Богдана Богићевић, повратница у село Дреновац на магистралном путу између Пећи и Клине, упркос животним трагедијама које су је задесиле – погибији сина у саобраћајној несрећи 1996. године и нестанку мужа по завршетку рата на Косову 1999. – одлучна је да остане на свом огњишту, где је, како каже, везују успомене и синов гроб.
“Раније је било сасвим другачије, а данас је све другачије. Није ништа као што је било. Тежак је живот, али вуче ме жеља за родним крајем,” казала је Богдана, описујући како је одлучила да се врати у своје село.
Иако живи сама, Богдана истиче да до сада није имала озбиљних проблема у односима са комшијама, било да су Срби или Албанци.
“Сви питају и чуде се како живим, али, хвала Богу, до сада нисам имала проблема. Не могу да кажем да ми је неко покуцао на врата да ме узнемирава,” казала је Богдана.
Богданин син је погинуо у саобраћајној несрећи 1996. године, док је њен супруг нестао на кућном прагу 1999. године, након рата на Косову. Овај губитак оставља дубок траг у њеном животу.
“Муж ми је нестао, нико ништа неће да каже. Албанци сигурно знају, али нико неће да прича,” каже Богдана, наглашавајући да се истина о судбини њеног мужа и даље крије.
Њена деца, која живе у Србији, посећују је повремено, али због својих обавеза не могу да пруже више помоћи. Богдана се углавном ослања на сопствени труд како би обезбедила основне потребе.
“Радим башту, продајем лук, кромпир, паприку. Имамо превоз једном недељно до пијаце у Пећи и Косовској Митровици. Од тога живим,” објаснила је Богдана Богићевић.
Упркос годинама и здравственим проблемима, Богдана проналази снагу да сама обезбеди огрев за зиму.
“Сви ме виде с колицима и тестером како идем у шуму да скупим дрва. Немам одакле да купим, а ако се задужим, како ћу да вратим дуг?” пита се Богдана.
Систем здравствене заштите представља додатни изазов за Богдану.
“Пријављена сам у Србији и тамо се лечим, у Крагујевцу. Само пут до Србије кошта ме 30 евра, плус лекови,” каже она.
Богдана се присетила времена када је село било пуније и живље.
“Раније смо се више дружили, више помагали једни другима. Сада је све другачије. Љубомора, неки посебан живот. Нема младих, сви одлазе,” казала је Богдана, додајући да не гаји превелике наде за бољу будућност у селу.
Ипак, она остаје везана за свој дом и родни крај, што сматра својом дужношћу.
“Вуче ме моја кућа, моје двориште. Син ми је овде сахрањен, како да не останем?” рекла је, изражавајући наду да ће будућност ипак донети нешто боље за све људе у њеној заједници.
