Суботица, прва српска станица на (најављиваној) прузи Будимпешта–Београд. Место рођења лепе плејаде културних, спортских и стваралаца. Интересантно, најпознатији од њих нису се прославили у свом родном месту. Књижевник Данило Киш само је стицајем околности рођен у Суботици. Проглашен је (постхумно) почасним грађанином овог града иако са њим има веома мало веза: посетио га је свега неколико пута у животу. Никола Калинић, кошаркаш, истина, своје почетке забележио је у овом граду, али каријеру је остварио у Београду и Турској. Вероватно би и његово име било на лименкама неког енергетског пића као Јокићево – „Калина“ заиста звучи егзотично као малина. Међутим, Калинић је имао неколико контроверзних изјава о Косову. Због тога је капитал (који је – као што сви знају – кукавица) одлучио да ипак не експериментише са Калином, колико год он био симпатичан.
Ко боље познаје прошлост наћи ће још сличних примера, тј. „познатих Суботичана“, који су само рођени у Суботици а већи део свог животног и радног века провели изван Суботице. Ту је композитор Јован Пачу (1847-1902), који је славу стекао у Загребу. Ту је и филозоф Радомир Константиновић (1928-2011). Суботица у његовој биографији представља само споредан податак. Другим речима, не заузима велико место. Чак се ни његова чувена књига „Философија паланке“ не односи искључиво на Суботицу, него све „мање“ средине у Србији. Широј јавности мање познати пустолов и претендент на црногорски престо Димитрије Вујић (1758-1836) такође доказује горње правило. Заправо, Вујић, који има неке везе са Вујићима из Сенте, можда је најбоље од свих показао да Суботица није средина за гајење лудих амбиција. Он своје амбиције није остварио, али је остао упамћен по вредним покушајима. Да Суботица не оставља много простора за амбициозне духове (културне ствараоце, пустолове, сањаре и остале) рано је открио Никола Јовић (1995), који се у овом граду родио готово два и по века после пустолова Вујића. Јовић је по рођењу Суботичанин, али су му родитељи пореклом из Босанске Крајине. Стекао је високо формално образовање, али му је славу донело учествовање у ратним напорима руских снага у Донбасу 2015. О томе је написао књигу Сведок руског пролећа (2022), која, зачудо, није добила много приказа (овде, овде).
Николу и мене дели неколико година. Не могу одолети дакле искушењу да не упоредим његово и моје искуство 2010-их. Мислим да ће пар детаља из мојих студентских дана дати посебну димензију анализи његове књиге. Уосталом, ниједна анализа није објективна. Свака носи печат субјективности. Тако и ова. Обојица смо припадници „ратних“ генерација, рођених 1990-их, с том разликом што је он рођен средином, а ја почетком деценије. Мени у изводу матичне књиге рођених с почетка 1992. пише као држава рођења: СФРЈ. Мајка ме је донела на свет кад су почели сукоби у Хрватској и Босни и Херцеговини, а њега када су ратне секире закопане. Наизглед мали размак. Међутим, ја сам своје основне студије завршио када је он тек уписао прву годину. Ја сам био мање- више формиран карактер, или како се оно помпезно каже: академски образовани грађанин, у време кад је он тек ступио у студентске године. Међутим, ја сам био један од оних студената који су прву годину студија схватили озбиљно. Мени није падало на памет да са својих непуних 20 година истражујем начине како да лично подржим Гадафијеве лојалисте. Пажњу су ми привлачиле неке друге ствари.
Случај Николе Јовића показује колико је тужилаштво у Србији лицемерно. С једне стране, оно гони и осуђује несрећне српске добровољце због пребивања на ратом захваћеној територији, а с друге стране прави се невешто, када државни врх ставља потпис на Бриселски план и за будзашто продаје српску земљу Косово. Николи је три године висила о глави, као Дамаклов мач, условна казна. И када ју је „одслужио“ писао је:
„Не морате као ја отићи у Донбас, не морате отићи ни у Сирију, кад смо већ код тога – не морате отићи ни на једно страно ратиште. Не морате отићи нигде заправо. Довољно је да будете херој ту где сте, у свом свету, у свом животу, сваког дана. Јер као што верници не морају отићи у Јерусалим да би пронашли Јерусалим у себи (штавише, без проналаска Јерусалима у себи узалуд ће бити одлазак тамо) тако свако од нас може и мора све своје потенцијале и жеље остварити прво у себи, да би их успешно транспоновао у спољашњост.“ (стр. 214)
Извештај Радија Слободна Европа о боравку Николе Јовића на северу Косова и Метохије (Извор)
С друге стране, прави страни плаћеници су и даље на слободи. И нико нема примедбу на то. Очигледно је и даље велики број оних који мисле да живимо никад боље: и вуци сити, и све овце на броју. Заправо, баш је обратно. Нити су вукови сити, нити су овце на броју. Вукови желе све већи гриз, а овце показују све мање и мање воље за отпором. Такорећи, потпуно су се помириле са својом судбином. И, нормално, за очекивати је у једном таквом наопаку друштву (ако се то може назвати друштвом) искреност, поштење, идеализам не бивају награђени, него кажњени. Треба дакле бити намазан да би могао пролазити кроз уске друштвене теснаце!
Малограђанштина се, дакле, широко распрострла по Србији. Стекла је велики број ватрених присталица, који су спремни да за „идеале“, за своју „част“, „гину“ на суду. Живи се од данас до сутра. Идеали су само фразе и флоскуле, поштапалице… празне речи без дубљег значења. Никола Јовић, с друге стране, показује потпуно друкчије карактеристике и тенденције. Његов светоназор је прожет идеалима. Ту видно место заузимају класични (антички) примери, који су навели једног песника Бајрона да се придружи грчким устаницима у револуцији против турске власти. Никола је, као верник, вођен и идеалима православне узајамности и заједништва. На више места у својој књизи он јасно ставља до знања да га боле ране не само српског, него и руског народа. Са великим интересовањем и емпатијом је пратио догађаје у Украјини. Био је присутан на трибини о Украјини и Русији на којој су говорили Мирослав Лазански и Борис Малгурски априла 2014. у Суботици. У то време ја сам завршавао четврту годину и нисам се претерано занимао за догађаје у Украјини. Тек када сам упознао неке Украјинке и Рускиње 2018. почео сам да показујем веће интересовање. Да будем скроз искрен, сами догађаји ме нису истински занимали. Тражио сам само начин како да им се приближим. С друге стране, Никола је већ првих дана сукоба је хтео да се прикључи руским снагама. Исте године (2014) је уписао факултет у Београду. Међутим, није га напустила мисао о учествовању у рату. Тражио је везу са Москвом и скупљао потребна средства за пут.
И када се најзад почетком 2015. отиснуо на судбоносни пут (возом од Београда до Будимпеште), изазови су ређали један за другим. На граници са Мађарском одиграла се права мала драма. Николин сапутник, који је седео у другом возном купеу, пробудио је мађарским органима реда својим изгледом и недовољним износом новца сумњу. И сумњиво лице је враћено са границе. Никола се успео пробити до Будимпеште јер је одавао утисак хипстера. Провео је ноћ на терминалу међународног аеродрома у Будимпешти. Као какав бескућник, запажа Никола. У Москви су му домаћини били Гриша („изврстан човек, права ширина и проста добронамерност руске и словенске душе“) и његова жена Наташа, која је радила у авио-компанији. Наташи је запало за око Николина голобрадост. Хтела је да га одврати од даљег пута. Никола је ограничено знао руски, па јој је само кратко одговорио: „Ја иду. Спасибо за вашу помошч!“
Наредне дане, пре преласка у Ростов, Никола је провео у различитим смештајима у Москви. Можда је карактеристично његово ноћење у једном типичном „градићу“ у широј околини Москве. То је било пред војну обуку. Тада се и први пут (преко Скаја) чуо са породицом. Блок зграда у соцреалистичком стилу, приградско насеље Митиши у Московској области. Оскудно намештен стан. Станари: Никола, писац књиге; Молер, „Србин који је пре неког времена дошао у Москву“, који је „знао скоро течно руски“; Хакер, „ниски, корпулентнији момак са наочарима“, Марлон, „кратко ошишани лик са чврстим стиском руке и карактеристичним акцентом“, Лав, „високи и крупни, ћелави и ведри човек“ („ветеран југословенских ратова деведесетих“).
Сутрадан, добровољце је у „регрутном центру“ омладинске православно-патриотске организације (у просторијама испод једне цркве на ободу Москве) дочекао Александар Кравченко, ветеран ратова у Босни и Херцеговини. Уследио је убрзани курс (десетак дана) употребе оружја. Николу је овај процес подсетио на видео-игру коју је играо као клинац. Групи се током обуке придружио Рамбо, „храбар младић, жељан доказивања, коме је одлазак у рат био начин да опонаша идоле деведесетих година прошлог века и кроз лични пример ‘оживи’ ту епоху“. Уследило је шишање. Никола је изабрао чироки или мохавк фризуру. Као узор му је послужио један војник који се појављује у споту за песму „Пантери“ од Родољуба Рокија Вуловића. „Овај момак, као део ове авангардне јединице (која је изгледала као да је са снимања Опасног Макса дошла на ратиште у Семберију) представљао је на неки начин идеал који сам хтео оживети у том тренутку, макар на том појавном нивоу“.
Неколико дана пред одлазак у Ростов на Дону (надомак Новорусије), Никола и његова група сазнали су да су односи између српских јединица прилично затегнути и да прете да се претворе у отворени сукоб. Кавказ, човек „задужен за логистику, набавку опреме, промоцију јединице (Српски хусарски пук), налажење спонзора и све остало“, хушкао је Николину групу против друге групе. Заправо, Кавказ је то радио „како би скренуо пажњу са својих непочинстава и малверзација“ (стр. 91)
„Касније смо сазнали да се Кавказ добро окористио о ’нашу причу‘ и на конто наше јединице сасвим фино зарадио, а нама давао само ’отпатке‘. Штавише, униформе и опрему за нас је добијао често за џабе, а нас фолирао да је то куповао од новца који је стизао на рачун ’Српског хусарског пука‘.“ (стр. 83)
„Где је већина новца и остале опреме намењене Српском хусарском пуку завршила, не знам. Знам да код Српског хусарског пука није.“ (стр. 91)
Николина група је била у саставу веће групе, којом су командовали Руси Фаза и Двојка (то им је био „позивној“, надимак), који су имали рђаво мишљење о српским добровољцима због напуштања положаја без дозволе.
„… ми смо идући за Новорусију, поред ’стандардних‘ брига око тога хоћемо ли погинути, бити рањени/заробљени или нешто четврто, морали да бринемо хоће ли се вође једне паравојне формације обрачунати са нама или (још горе) хоће ли доћи до српско-српског сукоба.“ (стр. 66)
Војну обуку Николина група је завршила на једном полигону за ерсофт неких 50 километара од Москве. Пред разлазак, групу је поздравио инструктор Спартан.
„… он, тај чврсти ратник, који је за ових недељу дана показивао само челичну дисциплину не штедећи нас, пустио је неколико суза знајући где идемо, мушких, тешких суза које се скотрљаше низ његове образе. Пришао је и загрлио свакога од нас, као рођену браћу, децу, синове.“
Сам одлазак у Новорусију је, накратко, морао бити померен због неких компликација. Група је прекратила време у дружењу уз вотку, музику 90-их, филм „Анђео са горе Заглавак“…
„Као што сам већ поменуо, све је подсећало на деведесете и у ваздуху се осећао ’мирис‘ тог времена. Уистину је и рат у Украјини био ’закаснела‘ реакција распада СССР-а, као што је рат у Хрватској и БиХ био тренутна реакција на распад СФРЈ.“ (стр. 70)
Пут до Ростова на Дону је износио хиљаду километара, а трајао 15 сати. Аутобус двоспратни, а седишта изузетно неудобна. У Ростову је групу покупио „један човек, дуге косе и браде, козачке спољашњости“ и одвезао до војничке бараке поред реке Дон. Ту је група провела ноћ. Сутрадан је групу превезао Козак до границе код места Кујбишево. На граници су обављене формалности. Службеник на руској страни границе се насмејао кад је видео из докумената да Никола има свега 19 година. На другој страни границе, групу је дочекала гранична полиција Доњецке Народне Републике. Службеница (од неких 45-50 година) питала је Николу да ли његова мајка зна шта ради овде. Потом се обратила својим колегама. Никола се побојао да ће га вратити са границе. Међутим, службеница му је вратила пасош уз негодовање. И тако је Никола ушао у Новорусију.
Фото: Телеграм канал Николе Јовића
Један комби превезао је групу од Кујбишева до Снежног. Снежное је градић удаљен од Доњецка неких осамдесет километара. У Снежном су групу дочекали Капетан и Мрки, вође српске јединице. У то време Николиној групи претила је двострука опасност. Једну опасност представљали су Фаза, Двојка и њихови парамилитарци, а са друге сукоб између двеју српских групација: између Кавказа и Мрког с једне стране и Дејана Берића и Дејана Вујића с друге стране. „Тај сукоб, који нити смо прижељкивали, нити учествовали у њему, преломиће се у великој мери преко наших леђа“, пише Никола. Пошто је обукао униформу, Никола је хтео „најлакше и најефикасније“ да поручи својима у Србији шта се дешава. Са беретком и пушком, које је позајмио од Мрког, направио је фотографију, коју је поделио на Фејсбуку. Та слика је покренула лавину од стотину лајкова, коментара и порука. Видео сам је и ја у своје време, листајући објаве на Фејсбуку, али ми је тешко било да поверујем да тај „клинац“ „ратује“ у Донбасу. Мислио сам да је тамо – туристички. Или можда чак фотошоп, нека игра? Себе нисам могао да замислим на фронту, а камоли једног „клинца“, који је тек изашао из средњошколске клупе. Моја интересовања и напори су 2015. била усмерена на то како да завршим своје студентске обавезе. Није ми остајало ни времена, ни снаге чак и на за дружење, и поред моје велике жеље. Испоставило се на крају да је Никола ипак био у Донбасу. Неколико година касније у Вршцу су кружиле приче да је чак БИА испитивала Николу о појединостима у Донбасу.
Никола Јовић (Фото: Политнавигатор)
У наставку књиге Никола детаљно описује све догађаје, који су испунили његов једномесечни боравак у Донбасу. Ту се по снази и драматичности издваја једна рација у Снежном, која је последица сукоба између српских команданата. Група руских војника ушла је у стан где су Никола и група били смештени. Метак упозорења је прозујао тик над Николином главом. Тада је Николи кроз главу прошла мисао да му је дошао крај. Био је принуђен да лежи лицем према земљи. Од погибије их је спасао, у међувремену пристигли, Дејан Берић, с којим се Никола сусрео лице у лице: „Да нисам ја дошао ови Руси би вас све побили, или неки други свеједно“, рекао је Дејан. Затим Никола описује свој боравак у Торезу, Дебаљцеву, Доњецку и Алчевску. Отпуштен је из војске после месец дана службе, која се сводила углавном на чување објеката. Правих борбених задатака није било, како сам наглашава. У његовом отпусту је велику улогу одиграо његов командант, Капетан, који није хтео да се један млади, перспективан живот угаси у узалудним борбама.
Вратио се у Москву, боравио неко време у Митишију, безуспешно тражећи посао. Из Москве се вратио у Будимпешту. Из Будимпеште у Минхен. Из Минхена у Суботицу. У родни град је стигао дакле после више од два месеца „и безброј догађаја“. После два месеца од повратка уследила је истрага против њега. Морао је да прихвати кривицу, јер је тужилац имао све доказе против њега. Неко из његове групе је „проговорио“ и одао све податке. Никола је добио три месеца условне казне. Није се нимало кајао због учествовања у рату. Штавише, и оптужбу и пресуду је доживљавао као признање. Никола спомиње у својој књизи да је агент БИА хтео да разговара са њим, што је његов адвокат одбио. У међувремену је уписао Факултет политичких наука (смер међународних односа), који је завршио 2019. Мастерирао је 2020. на историји. Остао је у контакту са неким од својих сабораца. Улазак Русије у Украјину је доживео као наговештај новог времена и нове наде.
„Јер Русија не започиње ратове – али их завршава. У престоници непријатеља“ (стр. 219).
Прочитајте још
О Николи Јовићу
Никола Јовић је рођен у Суботици 21.12.1995. године, где је завршио основну школу и гимназију.
Дипломирао је на Факултету политичких наука у Београду, на смеру за међународне односе, 2019. године. Звање мастер историчара стекао је 2020. на Филозофском факултету у Београду, на Катедри за историју. Други мастер завршио је на Факултету политичких наука у Београду, а тренутно је докторанд на Факултету политичких наука у Бања Луци, на Одсеку за политикологију.
Фебруара 2015. године прикључио се као добровољац војсци Доњецке Народне Републике, у којој је провео извесно време. По повратку у Србију кажњен је условно три године због „недозвољеног учешћа на страном ратишту“.
Никола Јовић (Фото: Телеграм канал Николе Јовића)
Редовни је сарадник портала Нови стандард, Нови полис, ИН4С, Патмос, Етос, Видовдан, Балкан фокус, а одскора је и заменик уредника у недељнику Печат. Објавио је збирке поезије „Изнад смрти, греха и живота“ (Отворена књига, 2017) и „Арсен“ (Отворена књига, 2022), као и роман „Сведок руског пролећа“ (Виогор, 2022).
Роман „Сведок руског пролећа“ Николе Јовића може се набавити у Делфијевим и Лагуниним књижарама у Београду и другим градовима Србије, преко Делфијевог сајта https://www.delfi.rs/…/189351_svedok_ruskog_proleca… или директном поруџбином од издавача на телефон 063 759 76 41 и мејл: viogor.bg@gmail.com
