Митрополит Фотије: Јован Дучић (1874-1943)

Јован Дучић је рођен у Требињу
а упокојио се у Гери (Индијана),
писао песме, есеје,
прозу и новинске чланке,
један од највећих српских песника,
страдао са својом лириком
за патриотизам и отаџбину

Дучић је био великан,
учио школе у Мостару, Сарајеву,
Требињу и Сомбору,
где је завршио чувену сомборску
Препарандију (Учитељски факултет)
и задобио учитељско звање,
био је велики противник анексије БиХ
од стране Аустро-Угарске,
због песама "Ој Босно" и "Отаџбина"
био је затваран,
прву учитељску службу
обављао је у Бијељини,
где је имао и велику љубав,
Магдалену Живановић,
са којом се брзо и разишао

Дучић и Шантић су били
велики пријатељи у Мостару,
њих двојица са Светозаром Ћоровићем
покрећу књижевни часопис "Зора",
где је био и главни уредник,
од 1907. започиње своје службовања
при Министарству иностраних послова
Краљевине Србије,
тридесет година обавља
дипломатске послове по разним земљама,
од тога тринаест година као амбасадор,
радећи за добро и дипломатски успех Србије,
покушавајући да успостави добре односе
Србије и суседних земаља,
при том не престајући да пише поезију,
јер је поезија била душа његове душе,
поезија је била највеће богатство
које је Дучић оставио својим Херцеговцима
и уопште српском народу

Дучић је у својој дипломатској мисији
упознао многе људе и народе,
о свом српском народу је писао и певао
позитивно и без комплекса,
док је о другима писао јасно и без увијања,
пишући о Хрватима истиче њихове
негативне особине,
док је веома ценио Французе
и позитивно говорио и писао
о њиховој писмености, култури,
философији, сликарству и уметности,
сматрајући их једним најкултурнијих
и најписменијих нација у Европи,
за дописног члана Академије уметности
Српске краљевске Академије
изабран је1924. године,
а за редовног члана 1931,
земни остаци песника Јована Дучића
су 2000. године из Либетвила (САД)
допремљени у Херцеговину
и положене у гробно место
цркве Грачанице, на брду Црквина,
чиме је испуњена песникова жеља