(уз књигу Вријеме гаврана аутора Жељка Мандића)
Попут детета обрадованог ретком играчком, отац Дарко усхићено извештава саборце о боравку деце из Ораховца и Хоче код својих вршњака у Фочи. „Стигла нам Јулија из Велике Хоче у малену Фочу“ – јавља са све сликом девојчице која ће бити гост његове породице. Присетих се недавног боравка у Бањалуци. Кад нâс обасуше оноликом бригом и љубављу, коликом ли ће тек дечицу – падало ми је на ум. Запослени на Филолошком факултету, једнако као и људи из Баштионика и свештеничка породица Мијатовић. У пажњи није заостајало ни особље Хотела „Тања“. Унапред испланиравши наш дочек, подоста добрих људи на челу са Момиром, Дијаном, Пеђом и Весном гледали су да сваки наш тренутак учине топлим и садржајним. Па шта је то што изнимно спаја људе са Косова и Метохије са онима из Српске? Шта би друго до проживљена заједничка и општесрпска невоља. Гомили дарова које смо Валентина и ја оданде морале понети, Пеђа је придодао и књигу Вријеме гаврана аутора Жељка Мандића.
Роман Вријеме гаврана (Бљесак 2), у издању Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ из Бањалуке, је литерарно уобличено сведочење потоње српске погибије од Нове Градишке и Книна, преко Тузле и Сарајева, па све до Приштине и Вучитрна. Од Медара до Мердара. То је на целих петсто страна исписана повест о избегличком усуду, узалудним погибијама и некажњеним злочинима, српској неслози и издаји, прича о појединачним судбинама оних који су, упркос свему, сачували душу, али и о профитерским бездушницима огрезлим у себичној равнодушности.
Утисци и чулни доживљаји прочитаног, добро је познато, зависе од мноштва фактора, понајпре од већ формираног виђења свêта и сензибилитета читаоца, његове способности, начина и степена идентификације са прочитаним. За очекивати је да ће заблудели данашњи ЕУрофил, југоносталгичар или какав било „одрођени космополита“, назревши тему далеку његовој вредносној оријентацији, већ после неколико страница одустати од читања. Други, ако и добронамеран, приупитаће се: треба ли на живе ране изнова и изнова подсећати? Треба – одговарам сасвим субјективно, поготово стога што смо народ склон брзом забораву. Из мноштва утисака о роману Вријеме гаврана, овде ће бити предочен тек покоји, и то у форми, на неки начин изнуђеног, преплета размишљања и сведочења која додатно потврђују Мандићеву просту констатацију: „Свако избјеглиштво је исто.“ И не само ту.
*
Нашавши се 1692. године у Пећи, аустријски приповедач и романописац Петер Ебнер описује јуродивог калуђера који тумара градским сокацима и моли Србе да остану на својој дедовини и не селе се на Север. Само који минут касније – сведочи Аустријанац – султанови низами ће, из просте забаве пред ручак, усмртити калуђера неколиким стрелама одапетим из лука. Било је то само две године пошто је Чарнојевић, тобоже спасавајући их од османске одмазде, повео Србе у Нигдину. Без свог етнарха и ичије помоћи, они који су остали грдно су патили, многи, не издржавши терор, прибегли су конверзији или завршавали као јуродиви калуђер. Ако се сетимо колико је оних који су кренули за Чарнојевићем скончало од глади и болести у земуницама подно Будима, па изгубило главе ратујући за туђ рачун, видећемо да су и они били, модерним језиком казано, колатерална штета туђих одлука и хирова. Са избеглиштвима ствари тако стоје до данашњег дана. Зброје ли се у тракторским колонама помрли, на Петровачкој и другим цестама усмрћени, од болести по сабирним центрима и туђим избама скончали, од туге пресахли или, у безнађу, сами себи пресудили (као оно двоје мојих колега што у парку бањичког сабирног центра пререзаше себи вене недуго по напуштању Сарајева 1992. године), није тешко закључити да, бежећи, ни у „живим главама на рамену“ нисмо били на добитку. Памтим да су прве колоне из Приштине најпре изненадиле Албанце, али их и осоколиле да тек тада започну дотад незабележене злочине над приштинским Србима. Али, о томе су, на овај или онај начин, углавном одлучивали други – од председника општине, па навише. Колоне сарајевских Срба изнуђене потписом у Дејтону жалосни су пример поигравања туђим животима. Неверицу да неко тек тако може поклонити српске домове и гробове за које се гинуло пуне четири године, попут Мандићевог Богдана, осећали смо и сви ми који смо оданде приспели на Косово. У Приштини сам и сама слушала сведочење из прве руке о голготи дојучерашњих суграђана:
– Сине, имамо ли гдје ово моје дијете и ја сјести? – обраћа се старица представнику Министарства здравља при Влади Републике Српске, задуженом за прихват сарајевских мученика.
– А гдје ти је дијете, мајко?
– Ево га у кеси – одговара старица која је пред последејтонском олујом стигла тек да ишчепрка и са собом понесе усахле синовљеве кости.
Свако избјеглиштво је исто. Раскршћа и неколико ствари које ће послужити за кратко. Наравно, ако ниси онај који је рат добро уновчио (…) Све из његове прошлости било је избрисано… – пише Мандић.
Што је човек старији, више је избрисано. Фотографије из детињства, ђачке књижице, дипломе и награде – васколики живот. До рата није знао колико значи једна фотографија – описује аутор осећај људи без доказа о прошлости, људи који на питање одакле су једино могу одговорити: био сам (из Сарајева, Нове Градишке, Приштине, Мостара).
Сад се питамо зашто је све пало? Због нас! Морало је пасти! Превише се издајника и лопова накотило међу Србима. Сад их нико ни за шта неће питати. Све су то оправдале усташе! Добро им дошло! И једнима и другима…
Онде су их оправдале усташе, овде их агаренски синови правдају до данашњег дана. „Преварише“ их – веле – сви одреда, од Куртија до „пријатеља“ у Бриселу.
Располућен стоји на ногама на једном мјесту, а душом на другом и у другом времену. Да ли ће икада постати цјелина – питао се разочаран, огорчен и рањен у срце. Завидио је онима који спакују кофер, затворе врата и оду не осврћући се. И за завичај прихвате свако мјесто гдје им је боље.
Ако им је и завидио, Мандићев јунак Драган Марковић се са њима ни тада засигурно не би мењао. Није био такве „грађе“.
Они који се нису суочили са избеглиштвом, тежину личне драме Мандићевог јунака романа тешко да ће разумети. Оног пак који се у ратном вихору нашао, како би рекла Даринка Јеврић, „на друму без путоказа и вјетроказа“, па уз помоћ Вишњег временом залечио ране (или мисли да јесте), на почетку, ту и тамо, замори Драганово ламентовање над сопственом судбином. Међутим, како одмиче са читањем, увиђа да је јунак романа (или писац који проговара посредством Марковића), само до краја искрен.
У књизи Језик и простор професор Предраг Пипер пише да први испит који човек полаже у животу јесте испит из физичке аутолокализованости, илуструјући то реакцијом новорођенчета на нагло повлачење простирке испод њега. Беба ће, ако је здрава, реаговати трзајем и покретом хватања, као изразом страха због губитка физичке аутолокализованости. И кад одрасте – каже даље професор – човек као социјално биће има сталну потребу да се аутолокализује у одређеној људској заједници као њен припадник. Губитак или одсуство социјалне локализованости упоредиво је са губитком физичке равнотеже (изопштење је, као што је познато, облик најтеже казне у многим културама) – закључује Предраг Пипер.
Мандићев роман врви детаљима који дочаравају свакојаке аспекте и последице избегличке драме, укључујући оне несвесне попут (добро ми познатог) наглог трзаја тела који почесто разбије почетни сан Мандићевог јунака. То је, без сумње, трзај бебе испод које се извлачи простирка, што би неурофизиолози могли лако објаснити. Дакле, губитак аутолокализованости један је од најтежих момената у човековом животу, пре свега због губитка осећаја припадности. Са неподношљивом боли неприпадања људи су се суочавали на најразличитије начине. Једни су бежали у суицид, други су допуштали да их опхрва гнев, па и мржња, трећи су налазили утеху у књизи, другом човеку и Богу. Ово потоње чини и Драган Марковић. Иако покаткад изгледа да је сасвим изгубио веру у људе, они у његов живот бану као незвани гости и одшкрину врата за љубав, плодан разговор, сазнање да људско Добро још није посустало. Понајпре његова мала породица – супруга Весна и кћер му Јелена, које га подсећају на дужност главе породице, па распоп Петар Ненадовић који му је барем накратко пружио прилику да, између два јуриша на фронту, води философски разговор о човеку, вери и Богу, пожртвовани новинар Даниловић, тетка Даница и многи други помагали су да преживи. А тек Благоје, рудар са копа Белаћевац! Онај Благоје који је од своје рударске муке одвојио двадесет динара Драгановој кћери за чоколаду, а који ће се убрзо потом наћи у групи рудара киднапованих од стране терориста. Вијест о Благојевој отмици пекла му је душу (…) Питао се зашто судбина, ко ли већ, удара на оне који својим животом оплемењују овај тамом заогрнут свијет. С друге стране, сретао се и са онима због којих је неретко прижељкивао све да заборави, престане да се сећа.
*
Преиспитивање властитих поступака, разложан или безразложан осећај кривице неизоставан је пратилац људи који пролазе пакао рата. Иако се до краја борио и међу последњима напустио завичај, Осјећао је кривицу због одласка из Западне Славоније (…) Прогањао га је осјећај да је издао све оне који су тамо остали. Живе или мртве. Осећај кривице сачекао је и све оне који су се почетком маја 1995. обрели у спортској хали у Новој Тополи надомак Градишке. И ту се зазирало од оних који су остали без најближих. Готово као осјећај кривице што је смрт заобишла теби најближе. Шта ли тек проживљава Марковићу дотад непознат борац, који му се у кафани исповеда како је из прикрајка посматрао злодела и салдо усташког покоља у селу Медаре извршеног 1. маја 1995. године! Борио се сам са собом – да ли да побије злочинце и освети се за побијену децу, или да преживи, е, да би посведочио.
Између тог да и не нестао сам као човјек (…) Знаш ли ти колики је мој кукавичлук да нисам могао да се, због страха за сопствени живот, нисам се усудио да осветим побијену дјецу! (…) Себи не могу да опростим! Никада! Никада! Себи не могу да опростим живот, након онолике смрти!
И није га опростио; пошто се исповедио незнанцу (као да је само то чекао), пуцао је себи у главу. Сведоцима масовних смрти, и без да је било прилике за осветом, и те како је познат тај осећај кривице. Тај осећај сам најснажније осетила након аутобуског масакра на Ливадицама надомак Мердара, потом и записала: „Окрећем се лево и десно покушавајући да одгонетнем чиме то и из ког правца нас гађају. Тек потом угледах огромну димну печурку и аутобус испред са потпуно уништеном предњом половином. Најпре нада у немогуће, а онда, како се дим успињао, слика ужаса и прекор смрти што те изнова оставља за сведока.“
*
Брзим пругама, преко Карановаца
пустог Рудог Поља
про васцијеле Србије
дозлопуташе најјужније
без патријарха и крста
потомци ускочки.
Избјегарима их зову, понегдје
тепају: добјези, дођоши.
На државним метосима Метохије зебу
надниче у Малој и Великој Круши
с погледом у ничије небо
с крајинским чокотом у души…
(Даринка Јеврић, Ускоци у Метохији)
Једни брзим пругама, други, попут Мандићевог Драгана Марковића, на наговор пријатеља и аутобусима. Стизали су колико да се изнова суоче са страхом и безнађем, да преживе нову голготу, попуне косметска гробља. „Са оникса се смеши млада Неда Вукша из Бенковца. Кроз крајишка беспућа и толике српске Сијековце овде је приспела да почине. Споменик подигла мајка јој Јелена. Бесови га мимоишли. Можда су устукнули пред Недином лепотом“ – записала сам на приштинском гробљу 1. септембра 2001. године. Али и домове стараца. „Имала сам родбине, како да не. Растурило се, ни за кога не знам гдје је. И сестру у Шибенику сам имала. Не знам је ли жива“ – приповедала ми је на Божић 2004. године, у приштинском Дому стараца остављена и заборављена Стана Дроњак из Стрмице код Книна.
У песничкој збирци Јудин пољубац Даринка Јеврић је, на свој начин, сведочила о свему ономе што Жељко Мандић у свом роману пише. Подједнако као и јунак романа, осећала је стид и студ пред запитаношћу времешног Крајишника: Откуд, побогу, царина на Дрини / Боље да су поставили вјешала / Ил колац онај да поболи су / што омрсише га неимари Ћуприје / па да смо квит!
Граница. Опет, српско-српска. Странци не би разумјели која је с које стране (…) А Срби су вољели да имају границу са Србима. Више него са онима који нису Срби. С њима су настојали да их руше. Ради братства – јетко примећује главни лик Мандићевог романа.
Та кобна међусрпска деоба која је у стопу пратила замисао западних центара моћи о растакању српског националног бића изнедрила је, између других, и Косоваре о којима Мандић резигнирано, али зналачки пише. Из кратке биографске белешке на задњој страни корице се види да је аутор романа након прогона из Западне Славоније на Косову и Метохији провео нешто више од три године. Сувише кратко, рекло би се, за фасцинантна запажања из свих сфера живота косовскометохијског становништва – историје, политичких превирања, српског страдања, притворности Албанаца, па менталитета, обичаја староседелаца и говорних специфичности Срба, али и других етнолингвистичких група, попут Горанаца, која Мандић посредством јунака романа преноси читаоцу. Осим несумњивог образовног потенцијала, томе је свакако допринела професионална опредељеност новинара (при чему доброг) која, по природи ствари, укључује радозналост. Код човека, свесног свог идентитетског корена, на Косову и Метохији поготово. Нашавши се на Газиместану,
Чинило му се да чује тутањ битке, топот коња“ (…) Споменик косовским јунацима. Издалека му се учини као да то камени прст – кула која са узвисине доминира Косовским пољем према небу. Да покаже на коначно почивалиште оних који су, не само оружјем, већ својом чашћу стали пред освајача. На Видовдан 28. јуна 1389. године (…) Гледајући у дјело архитекте и српског јунака, једног од 1300 каплара, Александра Дерока, учини му се да камени див не одаје само пошту косовским јунацима, већ упозорава нове генерације на све српске неслоге.
Иста присећања навирала су док би седео на обали Лаба. Покушавао је схватити како се могло десити да управо тада, тај мали Лаб, и сестра му, Ситница постану бујица која је усмјерила српску историју у неочекиваном правцу.
Безмало слухом школованог лингвисте, Мандић запажа муку Косоваца са падежним системом, ниже шаљиве анегдоте у вези са тим, непогрешиво уочава специфично „л“ у говору несрећног Горанца Ибрахима Абазовића (који ће животом платити лојалност српској држави), иначе својствено славофоном становништву које је живело у непосредном додиру са Албанцима. Посебно су занимљива Мандићева запажања лингвокултуролошке нарави, тачније она из домена комуникативног понашања Косоваца, попут честе узречице Боже здравље!, Жив ти ја!, па уобичајеног благослова продавца упућеног купцу Срећно да потрошиш! и сл. Тај и такав говор, због којег су код немалог броја сународника извргавани руглу, Мандићевог јунака ни најмање не удаљава од њих. Напротив. Из прве је разумео порекло језичке и комуникативне особености својих сународника с југа, разумео широко отворене душе оних који разумеју туђу бол. И заволео их.
После свега, највећи дуг осећао је према тим људима и светој косовској земљи. Већи неголи према вољеној породици. Речи супруге, изговорене у оправданом страху, примао је као бодеж у срце.
Али, одлучио је одавно. Вратиће се! То ће бити његово искушење и искупљење. Његов пут Голготе који је дуговао онима који су тамо остали чекајући да поново на Газиместану процвјетају божури. Не као знак вјековног страдања, већ као знамен свете српске земље.
Са искуством некога ко је све то већ видео и преживео, аутор романа бележи трогодишња збивања – пометњу и страхове Срба пред очекиваном олујом, како Косоваца тако и тек приспелих њихових сапатника смештених по туђим кућама, избегличким насељима, спортским халама, оронулом приштинском хотелу „Божур“… Описује притисак од стране Албанаца да распродају имовину, киднаповања и убиства, као и неспособност државе да се одупре онима који су коруптивним навикама и другим неваљалствима ишли на руку предстојећој несрећи. Није му промакло ни елитно приштинско насеље Драгодан – легло новца и криминала и главно сусретиште албанских државонаумитеља и њихових западних спонзора који ће припремити нову српску голготу која и даље траје.
*
О Мандићевом роману могло би се широко и на много начина писати. А ових тек неколико запажања нека буде у знак захвалности и поздрава брату писцу и свој браћи и сестрама који се сећају српских страдалника од Видовдана 1389. до данас.
Уочи Видовдана 2025.
