Данас је у Великој Хочи, на споменику киднапованим и убијеним Србима у ораховачкој општини у периоду од 1998. до 2000. године, служен парастос, у присуству чланова породица пострадалих, представника Канцеларије за КиМ, Привременог органа општине Ораховац, Комисије за нестала лица владе Републике Србије и мештана Велике Хоче и Ораховца.
Парастос је служио парох великохочански јереј Вуксан Костић, који је у молитви поменуо 84 имена уклесана на споменику киндапованим и убијеним Србима.
Отац Вуксан је након одслуженог парастоса одржао беседу у којој је поручио да православни Хришћани нису створени за овај свет, већ да треба да гледају ка вечности.
“Ево данас, на овај дан, на овом светом месту су нас окупили они људи који су пострадали, који су били убијени и киднаповани. Они људи који су чинили зулум и који су убијали наше комшије, нашу браћу и сестре, мислили су да се тиме прича завршава. Међутим, као што су рекли наши писци ‘И гробови наши бориће се с вама’. Ти наши људи који су убијени, који су киднаповани, они су итекако живи, ми то видимо, јер су живи у срцима нашим. Ви сте дошли овде да се сетите ваших пријатеља, браће и сестара који су били киднаповани и убијени, и ви гајите наду да су ти људи васкрсли. И то је заправо показатељ да ми православни Хришћани нисмо само за овај свет, него да смо и за живот вечни. Тешко оним људима који убијају тело, а души не могу да науде. Зато ми од када памтимо, и од када знамо, православни хришћански род је увек био прогнан, на разноразним местима, али се смрћу ништа није завршило. Господ Исус Христос је пре 2000 година ту исту смрт победио и нама дао живот вечни. Заправо по томе знамо да ми људи нисмо заправо за ова свет. Сама реч ‘человјек’ значи ‘челом ка вечности’. Ми заправо ка вечности треба да гледамо”, казао је отац Вуксан и додао:
“Зна се коме сметају православни Хришћани. Као што је и тада Господ Исус Христос сметао, сметао је нечастивима. Тако да, као што сте се ви данас окупили драга браћо и сестре, за ваше преминуле који су тада настрадали, морате да имате вере да они нису мртви, него да су у Господу сви живи. Треба да будете свесни да треба да се молите Господу Богу за њих, сваког дан, сваког сата. Они су оставили своју крв, баш на овим местима да посведоче да је ово наше и да ће увек да буде наше. Они су се борили за ово Свето место. Морамо да знамо да где год имало неких великих искушења, да је баш ту свето. Вама свака част што сте данас дошли овде. Требамо да се окупљамо у што већем броју, јер они су наши бисери пред Господом. Они су нашу веру посведочили, обелили су наш образ пред Господом. Ми смо сад овде живи, Господ нас је оставио живе, да ми будемо бољи људи, да сутра кад станемо пред Господа, да нам тај исти Господ подари Царство небеско, као што ће И њима да подари Царство небеско”, поручио је парох великохочански.
Испред Комисије за нестала лица Владе Србије, окупљенима се образила Весна Бошковић. Она је истакла да ће, тек када и последњи досије несталих лица буде затворен, моћи мирно да се сачека овоземаљска правда.
“Данас смо поново овде како би смо одржали помен невино пострадалим жртвама али и како би смо им још једном поновили, ма где били, да од њихове судбине нећемо одустати, ма колико година да је прошло, а прошло је превисе. Имена уклесана на овом камену заслужују мир, а њега могу добити само ако сви ми добијемо истину, ви њихови најближи који не губите наду и ми надлежне институције које не губимо вољу да ни после 28 година пронађемо посмртне остатке оних за које неуморно заједно трагамо. Тек када своје најмилије будете могли да сахраните како доликује и ожалите како заслужују, а ми могли да закључимо и последњи досије несталог лица, можемо с миром сачекати овоземаљску правду, коју свака ова трагична судбина дуго очеку. Не ради освете, не ради отварања нових рана, јер старе довољно боле. Јер ради утехе, колико год је она могућа”, казала је Бошковић.
Заменик директора Канцеларије за Ким Милош Терзић је у свом обраћању истакао да су ти дани када су страдали Срби у ораховачкој општини, једни од најтужнијих у новијој српској историји.
“Данас смо се окупили овде због истине, због правде и због дуга који сви имамо према члановима породица, али и према нашим страдалим, киднапованим и убијеним сународницима из овог дела Метохије и ораховачког краја. Ови дани, од 1998. године су једни од најтужнијих и најтрагичнијих дана у новијој српској историји и сходно томе, ми памтимо сваку жртву, сваког појединца и сваку породицу која већ деценијама чека правду. Та правда је очигледно спора и ми увек апелујемо и упиремо прст у међународне представнике и питамо се зашто су још од 1998. године до сада се често, готово увек сврставали на страну оних који су чинили неправду према нашем српском народу. Ми од истине и правде никада нећемо одустати”, поручио је Терзић.
Маврић: Трагаћемо све док и последње лице са споменика не буде пронађено
Координатор удружења за нестала лица општине Ораховац Негован Маврић истакао је да ће се за нестлим лицима трагати све док се и последње лице на споменику не буде пронађено.
“Ови људи су заслужили да данас, по овој врућини, будемо овде, јер када су они киднаповани и убијени, била је исто оваква врућина. Ова 84 имена која се овде налазе, и они за којима још трагамо, тражићемо све док и последњег са овог споменика не пронађемо. Јер то нико не може да нам забрани. Нисмо ту стали, јер трагање ће да траје. Тражимо починиоце који су починили злочин над овим људима. Зашто кажем злочин? Зато што су ови људи невино страдали. Киднаповани су из својих кућа, са својих имања, са посла, на путу, враћајући се са мора. То нам даје снагу да морамо да трагамо”, казао је Маврић.
Он је говорио о Архивима за које каже да поседују значајну документацију која би помогла у расветљавању случајева нестанка лица на подручју Ораховца.
“Ових дана смо сведоци захтева за отварање архива и ми, породице, слажемо се да треба да се отворе архиви, али не само војни и полицијски архиви државе Србије, већ сви архиви, укључујући и архиве локалних институција овде, јер, као што знамо, и те како поседују значајну документацију. Могу слободно да кажем да се, када ујутру отворим Фејсбук, просто плашим када видим поједине снимке из архива УЧК које сами објављују. Плашим се да ће се на тим снимцима једног дана појавити и мој брат, којег су такође мучки убили. Мучки су убијени наши људи из Ораховца, Оптеруше, Ретимља, у јами Волујак, у малишевској масовној гробници и на другим местима. Ти архиви постоје. Ако неко мисли да само једна страна треба да отвори архиве, онда то није добро. Ево, после 28 година овде смо да покажемо свету, јер се и та политика мења и да се многи злочини открију. Ми ћемо, као породице, да опростимо. Само нам дајте посмртне остатке, а нека Бог суди свима који су починили злочине, јер правосуђе те злочине не открива, поручио је Маврић.
Мицић: Пред жртвом се стоји са страхопоштовањем, са упаљеном свећом и молитвом
Председник ПО општине Ораховац Александар Мицић истакао је да страдање није последња реч историје, већ да је последња реч „васкрсење“.
“Сабрали смо се данас у Великој Хочи, поред ове светиње и пред лицем Божијим, да молитвом, тишином и љубављу сачувамо оно што нико нема право да нам одузме – сећање на наше невино пострадале. У данашњем дану нема места за велике речи. Пред жртвом се не говори гласно. Пред жртвом се стоји са страхопоштовањем, са упаљеном свећом и молитвом која излази из срца. Наш народ је кроз векове научио да страдање није последња реч историје. Последња реч припада Васкрсењу, припада Христу, који је победио смрт. Зато се данас не окупљамо само да бисмо оплакали наше страдале, већ да бисмо посведочили да су они живи у Господу и да живе у нашем памћењу, нашим молитвама и нашој љубави”, поручио је Мицић.
Он је посебно нагласио жртву породице Костић из села Ретимље код Ораховца.
“Посебно се данас сећамо мученички пострадале породице Костић из Ретимља. Њихова судбина није само породична трагедија. Она је рана читавог нашег народа. НЈихова страдалничка жртва опомиње нас да зло може одузети живот, али не може победити истину, веру и љубав. Док год се овде служи света Литургија, док год се у Великој Хочи оглашавају црквена звона, док год деца уче ко су им преци, сви наши невино пострадали нису заборављени. Они су део нашег духовног наслеђа и нашег завета. Ово подручје је натопљено молитвама светих и сузама невиних. Оно нас учи да останемо људи и онда када је најтеже. Да не дозволимо да нас бол претвори у мржњу, него да нас приведе Христу, јер само је у НЈему могуће наћи утеху и снагу.Наша обавеза није само да памтимо датуме. Наша обавеза је да живимо достојно оних који су своје животе оставили на овим просторима. Да чувамо своје светиње, своје породице, свој језик, своју веру и своје међусобно јединство. То је највећи споменик који можемо подићи нашим страдалима”, казао је.
На крају свог говора поручио је да овај скуп треба да буде порука да Срби у Ораховцу, Великој Хочи и читавом овом крају нису народ без корена.
“Наш корен је дубок. Он је у нашим храмовима, у гробовима наших предака и у Јеванђељу Христовом. Зато не смемо изгубити наду, јер народ који живи вером никада није поражен. Помолимо се данас Господу да упокоји душе свих невино пострадалих, да утеши њихове породице, да нам подари снаге да останемо достојни њихове жртве и да међу људима истина, правда и мир”, поручио је Мицић.
Од 12. маја 1998. када је у спашавању Срба из села Братотина и Ратковца живот изгубио полицајац из Велике Хоче Александар Мицић, па преко напада на Србе у општини Ораховац 17, 18, 19. јула, бомбардовања и киднаповања и убијања Срба после доласка КФОР-а на Косово у ораховачкој општини је киднаповано и убијено 86-оро Срба. На споменику су уписана 84 имена, а имена новинара Ранка Перенића и Дјуре Славуја за којима се и даље трага, а киднапованих тог јула 1998. године, су исписана на плочи постављеној испод пута који од Велике Хоче води ка селу Зочиште.
Димитрије Радић
