Историја Србије више од два века историја је побуна против туђинске власти или датог недемократског поретка. Мада различити по карактеру, обиму и интензитету, већина српских устанака, револуција и протеста, имала је у основи слободарски набој. То значи да су, превасходно, били у функцији еманципације српског друштва у државном, националном и културном смислу.
Друга времена, па други и обичаји. Сва је прилика да су побуне и протести који обележавају политички живот Србије неколико последњих деценија – од пада Берлинског зида до пада надстрешнице – у функцији стављања главе у туђински јарам, растакања државе и културног (идентитетског) самопоништавања.
Са прилично скепсе ушло је српско друштво у процесе „великих демократских промена“ које су се, од почетка деведесетих, одвијале у свим земљама Источне Европе. Оно што се називало „демократизација“ и другим народима доносило политичке слободе, сигурност, државну сувереност и економски бољитак, у нас је, с правом или не, повезивано са етничким ратовима, протеривањима, губитком државе и економским санкцијама.
Стога се са њом кренуло „одозго“. Демократске промене предводили су угледни српски интелектуалци, прекаљени дисиденти из времена социјалистичке власти, који су дуго сањали о идеалима Демократије, Слободе и Људских права.
А када су, од некада јединственог демократског језгра, политичке странке почеле да се множе као амебе – уз најезду разних демократоидних, параполитичких, невладиних, итд. организација посвећених истој ствари – сматрало се да је то само у интересу даље демократизације друштва, у оквирима демократског плурализма.
Остатак друштва, тврдоглава друштвена већина, тумачећи на свој начин националне и државне интересе, упорно је давала предност Једнакости над Слободом и гајила веру у једну Партију и једног Вођу. Стога су у игру демократизације рано уведене уличне демонстрације и протести – по природи ствари насилна, недемократска средства демократског освешћивања.
Када се власт, политички систем или друштвени поредак једном опазе као ослабљени и несигурни – питање је само времена када ће се доживети и као нелегитимни
Она су и тада, као што су то и данас, првенствено била повластица елитистичких друштвених група и студената, будућих припадника привилеговане елите. Када се, крајем деведесетих, најзад „догодио народ“ (у околностима великих унутрашњих и спољних притисака на власт, укључујући и бомбардовање Србије), није ту било речи о промени базичних политичких и социјалних уверења.
Народу је здрав разум и даље говорио да неолиберални капитализам никако не може бити у његовом најбољем интересу. Али, када се власт, политички систем или друштвени поредак једном опазе као ослабљени и несигурни – питање је само времена када ће се доживети и као нелегитимни.
Да ли је чињеница да демократија у Србији није уведена општим и неспорним друштвеним консензусом, већ превратом, један од разлога што никако не може да се устали и консолидује? Формално успостављање парламентарних институција по свим узусима, стално штеловање демократских процедура, низ циклуса редовних и ванредних избора на свим нивоима (помно надзираних од владиних и невладиних, домаћих и страних посматрача, контролора, регулатора, повереника и осталих кербера) нису помогли да политичко друштво, ево већ четврт века, уђе у период мирне смене власти.
Продаја председника
Иронија политичке сцене у Србији јесте то што је народ мање-више прихватио правила демократске игре која су му наметнута (избори на којима има право да бира оне који ће га представљати слободно изражавајући своју вољу која се не оспорава), док политичка елита, борећи се за власт, исходе ове игре константно доводи у сумњу или их не признаје.
Оспорава се или слобода изражавања (медијске манипулације, притисци и застрашивање), или суштина изражене воље (вечито „покрадени избори“), или чак само право народа да бира (квалификовање народа као „незрелог за демократију“ и „необразованог“, претње лустрацијом и одузимањем грађанских права).
Урушавање демократије у нас је започело већ фамозног шестог октобра (кога никад није доста) и траје све до данас. Истине ради, то се догодило оног тренутка када су интелектуалце-сањаре – који су имали какву-такву визију развоја друштва, а повукли се из политичког живота схвативши, најзад, да се држава не може водити ex catedra – заменили политички мешетари.
Мрачни период демократуре – према историјским искуствима, изгледа, константа сваке па и најдемократскије револуције – памтимо по кризним штабовима, прогањању и хапшењу политичких противника. По непринципијелним политичким коалицијама (укључујући и криминалне кланове) и кршењу демократских процедура.
По „дворским сплеткама“, политичким убиствима, нерешеним корупционашким аферама, нејасним истрагама и суђењима. По исхитрено уведеном ванредном стању којим се оправдавала суспензија грађанских слобода и људских права. По питањима на која никада нисмо добили јасне и потпуне одговоре осим „официјелних верзија“ које немају никакво логичко и искуствено упориште.
Памтимо га и као време у којем је, по захтевима споља дириговане демократизације, предато све што је морало бити предато и продато све што се могло продати – укључујући и председника државе. Не баш све: поједине фабрике, фирме, медијске куће, виногради и награде за уцењене српске главе завршили су овде, у нечијим џеповима.
Улица после улице
Последњи догађаји на политичкој сцени Србије – карактера демонстрација, протеста, штрајкова и студентских блокада којима сведочимо – показују да демократија у нас (у свом изворном смислу) не само да није консолидована, већ да се данас, више него икада, суочавамо са претњом да Србија остане замрзнута у неком полудемократском стању или да се, чак, врати у предемократско доба.
Са паролом „и после улице-улица“ ушли су наши професионални демократизатори у процесе обарања сваке власти која није њихова. Институција улице као средства „демократизације“ (чија је метафора „Мајдан“, синоними „пуч“ и „обојена револуција“, а еуфемизми „мирни протести грађана и студената“ или „оправдани револт народа“) наметнута је од стране земаља „етаблиране демократије“ и њихових глобалистичких елита.
Непослушним постсоцијалистичким друштвима, која су желела да прате свој особен пут развоја, требало је утерати интересно обојену демократију западњачког типа у главу, а избацити из ње сваку помисао на неки алтернативни друштвени поредак који би се могао чинити примеренији њиховој политичкој култури и традицији, па тиме и праведнији.
Ако су улични протести током деведесетих вођени мање-више јасним политичким идејама (антиратни, антиауторитарни, либерално-демократски, проевропски) – данас су то само бука и бес. Ако су тадашње протесте подржавали људи од имена, дела и харизме – данашње политичке „перфомансе“ и „инсталације“ воде ”no name” активисти, бизарне личности, изван овога потпуно друштвено неважни, променљиви и лако међусобно заменљиви.
Раније су лидери опозиционих политичких странака привлачили гласаче алтернативним политичким програмима – данас лупају у бубњеве и дувају у пиштаљке. Некада су изабрани политички представници народа, народни посланици, у скупштинским расправама износили и бранили своје предлоге и амандмане – данас изводе парламент на улицу, а улицу уводе у парламент.
Улица се сматра згодним средством за дестабилизацију „недемократског“ режима јер користи пролазне ерупције „народног незадовољства“ да подели јавност на основу односа према неком ad hoc изабраном, стварном или измишљеном, друштвеном проблему.
Невоља је, међутим, у томе што су ове наметнуте поделе углавном безначајне (за или против Београда на води, за или против споменика Стефану Немањи, за или против изгледа фонтане на Славији, за или против рушења старог моста) или лажне (за или против насиља у школама, за или против одговорности за рушење надстрешнице) док је штета по друштво – решавање реалних проблема са којима се Србија суочава – огромна.
Посебну штету претрпеће, управо, некада уважене опозиционе политичке странке, биле тога свесне или не. Јер, запрепашћујућа вулгарност и бес са којима њихови улични извођачи, у форми коалиције „клипови у точкове“, покушавају да блокирају нормално, руше изграђено, упрљају очишћено, осујете развојно и оспоре напредно, ипак је нешто што је превише за пристојну, па и за „пристојну“, Србију.
Користећи, на овај начин, улицу као главно поприште политичке борбе, оне не само да приказују своје чланство и присталице као обичну руљу, већ компромитују и народу гаде и саму замисао институционализованог опозиционог деловања.
Улична демократија
Млади су, можда, најтрагичнија колатерална штета ових уличних протеста. Нисам од оних који мисле да се младалачки полет и занос могу препознати у симболима крваве шаке и црног флора. Не мислим да је визију неког бољег и праведнијег друштва могуће прочитати из пароле „Стани Србијо“.
Нема духа толеранције у буци пиштаљки која заглушује свако опречно мишљење и спречава друштвени дијалог. Ничег нема демократског у „пленумима“ анарходемократског типа, где мала група збрда-здола окупљених замењује легитимне студентске представнике и где се „директна демократија“ спроводи тако што одлуке диктира онај који најгласније виче.
Уместо потенцијала за критичко промишљање друштвене стварности, па и за друштвене промене, у студентским колонама видим само масовни конформизам у ходу који се дичи увезеним обележјима туђих побуна (и интереса), неоригиналним и неречитим паролама, неосмишљеним и немуштим (политичким) захтевима.
Ни њихову емпатију и солидарност не видим као аутентичну: јер, блокирати раскрснице у помен настрадалима тренутно је „ин“ и „кул“, али то већ дуго није – уступити старијем место у аутобусу.
Мада се иза садашњих уличних протеста назире невидљива рука манипулатора, млади нису изманипулисани тек сада и овде. Презаштићени од родитеља и „заштитника дечјих права“ (без обавеза), усађен им је циничан однос према породичном и сваком другом ауторитету.
Јер породица је, јел`те, репресивна, ауторитарна установа, а таква је и школа, свака власт и свака држава која негује патриотизам и, у геополитичкој подели интереса, претендује да буде суверена. Знатан део данашње омладине политички је социјализовани у духу „људи без обележја“, без чврсто заснованих социјалних идентитета (етничког, националног, класног, па, ето, и родног), чиме се кидају и све њихове најважније друштвене везе. Разне НВО радионице „толеранције“, „демократизације“, „помирења“ и покајања, усађују им стид од „геноцидне“ прошлости сопственог народа.
Има наде
А неке друге политичке радионице настоје да им један период славне српске историје, у којем би могли да пронађу узоре и идеале, потпуно избришу из сећања. Јер, „сви су српски комунисти били `бољшевици`“, а свака српска краљица има више заслуга за ову земљу од било ког партизанског борца који је за њу живот дао.
Ово су генерације које су васпитане као фанови безначајних особа и робови потрошачког уживања. Зато немају представу о томе да, можда, постоји нека алтернатива суровом неолибералном поретку, глобализацији и мондијализму, односно новцу као мерилу свих вредности.
Студенти који данас блокирају своје факултете не брину због свог изгубљеног знања јер њима бављење одређеном професијом и грађење професионалне каријере не значи много. Они безбрижно хрле у наручје прекаријата, несвесни да им је намењена судбина „радника на лизинг“: запослених од пројекта до пројекта, прилагодљивих вештина (без знања или просвећености), без одређеног радног времена, сталног места рада и сигурне правне и социјалне заштите.
Идентитетски недовољно укорењена, вредносно збуњена, без идеала и великих снова, без веродостојних узора и моралних ауторитета – наша младост данас живи испод празног неба. У том „царству неаутентичне егзистенције“, да парафразирам Фузара, она мисли и дела онако како треба да се мисли и дела. И погодна је циљна група за сваки покушај индоктринације и политичке манипулације.
Ипак, присећам се још једне велике колоне која се, на дан ослобођења Београда прошле године кретала улицама , од Гробља ослободилаца Београда до Трга републике. У њој је било (за мене изненађујуће) много младих људи који су поносно носили слике својих предака који су се борили и погинули за слободу Србије, у свим ослободилачким ратовима које је она водила. Има наде.
Мирјана Васовић је социјални психолог и професор универзитета у пензији. Ексклузивно за Нови Стандард.
