америчком чизмом ипак морати да се дели на неокласичне или постмодерне интересне сфере – Кинезима, Русима, Индијцима, регионалним силама… Али, по свој прилици не и Европљанима. Гле чуда, готово преко ноћи територије и границе поново постају фундаментално важне. Нико сада не тврди да је то „превазиђено“, „маргинално“ и „припада прошлости“, а још мање се приписује ретроградним експанзионистичким идејама или везује за нацистичко наслеђе.
Напротив? Читав свет је под утицајем медија и друштвених мрежа, „поунутрашњио“ географски, односно геополитички начин размишљања, нарочито са отпочињањем сукоба у украјинској арени. Очекивано! Водећи светски лидери готово свакодневно су давали изјаве у територијалном „кључу“.
Трамп je без имало задршке послао „пробни балон“ о, ни мање ни више, анексији Канаде, куповини Гренланда и поновном успостављању неприкосновене контроле Панамског канала. О аспирацијама на територије богате „минералима“ у Венецуели, Украјини, Блиском Истоку и широм света да се и не говори.
Путин је безброј пута поновио да нема преговора о Доњецкој, Луганској, Херсонској и Запорошкој области припојеним Русији. Такође, нагласио је да он кијевском режиму „неће попустити у погледу захтева да се одрекне територије“ и да се ради о руским „историјским земљама“.
Кина само чека прилику да на овај или онај начин врати под своју контролу острво Тајван, макар и по формули „једна земља, два система“. Упоредо, у микро-територијалном, али по значају у макро-војном смислу гради вештачка острва у ободним морима, истовремено чувајући сваку стопу државне територије у Синкјангу, на Тибету и Хималајима.
Индија се већ деценијама политичко-дипломатски надгорњава и мало-мало – као недавно – војно судара са суседним Пакистаном око спорног дела Кашмира. При томе, у погледу неприкосновености државне територије у свом делу те области нема пардона: „Аутономија Кашмира се укида да Кашмир не би постао ново Косово“, поодавно је у индијском парламенту изговорио Амит Шах, министар унутрашњих послова.
Ради се о само неколико примера, и то најмногољуднијих и територијално највећих земаља света, нуклеарних сила. А српских оправданих и аргументованих ставова о територији од пре три-четири деценије данас се мало ко сећа. Само када жели да асоцира на сопствене захтеве.
