Власт у време Демократске странке предала је Србе јужно од Ибра самовољи Приштине, а власт Српске напредне странке – Србе на северу, каже проф. др Милош Ковић, који сматра да је Устав из 1974. круна дезинтеграције Југославије, али и српског народа
Један од знаменитих српских интелектуалаца средње генерације, проф. др Милош Ковић, у разговору за „Печат“, износи своја размишљања и расуђивања о актуелној ситуацији у српском друштву, али и о прошлости која у српском случају има тенденцију да се неумољиво враћа. Историја је прошла политика, а политика је садашња историја, зато је професор Ковић идеалан саговорник.
Да ли је историја наука која има своју методологију, или је она лаж око које смо се договорили, што би рекао Наполеон?
Историја је наука која има своју методологију. Као и све остале науке које спадају у друштвено-хуманистичку област, историја је изложена оспоравањима и колебањима. Поготово је тако у временима моралног колебања, па и расула. Тада се прво оптужују историја и историчари, и тада се људи питају да ли их је историја слагала. У тим моментима долази до преиспитивања да ли нас је више научило оно што су нам наши стари пренели или наше лично, непосредно искуство. С друге стране, може се поставити питање шта бисмо без историје. Човек природно тежи томе да сазна шта се догодило и без тога не може јер, поред осталог, историја даје одговор на питање идентитета. Када вас неко пита ко сте ви, говорите о својој прошлости и одакле долазите. И код лекара кад дођете постоји анамнеза, што значи да се проблем сагледава повратком у прошлост. Историја је вишеслојна, постоји тзв. памћење, постоји тзв. предање и постоји тзв. историја. Леополд фон Ранке је писао да је задатак историје да утврди шта се заиста догодило. То би подразумевало да би историја требало да се клони дневне политике, односно да јој не буде слушкиња.
Ако је историја наука, како то да сваки народ, па чак и одређене групације у корпусу истог тог народа, има своју верзију прошлости? На пример, у математици два и два су четири, то је непобитна истина свугде, док у историјској науци као да лични афинитет односи превагу над чињеницама.
Када говоримо о томе шта се заиста догодило, онда не постоје две истине. То је слично послу судија или оних који истражују неко кривично дело. Рецимо када истражујете историју Другог светског рата, постоје злочинци и постоје жртве. Наравно да постоје они који би данас да искриве ту непобитну истину. Али би шта би! Прошлост се не може променити. Интерпретација је већ нешто друго.
Је ли то оно Хегелово, повест је оно што се догодило, а историја, односно сторија – прича, интерпретација догађаја?
Управо у тим различитим тумачењима историја постаје слушкиња политике. Живимо у времену постистине, у коме свако има право на своју истину. Мислим да човек није кадар да спозна целу истину, али зато је посао историчара да се макар тој неухватљивој, потпуној спознаји што више приближи. Историчар је вечито на путу. Што би рекао Ђорђе Оцић, наш задатак је да се уз истину „привијемо“.
Колико је српска историја митологизована, а колико реална, тј. веродостојна? Понекад се стиче утисак да је наша историја као шведски сто, свако узме шта му одговара.
Тако је код свих народа. На такав начин може се судити и о историји Француске, Велике Британије и других народа. Историја није шведски сто, а ако делује да јесте, то је када се политика упетља. Још једном да кажем, историја се не може мењати. Ту је негде граница између историје и публицистике. Историчар није судија за разлику од публицисте, који знање и митове прошлости користи за реализацију својих политичких циљева. Публициста историју види као шведски сто. С друге стране, Срби су народ који је током своје прошлости био изложен страним окупацијама и идентитетским експериментима. Имали смо исламизацију, католичење, у време Бењамина Калаја „боснизацију“ Срба, затим претварање Срба у Хрвате, Црногорце, Македонце и на крају у Југословене, па чак и у Војвођане. Све је то било праћено одговарајућим квазиисторијским образложењима.
Којој школи мишљења припада професор Ковић, романтичарско-митолошкој Панте Срећковића, или критичко-фактографској Илариона Руварца?
Ни једној ни другој. Школа Панте Срећковића је инсистирала на родољубљу и патриотизму. Ослањала се претежно на руску и словенску историографију, и бавила се великим синтезама. Школа Илариона Руварца је, с друге стране, оспоравала такво виђење прошлости као претерано и непотребно родољубље и била је базирана на средњоевропским научним традицијама, попут Беча, Граца, и других универзитетских центара централне Европе. Ова школа мишљења се бавила посебним, тј. појединачним питањима. Касније су и Руварчеви ученици почели да пишу велике синтезе.
Значи Иларион Руварац је тежио да историјска тврдња буде поткрепљена доказом?
Тако је. Руварац је настојао да историјску науку одвоји од политичко-родољубивих утицаја. Али и сам Руварац повремено је умео да послужи и интересима Хабзбуршке монархије.
Ако ћемо право, и Вук Караџић је био такав.
Случај Вука Караџића је занимљив. Исто као и Руварац, о њему можемо говорити критички, али не може му се оспорити велики допринос. Сакупио је велико народно благо и представио га Европи. Тад је европски свет први пут видео шта је српска традиција и колико је богата. С друге стране, Вукову језичку реформу је водио и помагао државни цензор словенских књига и библиотекара царске библиотеке Јернеј Копитар. Та реформа језика је имала за циљ да одвоји српску културу од руске културе, и да тиме неутралише руски утицај унутар Монархије.
Кад ће се исправити неправда према Вуку Бранковићу у српској историографији, кад се поуздано зна да није издао на Косову? Чак је и скончао у турском ропству, не желећи да се потчини Бајазиту, за разлику од деспота Стефана Лазаревића који је према Турцима био „конструктивна опозиција“.
Српска критичка историографија, пре свих Љубомир Ковачевић, тврдила је да нема доказа за Вукову издају и кривицу. Најранији извор који нам сведочи о издаји и Вука Бранковића на Косову потиче из 1601, и то је дело Мавра Орбинија „Краљевство Словена“, засновано, поред осталог, на најстаријим, изгубљеним изворима. Наш најпознатији стручњак за Бранковиће Момчило Спремић пак оставља могућност да се нешто ипак догодило и да предање није тек тако измишљено. Епска предања не треба игнорисати јер она су историјски извор о стању свести и менталитету српског народа под турском окупацијом.
Можда огрешење о Вука плаћамо свих ових деценија о питању Косова, јер Косово је био његов феуд. Што би се модерно рекло, можда смо жртва лоше карме.
Руварац је сматрао да су српске народне песме безвредне као историјски извор. За разлику од њега, Стојан Новаковић, који је сматран припадником критичке српске историографије, писао је да нам и епика може доста тога рећи. Срби су, почевши од 14. столећа, вековима покушавали да објасне узроке и разлоге српске пропасти. Кривицу и одговорност су нашли у гажењу завета. Генеза тих огрешења датира још из времена цара Душана, о томе пишу Божидар Ферјанчић и Сима Ћирковић у монографији о цару Душану. Цару Душану се пребацује због сукоба са Цариградском патријаршијом, када је српску цркву уздигао у ранг патријаршије. Такође, на душу цара Душана се ставља и судбина његовог оца. Душанов грех плаћа његов син Урош, а проклетство које је бацила Цариградска патријаршија сноси цео српски народ, све то кулминира после смрти цара Душана када долази до распадања државе због сукоба великаша. Као што је у Старом завету описано страдање народа Израиља због гажења завета датог у Другој књизи Мојсијевој, тако наши писци налазе аналогију са српском пропашћу. Огреховљење српских владара и Карађорђеву обнову завета најбоље је описао Његош у „Горском вијенцу“.
Да ли је колаборација са окупатором нит која се провлачи кроз српску историју до дана данашњег?
Ствари о том питању су врло сложене. Један историјски народ мора да има и Марка Краљевића и Милоша Обилића. У тешким временима озбиљни људи су схватали да се цена јунаштва плаћала животима невиних. Од турске окупације до данас српски народ у својим редовима има и јунаке и кукавице, устанике и сараднике окупатора.
Какво мишљење имате о Мехмед-паши Соколовићу? На вашем тасу историје на којој је страни?
Мехмед-паша припада српској историји, зато што је српског порекла и зато што је као велики везир подизао задужбине у свом завичају. У изворима постоје тврдње да је патријарх обновљене Пећке патријаршије Макарије био његов рођак. Мехмед-паша је помагао Србе, али је истовремено настојао да их придобије за даљу експанзију Османског царства у правцу запада и северозапада.
Једна друга нит српске историје је српска русофилија. Колико су српско-руски односи фер, а колико обострана варка? Неко је једном рекао да постоји словенски љубавни троугао: Срби воле Русе, Руси воле Бугаре, а Бугари воле Немце.
Тај цитат је једно велико поједностављење, ствари су мало сложеније. У време татарског ропства Срби су пружали подршку Русима. Један од руских монаха који је долазио по милостињу на двор Немањића је одвео, по Теодосију, Растка Немањића на Свету Гору. Ствари се мењају када Србију освајају Турци, а Руси се ослобађају Татара. Тада српски монаси иду по милостињу на руски двор. Касније представници Срба осим финансијске траже и војнополитичку помоћ. Срби настоје да увуку Русију у балканске послове. Срби као православци виде Москву као Трећи Рим и као своје заштитнике. Питање Бугарске се појавило у 19. веку после Кримског рата. Тада већ постоје две српске кнежевине, Србија и Црна Гора, утемељене у српским ратовима за ослобођење, уз војну и дипломатску помоћ Русије. Бугари су, једноставно, географски ближи главном руском циљу – Цариграду. За разлику од српских држава, они су готово све добили из руку Русије, да би се врло брзо окренули германском блоку. Русија је била уз Србе у време балканских ратова, потом пресудне 1914. и за време Великог рата, све до своје пропасти 1917. године. Односи се кваре настанком Совјетског Савеза и Југославије, и постају непријатељски. Кључна је 1948, од када се овде гради комунизам на антируској политици, уз помоћ америчких долара и британских фунти. Историја се не понавља, али нестанком Совјетског Савеза наши односи као да се враћају на старо, на 19. и рани 20. век.
Да ли постоји паралела између тренутне ситуације у Украјини и Кримског рата у 19. веку? Русија је тада, као и сада, приморана да се од Европе окрене Азији.
Видећемо да ли ово наше време више подсећа на 1812. и 1941–1945, или на Кримски рат, 1853–1856. године. Уколико Русија изгуби рат у Украјини, онда улазимо у доба слично оном после Кримског рата. Судећи по стању на фронту, шансе да се то догоди веома су мале. Ако Русија победи и уколико ЕУ настави са освајачком политиком, онда ће се рат завршити у Паризу, Берлину или Лондону, историја ће ићи оним током као после 1815. или 1945, када је Русија била највећа сила у Европи.
У вашим јавним наступима, на телевизији, у новинским интервјуима и подкастима, примећује се да имате изразито негативно мишљење о највећем сину наших народа и народности. Зашто не волите Тита и комунисте?
Нисам антикомуниста. Народни хероји и партизани који су дали животе у одбрани отаџбине и који нису учествовали у разапињању српског народа после 1945. заслужују свако поштовање. Партизански покрет је прикупио много идеалиста, нарочито међу Србима Крајине, Лике, Баније, Кордуна, Босанске Крајине. Они нису имали избора и ступали су у редове оне војске која је прва стигла до њих. Спасавали су голи живот у хрватско-муслиманском усташком геноциду. Међутим, били су преварени. Тито ће Србе поделити и распарчати српске територије. Прво на пет федералних јединица, а онда и саму Србију дели на Војводину, Косово и ужу Србију, која је колоквијално звана Ужас.
Србија је формално-правно укинута после Првог светског рата утопивши се у Југославију. Зар нису управо комунисти поново конституисали Србију као политички ентитет 1945?
У Краљевини Југославији српски народ је био уједињен. Главна тема у њеном политичком животу били су хрватски захтеви, које је подржавала Британија, да се Југославија федерализује и у њој Срби поделе, а Хрвати уједине. Тај програм оствариће Тито, уз пуну подршку Черчилове Британије.
Зар опет нисмо били уједињени у Титовој Југославији?
Били смо подељени на федеративне јединице које су временом еволуирале у посебне државе. Устав из 1974. круна је тог процеса дезинтеграције Југославије и самим тим српског народа. Тако подељени смо дочекали разбијање државе 1991. године. Сама Србија је била подељена на аутономне покрајине и ужу Србију, при чему су покрајине учествовале у одлучивању унутар саме уже Србије, а ужа Србија била лишена утицаја у покрајинама. То што се Тито догодио Србима сматрам за једну од највећих геополитичких катастрофа у историји српског народа. Довољно је поставити питање зашто није Хрватску поделио на аутономне покрајине.
Титу такође замерате што је био аустријски војник. Али и наш вожд Карађорђе је исто то био својевремено.
Карађорђе се војничком занату учио у аустријској војсци. Али он је ослободио Србију и положио темеље српске државе. Ослободио је Србе страха, и Срби су престали да буду раја. Тито је српски патриотизам искористио, и након рата Србе је обезвластио. Почевши од међуратних чистки над српским кадровима, преко смењивања Благоја Нешковића после рата, па све до Александра Ранковића, Тито је уклонио сваког истакнутијег Србина из своје околине. Титоизам је идеолошки мутант, синтеза русофобије и србофобије, комунистичке идеологије и прозападне културне националне политике. Тај „пројекат“ је озваничен на Вису споразумом два Хрвата, Тита и Шубашића, о будућем устројству Југославије, на иницијативу и уз покровитељство Лондона. И данас у нашем друштву постоје остаци те титоистичке традиције. То су они који без икаквих тешкоћа спајају стару титоистичку идеологију, по којој су Срби и српски национализам криви за све недаће које су погодиле постјугословенски простор, с модерним, прозападним, русофобским и србофобским дискурсом.
У српском народу и дан-данас постоји позитиван сентимент према титоистичким временима, немогуће је не приметити га. Социјализам је многим Србима у том „црвеном ропству“ омогућио просперитет, бесплатно школовање, социјалну заштиту, сигуран посао, стан. Друштвена покретљивост је била далеко већа. У односу на ово данас, социјализам помало делује као Дизниленд.
Веома добро памтим то време и тачно је да смо имали друштвену покретљивост, добро социјално старање и добро школство, ако изузмемо идеолошке притиске. Социјалне разлике нису биле драстичне као данас. Имам углавном лепа сећања из доба свог детињства и прве младости. С друге стране, не може се одвојити лична судбина од судбине целине сопственог народа. Као што се сопствена судбина не може раздвојити од сопствене породице. У мојој породици било је присталица и партизана и четника, и комуниста и жртава комунистичке репресије.
Сматрате ли да је појединачно било добро, а збирно лоше?
Није свакоме било добро, ни свакоме лоше. Сетимо се да су Тито и партизани убили готово 60.000 људи само на територији Србије. Међу тим људима је било истинских квислинга, али велика већина тих страдалника су невини људи.
Да ли Карађорђевићи имају морално право на српски престо с обзиром на то да су народ оставили на цедилу 1941?
Шта је била алтернатива? Да нацисти заробе српског краља? Није Петар Други први Карађорђевић који је напустио Србију. То је урадио и Карађорђе 1813. То су урадили краљ Петар и регент Александар 1915. Идеја је била – наставити борбу уз помоћ савезника. Краљ Петар Други Карађорђевић није очекивао да ће га Британци тако преварити и издати. Балкански народи су на својим престолима имали германске династија. Румуни су имали династију Хоенцолерн, Бугари Батенберг касније Сакс-Кобург, Грци баварску династију Вителсбах, а после ње данску династију Гликсбург. Чак су и Албанцима довели кнеза Вилхелма од Вида. Само су Срби имали три сопствене, националне династије – Петровиће, Карађорђевиће и Обреновиће. То су заиста светле традиције. О томе вреди поразмислити.
Да ли сте и даље политички активни?
Зависи шта се подразумева под тим. Сматрам својом дужношћу да јавно износим своје мишљење о политичким темама. Верујем да је то посао професора универзитета. Не бавим се политиком као професијом, и од ње не зависим ни на један начин.
Тврдите да је у току срамна издаја Косова и Метохије од српских власти. С друге стране, високи политички и верски званичници кажу да се председник Вучић бори као лав за Косово. Коме веровати?
Веровати чињеницама. Предаја Косова и Метохије није почела с доласком напредњака на власт. Почела је много раније. Може се рећи да је почела с доласком Тита. Мора се рећи, Бриселски споразум из 2013. године, Александар Вучић и његови сарадници су укинули српско судство и полицију на северу КиМ. Укинута је и тзв. цивилна заштита која је бринула о безбедности Срба на северу Косова. Управо захваљујући тој цивилној заштити Срби су били кадри да се за 10-15 минута организују и одбране у случају опасности. Вучић је све то укинуо и практично их натерао да уђу у институције тзв. Косова. Десет година касније Вучић је позвао Србе да те институције напусте и у њих су ушли Албанци. Да не говоримо о предаји рудних богатстава и огромних ресурса. Власт у време Демократске странке предала је Србе јужно од Ибра самовољи Приштине, а власт Српске напредне странке – Србе на северу. Поврх свега тога, Вучић и његови сарадници не престају да Албанцима и њиховим НАТО заштитницима нуде тзв. разграничење. Север Косова за Прешевску долину, тј. наше за наше. Епилог је потпуни пораз. Срби на северу Косова су препуштени расистичком и геноцидном поретку који је тамо завео Аљбин Курти. Време ће показати да ли је до свега тога дошло захваљујући наивности и брзоплетости српских власти у Београду, или је у питању смишљени план Запада и Вучића. Неко ће морати да сноси одговорност за то.
Одговорност које врсте?
У будућности ће се пред сваким од нас поставити питање шта је ко радио и где је био кад нам је разбијана Југославија, и када је распарчавана Србија.
Можда ће Вучић имати среће са својим Доментијаном.
Доментијан је писао биографију Светог Саве и не бих поредио Светог Саву и Вучића. Истина, историчари су данас мање критични према Слободану Милошевићу него његови савременици. Издао је Крајину, али се јуначки борио у Хагу. Видећемо каква ће бити Вучићева будућност. Издаја Косова није мала ствар. Као да није разумео да велике силе послушне српске државнике, по правилу, искористе и одбаце.
У уводнику књиге „Упоришта“, која представља избор из ваших интервјуа, есеја и јавних наступа, кажете да осећате стид због оног што се десило Србима у претходним деценијама. Ако смем да приметим, зар није и ваша странка ДСС била део тог „неолибералног концепта“ који нас је довео ту где јесмо?
Не може се рећи да је ДСС моја странка.
Зар нисте члан Политичког савета ДСС-а?
Нисам већ пет година. Нисам био члан те странке, али сам био председник њеног Политичког савета. То је била саветодавна функција која није подразумевала никакве плате и било какве користи. ДСС и Војислав Коштуница су после Петог октобра били практично једина снага која је спречавала колонизацију и распарчавање Србије. Они су пружали недвосмислену подршку Србима у Српској и Црној Гори. Иза ДСС-а и Војислава Коштунице је, поред осталог, остао Устав, који је једна од брана на основу којих заснивамо правну одбрану КиМ. После Петог октобра ДСС је окупљао суверенисте. Насупрот либералима који су се ослањали искључиво на Запад, ДСС је водио мултивекторску политику. И та политика је добрим делом успела. Тад смо се зближили с Русијом Владимира Путина и Кином. У време нашег Политичког савета покренули смо Апел за одбрану Косова и Метохије који је 2018. изнова пробудио и охрабрио српску јавност. Када сам видео да политика коју води Милош Јовановић више није у складу с мојим виђењем политичке стварности у Србији, одлучио сам да напустим Политички савет. У то време смо пријатељи и ја основали надстраначки Покрет за одбрану Косова и Метохије.
Милан Ракић је волео Косово и написао је чувену песму „На Газиместану“. Али дипломата и песник Ракић је био и комита. Колико је данашњих српских интелектуалаца спремно, да у датом тренутку, свој стамбено-финансијски комфор жртвује и на делу покаже како се бори за националну ствар?
То што је Ракић урадио и тада је било необично, изузетак. Али срео сам много српских интелектуалаца који би и данас урадили исту ствар. Србија је, наиме, у време Милана Ракића стајала иза својих интелектуалаца, али су и они здушно радили за националну ствар. У конзулате по Турској, на ризичне дужности, слала је Ракића, Нушића и друге великане српске културе. Када је избио Велики рат, у престонице Антанте послала је Јована Цвијића, Богдана Поповића, Павла Поповића, Александра Белића, Станоја Велимировића и друге. Држава је 1914. све мобилисала, готово без изузетка. У 19. веку школовала је младе интелектуалце на Западу, они су били њени благодејанци – стипендисти. По повратку у Србију они су имали дужност да одређено време раде за отаџбину. Упоредимо то са оним што данас ради или не ради српска држава. Да би се ствари поправиле, довољно је само – учити из сопственог националног историјског искуства.
Милош Лучић
