Има ли раје? То неизоставно питање старе Сарајалије што су се почетком рата расуле по свету постављају онима који су остали у граду. До срдачних сусрета долази кад ови из расејања сврате на неколико дана поводом прославе годишњице матуре.
Пошто су на време отишли из сарајевског ратног пакла, њима су остале живе и драге успомене на рају, јер тамо у иностранству, где су се избеглиштвом нашли и мање-више добро снашли, недостаје им раја. „Нема више раје”, одговарају им сетно домаћини, али гости – током дуге седељке до касних ноћних сати, евоцирања заједничких успомена, подсећања на одсутне и покојне, пропитивања о одраслој деци и унуцима, показивања породичних фотографија – закључе да раје ипак има. Па они су сви заједно за софром, бар тог дана и ноћи – раја.
Имало-немало сарајевске раје, они и једни и други себе сматрају припадницима те бивше раје, било да су у земљи или расејању, а да их неко упита шта им је то „раја” – не би знали да објасне. „Раја”, као и „комшилук”, представљају два специфично босанска субполитичка или метаполитичка феномена транснационалног повезивања, за које се веровало да ће сачувати БиХ, упркос свим националним поделама и сукобима. Настали су спонтано одоздо, наџивели су многа историјска искушења, па ће, ваљда, и грађански рат 1992–1995. спречити или излечити.
За разлику од раје, комшилук је много лакше објаснити, јер буквално значи – добросуседство, док се у Босни комшијом обично назива припадник друге вере и нације, који је кућа до куће, башта до баште, из генерације у генерацију. Комшија је комшији први и на моби и на сијелу, гост на слави, најближи у добру и злу, „важнији од брата” који живи далеко. Док је комшилук првенствено рурални, раја је урбани феномен, а током дугог процеса рур-урбане трансформације у БиХ се појављује масовно хибридни профил полутана, који као прелазни облик обезбеђује континуитет.
Хришћани су за време власти Османлија у Босни били махом кметови у пољу, а беговат у утврђеном граду, али већина исламизоване хришћанске сиротиње у чаршији није социјално добацила даље од потркуша и измећара, где се за време Аустроугарске сусрећу с православним и јеврејским предузетницима. Аграрна реформа за време прве Југославије појачава преслојавање и формирање раје, што добија додатни замах после 1945. У стамбеним блоковима станари из различитих улаза у зграду међусобно се и не познају и окупљају се у кафани по земљачко-завичајној линији. Али њихова деца одрастају у двориштима између зграда у духу пролетерског братства и јединства и социјалистичког суживота и заједништва, па и не знају шта су по вери и нацији. Постају „рођене Сарајлије” или „сарајевска раја”, а тај урбани статус супериорно се супротставља статусу папака, односно нових придошлица које долазе на школовање, на факултет, прво запослење или премештај из унутрашњости у престоницу и „прескачу трамвајске шине да их не убије струја”.
И џаба им професионална, друштвена, материјална и политичка постигнућа, па и усвајање урбане културе – папак никад не може да постане сарајевска раја. И обрнуто, може да нема ништа од тога, а да ипак то буде. Раја, хаусторче, тротоарче, бар у првој, још боље у другој или чак трећој генерацији, и ништа му више не треба. Наравно, у раји се већина може похвалити много чиме сем што су од породилишта или бар од јаслица Сарајлије, али у кодекс спада да се тиме не хвале, него напротив. Пожељно је да они сами показују да не држе до тога, али и да се свако позитивно издвајање других релативизује и исмејава. Хуморни, иронијски и самоиронијски однос према свему и свачему, на туђи, али и свој рачун, називају „сарајевски дух” или „за..банција”.
Раја је и демократска, сви су једнаки: богати и сиромашни, успешни и промашени, паметни и глупи, Муслимани, Срби, Хрвати. Раја је и децентрализована, па постоји подела по деловима града (башчаршијска, мариндворска, раја с Грбавице), али пошто је раја урбани феномен, главна раја је из најурбанијих зона, из центра и старог града. Негује се и увежбава током похађања истих школа, лоптања на мале, дневног навраћања на кафу без договора у исту кафану у истом термину, вечерњег цугања у биртији коју држи неко из раје. Теме дугих необавезних и неповезаних разговора, пленарних или удвоје-троје, јесу спортске утакмице, музичке приредбе, мезетлуци и јемеци, урбане легенде, тазе вицеви, безазлени трачеви. Вера, нација и политика су апсолутно искључени, јер могу да покваре опуштену атмосферу незамерања. Иако аполитична, раја је друштвено утицајна. Кадровски распоређени по националном кључу по медијима, клиникама, факултетима, банкама, предузећима, они знају сваког у чаршији и њих зна чаршија.
И све се завршавало по учинку: учиним ја теби – учиниш ти мени. Али, градску рају битно одређује „урбани шовинизам” према дошљацима, што скрива класични етнички шовинизам. Од „турског вакта” и „бошњачког златног доба” муслимани су били градско становништво, а хришћани су кулучили на селу и тек после смрти болесника на Босфору досељавали се у градове. Уочи овог рата Муслимани су знали да кажу Србима староседеоцима: „Вас 30 одсто бићете заштићени, јер сте навикли да живите с нама.” Преосталих 70 одсто су папци који неће бити заштићени ни од чега. Доследно томе, током рата Алија и уже окружење Србе зову „вуци”, а после рата Српску зову Република шумска. Силајџић вели да „Срби могу да оду, али да понесу само блато на опанцима”. Силберт и Литл пишу: „Многе Сарајлије су радо подсећале да Радован Караџић није био један од њих, није био чак ни Босанац. Био је урбанизовани сељак из Црне Горе, први у неколико генерација његове породице који је стекао образовање. Сарајлије су га се сећале као неспретног младића који се тешко привикавао на градски начин живота.”
Чак и аутори овог цитата напомињу да је у таквом ставу било и „извесног снобизма урбане сарајевске средње класе, која никад није прихватила Караџића”. Боље би било да су навели чињенице – да је он био лекар, психијатар, песник, шездесетосмаш, да је годину дана уз америчку стипендију био на специјализацији у САД. Или да су га упоредили с Алијом из Шамца, за кога до Сарајевског процеса нико није знао да постоји, сем ахбаба из џамије и „худбе”.
Кад је у Босни 1992. политика закувала, раја је, наравно, уочи рата осетила повишен пулс Башчаршије, па се делом благовремено придружила деци коју је већ била послала на сигурно код стрица, ујака, амиџе, даиџе, преко границе, а делом остала да „сачува грађанску супстанцу Сарајева”. Али и те локалпатриоте нису гулиле хуманитарну помоћ, нити су последње девизе трошиле на никотин и алкохол. У ФИС-у је увек за рају у касним сатима у опустелом граду под узбуном било бесплатног пића и мезе, у подруму „Моне” и птичјег млека, а на изабране адресе из делукс хотела „Холидеј ин” стизао је по телефонској наруџби а ла карт гратис.
И ево их поново заједно на прослави годишњице матуре, и опет и једни и други играју стару предратну игру заобилажења непријатних тема. Ови што су остали не причају да су неки били Зелене беретке, а неки у приватном затвору, јер то су махом били криминалци, односно папци. Ови што су отишли, политички коректно се не чуде што неки наздрављају химбером, а неке се покриле махрамом. Неће ништа ни о томе што Срба у Сарајеву нема ни за лек, а број џамија се удвостручио, али незгодно је и о Украјини, незгодно и о Гази, о исламском тероризму такође. Боље заобићи и Трампа, јер чим му се Додик толико радује – ето белаја за Бошњаке.
Може мало о климатским променама, вештачкој интелигенцији, моди… А онда неко запева „Кад ја пођох на Бентбашу на воду”, па „Миљацку” и сви се придруже до зоре са сузама у очима. Обе су компоновали каури – сефарди, односно Жељко Јоксимовић, али опевана река је у муслиманском Сарајеву, па је свима супер. Задовољна је и Миљацка, која лети готово пресуши, чак и на Бентбаши. Нема везе, уз пиће и песму може да порасте и водостај Миљацке, па што не би у јесењој измаглици могао да се привиди и космополитски дух Сарајева.
Све је океј док се раја окупи само повремено и накратко, испева се и изигра, па опет свак себи. Али шта ако би се то политички коректно заобилажење незгодних тема, или напросто лагање да се раја у свему слаже и воли, продужило? Био би то злослутан предзнак да ће бремзе попустити и потиснуто провалити, као 1914, 1941, 1992. Преживеле жртве клања по Босни сведоче да су у зликовцима препознавале школске другове, даљу својту, комшије и рају. Комшилук и раја су насмрт опасни босански митови. Срећом, Данијел Сервер је ономад најавио Хаџифејзовићу да ће Трамп поделити и КиМ и БиХ, па се можемо мирно растати као „комшијска раја”.
