Јован Цвијић је почетком 20. вијека написао да главни проблем Срба представља то што су изградили кућу на путу. Он је тада на један лаконски начин оцртао и дефинисао суштину српске историјске судбине и страдања у посљедњих неколико вијекова.
Данас је с пажњом потребно читати размишљања Миломира Степића која поново потврђују пресудан значај географије, која поред историје, економије и других фактора утиче на судбину одређених народа.
Све ово наводи, у интервјуу за Глас Српске, историчар Милош Ковић појашњавајући да су сви проблеми с којима се српски народ и данас суочава углавном резултат живота на тој својеврсној међи великих сила.
„Наше место је ту где јесте. Живимо на кључној кумуникацији, која води из Европе ка Азији, али и Африци преко Блиског истока. То су неуралгичне тачке на којима мора бити конфликата или јаких држава које би такве сукобе спречиле. Такав је и Блиски исток или, рецимо, Авганистан или Кореја. То су све кључне комуникације. Југославија је била покушај да се створи једна велика држава која ће спречити те вечите ратове и сукобе, али видели смо какву је судбину на крају доживела. Некима све то није одговарало“, истакао је Ковић.
На кога се данас можемо ослонити, а на кога не?
– Српска спољна политика, а ту мислим како на Србију, тако и Републику Српску, мора да буде трезвена. На сва врата треба куцати. То се најбоље показало у случају политичког прогона председника Републике Српске Милорада Додика. Спољни фактор је био кључан. Не смемо да заборавимо на оне од којих је и до сада долазила кључна подршка. То је, пре свега, једна велика сила, Русија, једна од три државе које су кључне у међународним односима.
Не треба заборавити поменути ни Кину. То значи да Срби могу да рачунају на две од три кључне силе у свету. И то је фактор који никако не сме да се занемари. Живимо на ободу евроазијског простора. За нас је добро што припадамо том простору, али исто тако налазимо се на његовом ободу, што представља и велики ризик. Управо су зато наши непријатељи прво срушили Републику Српску Крајину, која је била најзападнија тачка у српским земљама, али и најзападнија православна тачка тог евроазијског простора.
Сада се на удару налази Република Српска, али напад иде и са Јадрана, преко Црне Горе, старе Рашке и Косова и Метохије. Зато треба трагати за пријатељима, поготово унутар Европске уније. Имамо већ добру сарадњу са Мађарском, али и Словачком. Мора се видети где се још у Европи могу пронаћи савезници. Рецимо, Француска нема тако непријатељски став према Србима и Српској какав, рецимо, има Немачка или Велика Британија.
Ми, Срби живимо на кључној кумуникацији, која води из Европе ка Азији, али и Африци преко Блиског истока
Када су у питању САД, и поред свих промена које се у овој држави дешавају, не треба много очекивати, бар за сада. али треба покренути све ресурсе како би се успоставила што боља сарадња са новом Трамповом администрацијом. Срби су значајно допринели његовој победи и сигурно имају на шта да се позову. Такву прагматичну дипломатију су својевремено водили Никола Пашић, Милован Миловановић, Стеван Новаковић, Јован Ристић или, рецимо, Илија Гарашанин. Наша дипломатија мора да буде таква и данас.
Када је у питању српски народ, да ли данас на сцени можда имамо и неку врсту историјског реваншизма?
– Апсолутно! Спољна политика мора да буде рационална, трезвена. Међутим, они који познају међународне односе врло добро знају да се она врло тешко ослобађа од емоција и историјских сећања. Она су важан фактор међународних односа, што најбоље можемо видети на примеру Немачке и њеном односу према Србима. Они никада неће заборавити разбијање немачког и хабзбуршког царства, у чему су кључну улогу одиграли Срби. У немачким политичким елитама сматрају да је дошло време да се ови порази наплате. Али заборављају да се глобални односи у свету мењају, и то на штету Немачке. Не иде им наруку ни промена у Белој кући.
Колико је опасна ова нова русофобија која се шири Европом? Најдаље је отишла Њемачка. Она је након измјене Устава донијела одлуку о оснивању фонда тешког 500 милијарди евра. Тај новац ће бити искоришћен за наоружавање. Одлучено је и да први пут од Другог свјетског рата снаге Бундесвера буду распоређене ван граница ове државе. У исто вријеме воде се и озбиљне полемике о повратку војног рока. Многи упозоравају да све што се сада дешава подсјећа на 1933. и 1935. Куда то иде ова држава?
– Западни савезници, након што су Немачкој дозволили да се уједини, срушили су дотадашњи светски поредак који је био изграђен и успостављен на Версајској конференцији 1919. Ово што сада видимо, а прије свега огледа се кроз нову милитаризацију Немачке, представља наставак тог процеса.
На овај начин напушта се поредак успостављен не само 1919. већ и 1945. године, након слома Хитлерове Немачке. Невоља је у томе што ова држава увек има добру војску, али је њена дипломатија најчешће груба и непажљива. То је нешто што је Немачку изоловало 1914. и 1941, односно 1939. Они су у много случајева исхитрено реаговали у многим европским и светским кризама.
Најважнија, бар из нашег угла гледано, била је југословенска криза у којој је Немачка, од почетка до краја, активно учестовала заједно са Аустријом, и то као отворени непријатељ српског народа. И тада смо могли да сведочимо таквој врсти непажње, грубости и непријатељства које је уједињена Немачка показивала у међународној арени.
Познато је како су овакве и сличне акције завршавале у 20. веку. Не треба заборавити поменути и да су Немци били активни учесници у изради планова за најезду на Русију 1812. године. Наполеон је командовао само централним крилом. На северном и јужном били су Немци. Зашто се поново упуштају у нову авантуру? На то питање они треба да дају одговор!
Колико је уопште оправдана та русофобија која се поново шири европским континентом?
– Русофобија је стара болест западне и централне Европе. И она је, нажалост, хронична. То је кренуло још у 11. веку са поделом хришћанства на западно и источно. У 13. веку су били велики крсташки походи на православне хришћане на истоку Европе, укључујући и Србе.
Како се приближавамо нашем добу, ти походи су били све учесталији – почевши од Наполеонове најезде, преко Кримског, Првог и Другог светског рата, до ове најновије најезде коју данас пратимо. Зашто Западна Европа има потребу да се с времена на време обрушава на православну источну Европу – то је занимљиво питање које би нас далеко одвело. Али то је чињеница. Баш као и то да су походи на Србе углавном били увод у нападе на Русију. Тако је било 1991. године, 1941, али и 1914. и да се не враћамо даље у прошлост.
Да ли све ово што се дешава у Европи има везе и са борбом глобалиста против оних који су за стварање мултиполарног свијета?
– То је кључно питање. Ствара се мултиполарни свет. Он је заправо створен, само је проблем у томе што они који су навикнути на униполарни свет којим су владале САД са својим западноевропским сателитима не могу на то да се навикну и олако прихвате ту промену. Видели смо да је амерички државни секретар Марко Рубио рекао да је мултиполарни свет чињеница, реалност. Значи, у Вашингтону се постепено мире с тим, за разлику од Европе. У Бриселу то иде много теже. И то је главни проблем, извор данашње кризе. Све остале кризе, од Украјине, преко Косова и БиХ су суштински последица тога – неприхватања нове реалности од стране западних сила.
Имајући то у виду, али и велике идеолошке подјеле унутар ове заједнице, шта ће на крају бити са ЕУ, да ли може доживјети судбину Југославије?
– Она ће сигурно доживети судбину Југославије, пре или касније. Распашће се на овај или онај начин. Просто, то је једна од државних форми које се смењују на европском тлу, од појаве Европе као ентитета у светској арени. Далеко бисмо отишли када бисмо набрајали разна царства, која су се формирала на овом тлу – од Римског до Хитлеровог царства.
Походи на Србе углавном су били увод у нападе на Русију
Све то су биле привремене државне форме. Таква је и Европска унија. Она је прошла свој такозвани врхунац и налази се на силазној путањи. Када ће се она распасти, за пет, десет или 50 година, то је другостепено питање. Српски народ је био овде и пре Европске уније, а бићемо и после ње, када је не буде више било у овом облику. Значи, наше је само да пратимо процесе, те да у оној мери која одговара нашим интересима развијамо односе са овом заједницом и да се спремамо за тренутак када ће доћи до њене дисолуције.
У контексту свих ових глобалних дешавања интересантна је и улога Турске. Да ли она све више напушта идеологију кемализма и враћа се неоосманизму?
– Турска несумњиво игра значајну улогу у међународним односима и то као регионална сила, баш као и Немачка. И њихова спољна политика је доста агресивна и умешана је у готово све ратове и кризна жаришта – од Балкана, преко Кавказа до Ирака и Сирије.
Кључно питање – да ли турски ресурси одговарају таквим њеним амбицијама? Верујем да би за ову земљу било боље да се врати националној политици уместо империјалној, коју тренутно води. Треба да се врате кемализму и забораве на неоосманизам. Њихова политика је тренутно смеса поменутог. У одређеним друштвеним слојевима преовладава кемализам, у другим неоосманизам. Шта ће у одређеном тренутку превладати у стратешком промишљању Турске, мислим да ће зависити од случаја до случаја.
Двије афричке земље недавно су признале такозвано Косово. Значајну улогу у томе одиграла је управо Турска. Такође, на просторима КиМ недавно је отворена и једна турска фабрика оружја, али и турски инструктори једно извјесно вријеме раде на формирању такозване косовске војске. Како гледате на ово?
– Турска се сматра позваном да активно арбитрира у балканским дешавањима и то свуда где има муслимана. Политика Анкаре према Косову не може се посматрати као пријатељска. Подсетио бих да су они своју касарну у Призрену назвали „Султан Мурат“. Порука је јасна. Сами Турци су пуни сећања на наше историјске сукобе.
Оно што је за Србе важно јесу односи Анкаре и Москве, те настојања Русије да се избегну било који видови конфронтације на овим нашим просторима. Уколико ти односи прерасту у нешто више, то би и за нас било од изузетне важности у налажењу заједничког политичког језика са Сарајевом, али и Приштином. То је нешто што је већ радила Краљевина Југославија. Она је преко својих добрих односа са Кемалом Ататурком утицала на балканско муслиманско становништво.
Како се БиХ уклапа у ту турску причу, односно планове Анкаре?
– Они се не желе одрећи тог свог утицаја, који несумњиво имају у БиХ. Ту, наравно, мислим на њихову подршку коју пружају Сарајеву, односно Бошњацима. Оно што је Србима потребно, односно Републици Српској, то је, пре свега, миран суживот, који је јасно дефинисан Дејтонским споразумом.
И ту би управо Турска могла да одигра значајну улогу. Нажалост, ако погледамо спољну политику Анкаре, Турска је данас све само не миротворац. Она изазива конфликте и сукобе. Истина, постоји једна традиција сарадње са овом земљом, али проблем су неоосманске амбиције које су све јаче. И то се мора узети у обзир. Њихова спољна политика је агресивна, не само на Балкану. Овде бих поменуо и да није само ова земља имала своје прсте умешане у то што су две афричке земље признале Косово. Ту је и Велика Британија.
Због чега Срби сметају Британцима? Они на овим нашим просторима деценијама роваре изазивајући подјеле, не дајући нам да станемо на ноге.
– Иако се ради о још једној регионалној сили, и они имају велике глобалне амбиције. Британија традиционално болује од русофобије и она је јача од оне која влада у Немачкој или Француској. Они Србе доживљавају као безнадежно русофилски расположен и оријентисан народ. И то је главни разлог због ког ће у кључним ситуацијама бити на страни оних народа за које сматрају да су најмање подложни руском утицају.
У свим великим кризама они су били на страни Албанаца, чак и онда када су они били на непријатељској страни, као у случају два светска рата. То је стратешка политика Лондона, која понекад може бити промењена у корист Срба, али смо онда таква пријатељства плаћали скупо. То се нарочито показало након марта 1941, али и 1945. године.
Република Српска налази се под озбиљним и никад већим притисцима и изазовима од потписивања Дејтонског мировног споразума. Има ли излаза?
– Овако нешто се могло и очекивати. Из самог начина на који је вођен судски поступак против председника Милорада Додика могло се видети у ком правцу све иде, али и шта су крајње намере. Али неки мој утисак, мислим да је врхунац ове кризе прошао, те да овај политички прогон некако јењава.
Сматрам да је то, пре свега, резултат одређене спољне подршке коју је Република Српска успела да обезбеди. Мислим да је то било кључно. Али мора се и даље тражити та спољна подршка, те схватити да ово није нека персонална ствар, већ питање голог опстанка. Сви унутрашњи политички сукоби би требало да буду гурнути у други план. Нормално је да постоје различита политичка мишљења и ставови, али ово је тренутак када је неопходно јединство. Општи српски интерес мора бити на првом месту.
Интервју за „Глас Српске“ водио Вељко Зељковић
Наслов, лекутра и опрема текста: Нови Стандард
