На данашњи дан пре 27 година започела је конференција у Рамбујеу са циљем проналажења решења за ситуацију на Косову.
Од представника Србије је тада тражено да прихвате да ће се о статусу Косова одлучивати на референдуму, а Контакт група је такође предвиђала да ће на Косову бити присутне Нато снаге с цијем надзора, а подразумевало се слободно кретање њихових трупа.
Иако су представници косовских Албанаца одбијали у прво време да ма шта потпишу, нити да се уопште састану са представницима Србије, у завршној фази у Клеберу они су потписали текст који је Србији наметан без претходног разматрања.
За место одржавања међународне конференције одређен је Рамбује, дворац који се користи као један од резиденцијалних објеката француске владе, смештен приближно 40 километара југозападно од престонице Француске.
Скуп је организован по налогу Контакт групе, коју су сачињавале САД, Британија, Француска, Немачка, Италија и Русија.
За посреднике, медијаторе, одређени су Кристофер Хил из САД, Борис Мајорски из Русије и Волфганг Петрич који је представљао ЕУ.
Контакт група је на министарском састанку у Лондону 29. јануара 1999. утврдила основне смернице на тему будућих преговора о статусу Косова.
Влада Србије одлуку о упућивану делегације у Рамбује донела је 4. фебруара, а делегацију Београда у Рамбујеу предводио је тадашњи потпредседник Владе Ратко Марковић, при чему су три четвртине од 13 чланова делегације били представници етничких заједница са Косова.
У делегацији су били и Владан Кутлешић, Никола Шаиновић, Владимир Штамбук, Војислав Живковић, Гуљбехар Шабовић, Зејнелабедин Курејши, Фаик Јашари, Сокољ Ћусе, Рефик Синадиновић, Ибро Вајт, Љуан Кока и Ћерим Абази.
Албанску делегацију чинили су Азем Суља, Бајрам Косуми, Бљерим Шаља, Бујар Букоши, Едита Тахири, Фехми Агани, Хашим Тачи, Хидајет Хисени, Ибрахим Ругова, Идриз Ајети, Јакуп Краснићи, Мехмет Хајризи, Рам Буја, Реџеп Ћосја, Ветон Суроји и Џавит Халити.
Поздравним говором председника Француске Жака Ширака и уводним излагањем копредседавајућих, министра иностраних послова Велике Британије Робина Кука и Француске Ибера Ведрина, отворен је 6. фебруара 1999. састанак у Рамбујеу.
Већ следећег дана делегацији Србије уручен је текст назван Привремени споразум за мир и самоуправу на Косову, чији је саставни део био и оквирни споразум и анекси на тему предложеног Устава Косова, као и изборни услови.
Према плану Контакт групе требало је да преговори трају седам дана, уз евентулано продужења не дуже од још једне седмице.
У Рамбује је тада стигла и Медлин Олбрајт, док је из Србије је, због незадовољства неформалним разговорима Марковића и Кутлешића, накнадно упућен Милан Милутиновић, како би даље предводио делегацију.
Делегација Србије потписала је 9. фебруара 1999. године 10 полазних принципа Контакт групе, док је делегација косовских Албанаца одбила да их потпише.
Потом, од 16.фебруара године почели су састанци експерата делегације Србије са експертима Контакт групе, а делегација косовских Албанаца одбила је састанке са експертима Србије.
На министарском састанку Контакт групе у Рамбујеу 20. фебруара 1999. године, одлучено је да се преговори продуже до 23. фебруара, најкасније до 15 сати тог дана.
Делегацији Србије уручени су 22. фебруара 1999. године, увече, током састанка са медијаторима, анекси 2, 5 и 7 привременог споразума. Анекс 2 се односио на рад полиције, а остала два на тему спровођења споразума. Делегација Србије није их примила.
Чињеница да је Борис Мајорски тврдио да они нису ни разматрани допринела је ставу делегације Србије да буду одбијени.
На дан истицања рока, 23. фебруара, српској делегацији је уручен делом измењен текст споразума. Притом је у пропратном писму објашњено да Мајорски, представник Русије, није сагласан са главама 2 и 7, мада је он ипак потписао текст.
Саопштење које уследило после министарског састанка Контакт групе садржало је навод да су се стране обавезале да ће присуствовати конференцији која ће разрадити спровођење, почев од 15. марта у Клеберу у Паризу.
Обраћање делегације Србије говорило је затим да је на разговорима у Рамбујеу дошло до „значајног напретка” и поменута је аутономија уз поштовање територијалног интегритета Србије и тадашње СРЈ.
У изјави делегације косовских Албанаца, међутим, инсистирало се да после трогодишњег прелазног периода на Косову следи референдум.
Потом, 5. марта, у Београду, у изјави делегације Србије, наглашено је да су разговори у Рамбујеу „привремено прекинути и без конкретног резултата (…) на политичком споразуму предстоји даљи напоран рад”.
Тадашњи председник Србије Милан Милутиновић и челник делегације, упућује потом писма министрима иностраних послова земаља чланица Контакт групе, у којима наглашава да постоји манипулација те да се ради о тексту који није разматран, нити прихваћен у Рамбујеу.
Министрима спољних послова Контакт групе прослеђен је током састанка у Клеберу текст с предлогом „основних елемената суштинске самоуправе на Косову”.
Званично је одговорено, сутрадан, да је Контакт група једногласно закључила да никакве суштинске промене политичких делова текста од 23. фебруара нису могуће.
Делегација Србије затим је молила да се организује директан састанак са делегацијом косовских Албанаца, што су ови одбили.
Наредни корак био је, 19. марта, једнострано потписивање предлога споразума из Рамбујеа од стране делегације косовских Албанаца.
Контакт група је одмах саопштила да је „косовска делегација прихватила споразуме из Рамбујеа у целини”, а да „југословенска делегација не само да то није учинила него је покушала да поново оспори споразуме из Рамбујеа”.
Контакт група је тада званично закључила да даљи преговори немају смисла „осим ако се Срби не изјасне да прихватају Споразум”.
Верификатори Оебса започињу повлачење са Косова 19. марта, а Ричард Холбрук пет дана касније долази у Београд уочи бомбардовања СРЈ да разговара још једном са Слободаном Милошевићем.
Исте године 24. марта уследило је Нато бомбардовање СРЈ.
О току преговора у Рамбујеу за Косово онлајн опширно је у фељтону писао дипломата Драган Бисенић.
