Као што смо страховали, Аљбин Курти је поново успео да изведе маневар, који му постаје већ заштитни знак, да потпуно нелегалан и нелегитиман једнострани потез претвори у полугу, његово повлачење представи као уступак и извуче корист за себе
Oно што се данас назива Колективним западом има дугу и богату историју вероломства. Да се не враћамо превише далеко у историју, довољно је овлаш се присетити само кључних догађаја у последњих тридесет и нешто година. Од оног чувеног обећања тадашњем совјетском лидеру Михаилу Горбачову о неширењу НАТО-а на исток преко свих опсена које су нама приредили у смислу „духа“ Дејтонског споразума, поштовања Резолуције 1244 и Кумановског споразума, „добронамерне посредничке“ улоге у дијалогу Београда и Приштине до отвореног признања неколико највиших западних званичника попут бившег председника Француске Франсоа Оланда и бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел да су споразуми из Минска у вези са украјинском кризом у њиховим очима једину сврху имали као средство за куповину времена док се не остваре циљеви везани за јачање и трансформацију оружаних снага Украјине.
Данас, после свега овога набројаног и још много тога што сада не помињемо да не бисмо скренули са суштине, сваком „партнеру“ Запада требало би да буде јасно да потписани папири не вреде ништа више од оних потпуно белих, празних и да реч тих људи, влада и држава које заступају нема већу тежину од оног пасјег лавежа што га ветар носи. Владимир Владимирович је то, по свему судећи, схватио и време које је Запад себи купио за јачање украјинске војске и њено спремање за рат против Руса (не само Русије) искористио да и он ојача своју државу и војску. Само брже, јаче и боље, што се види из стања у којем се ова два супротстављена блока налазе две године од почетка отвореног сукоба преко посредника.
ПРЕВАРНЕ РАДЊЕ Сличну ствар коју чине његови западни ментори, ради и лидер косовских Албанаца Аљбин Курти. Да му на памет не пада да испуни обећања која су у име власти у Приштини дали његови претходници потписујући Бриселски споразум, јасно је одавно. Одавно је јасно да је тај човек, односно власти косовских Албанаца, спреман да из сваког постигнутог споразума узме само оно што му одговара, а да на своје обавезе заборави, или да се позове на некакав „дух“ и само помињање свега овога представља неку врсту „откривања топле воде“, али то не умањује обавезу коју осећамо да на то (изнова и изнова) указујемо.
Последњи пример ове, назовимо то правим именом, прљаве игре је замешатељство око блокаде уласка робе из Србије на простор Косова и Метохије и ЦЕФТА споразума. Подсетимо се да је Курти рампу за робу из Србије ставио средином јула прошле године, пошто су српске снаге безбедности на територији уже Србије ухапсиле тројицу Албанаца обучених у некакве полицијске униформе наоружане до зуба, у пуној ратној опреми, са уређајима за навигацију, мапама и другим средствима. Званично образложење власти у Приштини било је да се забрањује улазак робе из Србије из „безбедносних разлога“. Страх је, изгледа, да неки „српски“ цреп неком поштеном Албанцу не падне на главу, или да „српска“ „Плазма“ не отрује неко албанско дете, као што су се селективно тровала ономад почетком деведесетих година.
Наравно, западни ментори албанских сецесиониста одмах су осудили овакав потез указујући на његову штетност у смислу трговине, нормализације и осталог и, у свом маниру, позвали обе стране да се уздрже од једностраних потеза. Српски потез би, ваљда, био агресија цреповима, или малигни утицај „Плазме“ на развој и здравље малих Албанаца. И ником ништа. Забрана уласка робе српске националности на простор Косова и Метохије трајала је дуже од годину дана, све док Немцима (и инима) није пало на памет да би из неких њихових интереса требало остварити слободан проток робе (укључујући и ону етнички српску) у региону и „деблокирати“ Цефту. Аљбин Курти је под овим „притиском“ попустио и одлучио да од 7. октобра омогући улаз робе из Србије на простор своје лажне државе (о томе како мало касније). Укратко, Куртијев маневар се састоји из тога да је урадио нешто нелегално, супротно споразуму ЦЕФТА, а онда чин опозива нелегалне одлуке представио као велики уступак који мора бити награђен. Награда је била прихватање Србије да лажна држава у оквиру Цефте више не буде представљена посредством Мисије УН на Косову, него само као „Косово“. Додуше са звездицом и фуснотом.
Курти је одлуку о укидању забране донео, као што смо навели, у понедељак 7. октобра, састанак Цефте у Београду на којем је донета одлука о уклањању УНМИК-а је одржан 9. октобра, а важан састанак Берлинског процеса (Отвореног Балкана у немачкој режији) одржан је 14. октобра. Преварна радња је у томе што Курти до данас није испунио своје обећање и заиста дозволио улазак робе из Србије на простор Косова и Метохије.
БЛОКАДА ДРУГИМ СРЕДСТВИМА Већ сама Куртијева најава о укидању забране јасно је указивала да се ради о половичној мери која спада у домен „продаје магле“, односно у жанр „блокада не постоји, блокада мало постоји“. Уместо да одмах омогући транзит робе преко сва три административна прелаза између Косова и Метохије и Србије – Јариње, Брњак и Мердаре – камионима је дозвољено да прелазе само преко овог последњег. Опет из „безбедносних разлога“. Овај начин укидања блокаде је јасно штетан по српску заједницу на Косову и Метохији јер се средства од „царина“ не сливају у општине са српском, него са албанском већином, пошто су у региону Мердара места настањена готово искључиво Албанцима. Курти јесте обећао да ће омогућити транспорт и преко Јариња и Брњака, али кад се стекну „безбедносни услови“, односно када се набави неопходна опрема, што се, по свему судећи неће десити никада, јер је такозвана косовска „царина“ 18. октобра обуставила тендер за набавку скенера за робу за ова друга два административна прелаза, очекујући за то помоћ ЕУ.
Проблем је што ни на овом једном прелазу, на Мердару, транзит не иде ни близу од онога како би требало да се одвија. Због дуготрајних прегледа (да не прође неки екстремни цреп) колоне камиона на овом прелазу се претварају у километарске линије, а чекање се мери данима. Да се овде ради о лажном уступку најбоље говори податак који је изнео и премијер Србије Милош Вучевић, да је преко прелаза Мердаре пре увођења ове Куртијеве забране дневно у просеку пролазило око 250 камиона, а сада мање од 40. Није, дакле, Курти укинуо блокаду, него је, да парафразирамо чувену дефиницију рата Карла фон Клаузевица, „наставио блокаду другим средствима“.
Дошли смо дотле да је Курти уместо да безусловно укине потпуно незакониту меру, за повлачење овог потеза добио компензацију у виду онога што његови западни ментори називају „деблокадом“ Цефте, односно пристајања Србије да буде „Косово“ са звездицом (што је велики уступак, да се разумемо) и могућност учешћа на састанку Берлинског процеса. И не само то, него свој део „погодбе“ уопште није ни испунио, нити ће га, највероватније, икада испунити. Једино што нам у овој, и бројним другим ситуацијама у вези са Косовом и Метохијом остаје да се надамо да су и наше власти, као што је то Путин, коначно схватиле да од било каквих споразума са Западом и њиховим марионетама нема ништа и да их користе на исти начин – да нужне и изнуђене уступке и време које се њима купује искористе за јачање позиције Србије за тренутак када буде дошло до правог преговарања и правих споразума.
Филип Родић
