Пре него што пређем на овонедељну тему, морам да проговорим о нашој муци. Политичке елите ове земље и они што претендују да то буду, понашају се као да живимо у швајцарској седамдесетих година. Опуштено, богато, широко. Реалност је, међутим, таква да се преко ноћи покрећу брутални ратови какви су до јуче изгледали незамисливо. И врло је могуће да се у следећих годину до две и сами нађемо у нечем сличном.
Е, сад ме занима да ли ико размишља о томе ко би и како бранио ову земљу? Како неко очекује да људи закрвљени међу собом до крајности, који се на сваким локалним изборима боре као да је у питању прави рат, могу сутра заједно да стану у исти ров и да чувају ову земљу? Одговорност је наравно пре свега на власти јер она држи све и она диктира и политичку културу, и однос између власти и опозиције, и положај институција у којима треба да се води дијалог између супростављених страна итд. Да ли заиста власт мисли да је нормално да не смеју да предају опозицији ниједну месну заједницу у Србији, или неки Љиг на пример?
Зашто ово причам? И претходне власти су се правиле блесаве око много чега, али ови су толико далеко отишли у томе да не постоји више ни привид идеје да се рационално одговори на било које питање. Наиме, железничка станица у Новом Саду затворена је од трагедије првог новембра 2024 године. Власт је прошле године бар у пет наврата најављивала да ће ускоро бити отворена и то до данас није урађено.
Штавише, сад се помиње да ће возове преусмеравати на неку нову станицу. Ускоро крећу и возови из Будимпеште па ће све путнике уместо у центар Новог Сада избацивати и даље на разним странама. Зашто? Да ли заиста нико нема људскости и храбрости да с једне стране обележи страдање ових људи, и да у исто време обнови станицу и врати ствари у функцију? Чини се да је једини разлог страх власти од тога каква ће да буде политичка реакција…
Ево још бољи пример. Како сад често путујем возом до Будимпеште, преседам у Суботици и то изгледа овако. Иако возови иду већ месецима, све што тамо налазите је јадан импровизовани киоск у коме седе две жене и продају карте. Нема ничега, ни апарата да купите воду, ни машине за куповину карата, ни, не дај Боже, тоалета, него се очекује да то не радите никако док не уђете у воз, или ваљда као псетанце негде уз дрво. Поред наравно зврји празна огромна станица, улицкана, али и даље без употребне дозволе. И она је једна од пет таквих станица на истој релацији.
Дакле може ли молим вас неко да нам објасни како је могуће да је неко радио, потрошио силне паре, наводно завршио посао и да још увек није дата употребна дозвола па станичне зграде не могу да се користе? Јесу ли жути и за то криви, што је одговор који чујемо на свако рационално питање, укључујући и ово нападно избегавање да се било шта каже о Закону о странцима и статусу Универзитета у Приштини измештеном у Митровицу? Ево молим да нам неки министар или чиновник објасни шта се дешава са ових пар врло простих питања…
Људи, не може тако да се води држава, верујте ми. Односно може, али је врло опасно, јер систем у коме власт континуирано губи легитимитет јер се прави блесава, а једини начин опстанка јој је да показује како је опозиција још гора од ње, води ка томе да обичан народ дигне руке до свега. Такав народ сутра неће да брани државу…
Трампов неоконзервативизам
Елем, рат који је почео 28. фебруара ове године далеко је значајнији и опаснији од дванаестодневног сукоба који се догодио пре осам месеци. Улог је сада знатно повећан: Сједињене Државе су укључене од самог почетка, актуелни шеф државе је убијен, а постоји и експлицитни покушај свргавања режима успостављеног Исламском револуцијом пре четрдесет шест година.
Напад на Иран може створити озбиљне потешкоће и за Републиканску странку пред овогодишње средњорочне изборе
Интереси и циљеви Израела су одавно јасни. Током протекле две и по године, Израел је углавном успео да елиминише или сузбије иранске проксије у суседним државама. Међутим, од почетка је примарна мета био сам Техеран, тачније, промена режима и потенцијално де факто (кон)федерализација овог историјског царства, на начин упоредив са оним што је спроведено у Ираку и, како би неки волели, у Сирији.
Недавно уклањање Мадура из Венецуеле такође је повезано са ширим припремама за садашњи развој догађаја, с обзиром на то да је та земља служила као главно чвориште у Јужној Америци за финансирање Хезболаха и Хамаса. Израел тежи да радикално ослаби све значајне регионалне силе, чинећи их нефункционалним, мање претећим или идеално кооперативним, чиме би се осигурало обуздавање противника и безбедније стратешко окружење. Иран се, поготово, доживљава као егзистенцијална претња. Све приче о нуклеарном програму су само изговор за планове који се праве две деценије и то је свима јасно.
Амерички интерес у овом сукобу је мање јасан. Доналд Трамп, који се током свог првог мандата представио као „председник мира“ и залагао се за окончање рата у Украјини, изгледа да се преко ноћи вратио неоконзервативном спољнополитичком ставу који подсећа на асертивни империјални интервенционизам.
Како је приметио Фјодор Лукјанов, акције које укључују отмицу или елиминацију државних лидера могу само појачати фанатизам, радикализацију и очај међу погођеним друштвима. За такве системе, демократизација представља инхерентну претњу, јер подразумева слабљење; сходно томе, може се очекивати глобални пад значаја демократије и одговарајући пораст ауторитарних, а могуће чак и тоталитарних тенденција.
На домаћем плану, ова путања може створити озбиљне потешкоће и за Републиканску странку пред овогодишње средњорочне изборе, посебно због потенцијалног разочарања међу присталицама MAGA.
Чини се да овај рат превазилази оквир ограничене регионалне интервенције. Уместо тога, он представља полигон за бројне стратешке концепте о којима се расправља годинама. Иран је значајна регионална сила која је, упркос деценијама санкција, константно улагала у технолошки развој и модерно наоружање, посебно у напредне балистичке ракетне системе. Сукоб ће открити прави обим ове способности, као и степен унутрашње кохезије и спремности за отпор унутар иранског друштва. Активација Хезболаха била је очекивана и већ се догодила, а ратна магла онемогућава нас да видимо до ког степена су се активирали други ирански савезници, попут шиитских група у Ираку.
Крах поретка
Уколико Иран успе да се стабилизује интерно и продужи рат, могао би да заузме позицију аналогну оној коју је заузела Украјина у сукобу Запада са Русијом. Кина и Русија вероватно неће директно интервенисати, али су дубоко заинтересоване и погођене стране. Након прошлогодишњег дванаестодневног сукоба, наводно су у Иран стигле значајне количине наоружања, као и војни саветници из обе земље.
Размене које се ослањају на руско искуство из рата у Украјини, као што је распоређивање ројева дронова како би се отворио пут за нападе балистичких ракета, већ се примењују. Након дешавања у Сирији и Венецуели, брз пораз Ирана и потенцијална промена режима представљали би значајан ударац престижу Русије, а донекле и Кине, што би учинило проширену помоћ и подршку Ирану вероватним. Дуготрајан рат би такође скренуо западне логистичке ресурсе и оружје даље од Украјине.
Иако је амбивалентан став Турске према сукобу био очекиван, изражена уздржаност европских држава, упркос њиховој номиналној вербалној подршци Сједињеним Државама, била је приметна. Кир Стармер је одбио да укључи Уједињено Краљевство у војне операције, а Шпанија је забранила коришћење америчких база на својој територији за офанзивне акције.
Ове одлуке одражавају нову европску реалност: велику и све значајнију муслиманску популацију у безбедносном и политичком смислу унутар ових држава. Иако су превентивне мере против исламистичког тероризма појачане, муслиманске заједнице такође чине важну бирачку базу, што чини политички ризичним, посебно за левичарске владе, да се одрекну своје подршке.
Из перспективе еволуције савременог ратовања, сукоб је посебно поучан. По трећи пут за неколико година, Израел је постигао значајан почетни успех елиминисањем значајног дела вођства противника, капитализујући супериорност у обавештајним подацима и технологији, и ударајући док су преговори били у току.
Технологија, вештачка интелигенција и операције теренске обавештајне службе комбиноване су са концентрисаном масовном силом и превентивним ударима. Сходно томе, Иран је усмерио пажњу на дата центре као критичне мете. Рат подсећа на видео-игру, вођен ракетама и дронима способним да пређу хиљаде километара. Примарни циљ је брзо уништење противничких система противваздушне одбране, циљ који је Израел углавном постигао прошле године.
Сукоб ће открити прави обим способности, као и степен унутрашње кохезије у Ирану
У ширем смислу, очигледно је да је стари међународни поредак еродирао, уступајући место „џунгли“ у којој само моћ дефинише позиције. Сви ми који смо се надали да ће Трамп заиста, као у првом мандату, водити изолационистичку политику и бавити се својом земљом, доживели смо да исти човек изрекне најопсанију могућу тврдњу какву ниједан амерички председник није рекао пре њега: Брига ме за међународно право, и граница мог деловања биће само мој морални оквир. То је пут у глобални хаос и у основи исти империјални интервенционизам попут Клинтоновог или Буша млађег.
Пре више од деценије, Грејем Алисон је упозорио да системске транзиције значајно повећавају вероватноћу ратова. Сједињене Државе и даље уживају одлучујућу предност у технологији и војној моћи и очигледно ће је користити док год могу, јер на свим другим пољима су ту предност изугбиле. Иран, чини се, представља први озбиљан тест тог примата. Све сем капитулације и смене режима за такву политику је неуспех.
Узгред, занимљиво је видети како су модели деловања малтене идентични са нашом 1999. годином. Траже се кандидати за пешадијску подршку и провокацију, као што су ономад били УЧК и делови војске Албаније. Сад се гурају Курди и Азери. Наравно, неће да шаљу своју војску на терен. И занимљиво је како се шаљу поруке према регуларној иранској војсци да, као и 2000. код нас, војска буде на „демократској страни“… Само, Иран има десет пута више људи, а Америка три до пет пута мању војну силу од оне коју је користила против нас.
Миша Ђурковић је директор Центра за геополитику на Школи за међународне односе будимпештанског Матија Корвин Колегијума. Ексклузивно за Нови Стандард.
