Порушени споменици и поломљени крстови, разбацано смеће, свуда около коров… Свештеник служи парастос након којег четрдесетак људи обилази родбину, пријатеље, комшије и незнанце, запаливши им свећу за покој душе. На старом ораховачком гробљу обележавају се Митровске задушнице.
Гробље на коме су Срби сахрањивани све до 1998. године налази се у делу Ораховца где живи албанско становништво. Из безбедносних разлога, од те, па све до 2014 године, преминули Срби сахрањивани су у порти цркве Успења Пресвете Богородице у горњем делу града.
Благословом владике рашко-призренског Теодосија, већ 10 година уназад, поново се упокојени сахрањују на старом гробљу.
Са овог гробља види се готово читав Ораховац, као на длану.
А на њему стотине гробова, хиљаде сахрањених Срба и само десетак “преживелих споменика” – углавном оних са петокраком.
Неко мртвима ту не даје мира. Да ли смета крст? Српско презиме? Или можда опроштајна порука коју је оставила мајка на синовљевом гробу или сестра на споменику свога брата?
Оштећени су гробови Богдана и Божидара Шарића, Новице Илића, Ружице Стојановић, Небојше Витошевића, Слободанке Баљошевић, Богољуба Кујунџића…
Како се осећају ове породице када дођу да на задушнице запале свећу, а наиђу на поломљен крст, или затекну кесу смећа, мртвог пса на гробу вољених.
И тако, ко зна колико пута до сад…
Са гроба Предрага Витошевића, самца из Ораховца, коме није прошло ни годину дана од упокојења, неко је однео крст. Њему нема ко да постави нови. Понекад неко од комшија и пријатеља оде да му запали свећу, једва проналазећи место где је сахрањен.
На овом гробљу леже затрпани ораховачком земљом и они чије гробове, зарасле у коров, ни најближи више не обилазе, чак за Задушнице.
Надземна обележја да су и они некада живели баш овде, остављена су на немилост живима. То говори вандализовано ораховачко гробље.
