„Када је хрватска певачка звезда Марко Перковић Томпсон истрчао на концертну бину у Широком Бријегу, узвикујући усташки поздрав ’за дом спремни’, публика га је дочекала звиждуцима, а затим демонстративно напустила салу.”
Да сте овакво „извијешће” из Западне Херцеговине прочитали у „загребачком Јутарњем” или пренесено у „београдским Вечерњим”, помислили бисте да је реч о грубој дезинформацији или о политичкој сатири. А пошто је, наравно, било све обратно, почев од тога да је дупке пуна сала у усташоидном трансу дочекала Томпсона у један глас са „За дом спремни”, који ђаво се онда скандализујемо?
Када су пре десетак година Додик, Вучић и Лавров апеловали да се Босна врати изворном Дејтону, јер је то документ који су унутрашњи актери потписали и велике силе гарантовале, неко од високих и ниских представника, мировних посредника, специјалних известилаца, заменика помоћника или сличних западних „политичких величина” одбрусио је: „Па то би значило поништење свега онога што је међународна заједница постигла током 20 година од Дејтона у БиХ. Било би то враћање две деценије уназад!” А шта ли је то учинила? Једино да се рат оружаним средствима настави као рат политичким средствима.
Ни поводи политичких сукоба нису нови, а и све су чешћи, чак три у пола једног месеца. Ево, само у фебруару: Двонедељна парада „самоуправног заједништва и суживота” три народа у „целовитој и јединственој мулти-култи БиХ” започела је Томпсоновим концертом 14. фебруара. Затим је 25. фебруара Скупштина муслиманског града Сарајева одлучила да обнови споменик окупатору принцу Францу Фердинанду. Најзад, 28. фебруара, као одговор на бошњачко слављење антисрпског референдума о сецесији БиХ, Српска је одговорила даном жалости због убиства српског свата Николе Гардовића.
Део популарности Перковић је стекао певајући проусташке песме и славећи ратна збивања из 1990, а претпремијери херцеговачког концерта у Загребу присуствовао је и премијер Пленковић с породицом. Близу су избори, а Томпсон очигледно изражава политичко расположење присталица владајућег ХДЗ-а, то значи и његовог лидера. Човићу је Пленковић страначки претпостављени, па се и он сликао са старим пријатељем Марком.
Усташки корени
Концерт у Широком Бријегу изазвао је релативно и веће овације него и у Загребу. Зашто? Па зато што је западна Херцеговина била легло усташтва у НДХ. Почев од самог поглавника Анте Павелића, рођеног у Брадини поред Коњица, највећи усташки зликовци били су пореклом Западни Херцеговци, а најусташкије место у западној Херцеговини био је управо Широки, како га данас скраћено зову.
Томпсон очигледно изражава политичко расположење присталица владајућег ХДЗ-а
После 1945. тај локалитет је био толико контаминиран злочинима над Србима да, ако неко каже да је из Широког Бријега, било је исто као да каже: „Ја сам усташа.” У послератној генерацији након 1945. из тог краја је било мало оних којима отац, старији брат, стриц, ујак или бар деда није био активни усташа, а од тих старијих и важнијих многи су „пацовским каналима”, у организацији Ватикана, склоњени у Јужну Америку и Западну Немачку. Из потоње је усташка емиграција изводила терористичке упаде у СФРЈ, а Удба их ликвидирала у иностраним склоништима.
Да би се та стигма скинула са савременика, место Широки Бријег је 1952. преименован и назван Лиштица, а кад је дошла демократија 1991. враћено је изворно име. У међувремену, у лето 1966, нетом након Брионског пленума, актив СК БиХ одржао је тзв. Мостарско саветовање, на којем је констатовано да је „према Хрватима, па и Муслиманима, вођена секташка кадровска политика”.
Један од партизанских комесара и тада највиших функционера у СР БиХ том приликом је рекао да га је „док слуша о дискриминацији хрватских па и муслиманских кадрова у западној Херцеговини, напросто стид што је Србин”.
Његови саборци ветерани били су тим речима као отровани, јер иако јесу били натпредстављени у структурама социјалистичке власти, није то било зато што су Срби, него зато што су били још много више натпредстављени у отпору окупатору.
Но, нови политички курс који је зацртан на Брионском пленуму и операционализован у БиХ на Мостарском саветовању, довео је до тога да су многи Срби, првоборци НОБ-а, руководиоци у СДБ, ЈНА, дипломатији, савезној и републичкој управи пензионисани или заустављени у напредовању, да би уступили места за хрватску и муслиманску квоту кадрова, који су били домобрани, сродници усташа или потомци Ханџар дивизије. Пошто су Хрвати били и тако малобројни, кадровици су свећом тражили „некомпромитованог Хрвата” да попуни трећину руководећих места.
Операција развијања неког босанског, као и југословенског патриотизма, у Хрвата као и код Словенаца, била је илузија. Кардељ је уз скуте Титу говорио да се „није борио за Југославију, него за социјализам, да је југословенска држава за Словенце транзициона категорија те да ће тек одлучити да ли ће се и у коју ширу заједницу укључити”.
А партизански генерал Фрањо Туђман да је „ако занемаримо усташке злочине, НДХ за Хрвате била остварење повијесних тежњи за националном државом”. Затим, да је „срећан што му жена није ни Српкиња ни Јеврејка”. И, напокон, генералима је пред „Олују” наредио да „Срби у Хрватској дефинитивно нестану”. И прва Југославија је 1918. окупаторске аустроугарске официре хрватског и словеначког имена преводила у исте чинове у Краљевини једног троименог народа. Само поједини од њих су 1941. херојски узлетели да бране земљу од надмоћне Луфтвафе. А да није било прве, Александрове, не би било ни друге, Брозове Југославије.
Споменик окупатору
Елем, спектакуларни Томпсонов концерт у Широком Бријегу логичан је исход „повијесних силница”, што би рекао др повијести Фрањо. Перковић је добар певач и није естрадна звезда само по проусташким песмама. Нису ни сви Хрвати били усташе, а ни све усташе Хрвати. Велики проценат били су и муслимани.
У ширем врху НДХ у Загребу њих 70, а на босанском терену били су чак и бројнији него Хрвати. У грађанском рату у БиХ 1992-1995. свезали су барјаке шаховнице и полумесеца и заједно наступили на референдуму о сецесији против воље Срба изражене на плебисциту у децембру 1991.
Операција развијања неког босанског, као и југословенског патриотизма, у Хрвата као и код Словенаца, била је илузија
Но, чим су Срби створили Републику Српског Народа у БиХ, касније РС, Хрвати су их следили формирајући Херцег-Босну. Радован Караџић и Мате Бобан већ петог маја 1992. тајно су се састали на аеродрому у Грацу и постигли споразум о територијалном разграничењу већински српских, односно хрватских територија у БиХ, те о томе да ће све неспоразуме решавати мирним средствима.
Истина, међусобни сукоби настављени су и током јуна, али њихова подела БХ границама Републике Српске и Херцег Босне одржана је до данас, упркос Јасеновцу и Пребиловцима. Или баш зато, да се не понове. Већ у јесен наредне 1993. отворен је хрватско-муслимански фронт и постаје јасно да рат у БиХ није одбрана од агресије Србије, него грађански рат. Груде се удаљавају од Сарајева и приближавају Бањалуци. Додик, попут Караџића с Бобаном, прави тактички савез са Човићем против бошњачког унитаризма.
И одлука Градске скупштине Сарајева од 25. фебруара о обнови споменика окупатору, аустроугарском престолонаследнику Фердинанду, има своју предисторију. Након Сарајевског атентата, муслиманска и хрватска руља разбијала је српске радње широм анектиране Босне, а Беч је свом принцу подигао споменик поред Латинске ћуприје на Башчаршији.
Већ првих дана вишестраначке власти у граду 1990, потпредседница града Дубравка Балвановић из ХДЗ-а иницирала је да се сруши споменик српском родољубу и младобосанском домољубу Гаврилу Принципу и подигне принцу Фердинанду и гравидној принцези Софији, које је „српски терориста убио”.
Тада је Скупштина Сарајева, под председништвом инж. арх. Мухамеда Крешевљаковића („Хамо, градска раја!”), сина истакнутог историчара Хамдије, кога је Хрватска изабрала за академика (ЈАЗУ, ХАЗУ), прихватила иницијативу, али због недоумица око решења и рата није реализована. Ономад су иницијатори били одборници Странке за БиХ, бошњачке „грађанске партије” коју је основао Харис Силајџић. Бабо му је био имам Бегове џамије, а он шеф реисовог кабинета („Харе, градска раја!”). Споменик окупатору?
Најзад, на измаку фебруара у бошњачким кантонима још једном је прослављен Дан независности БиХ као резултат двонационалног референдума против воље српског народа, док је влада Републике Српске истим поводом први пут и озваничила Дан жалости. И још када ми неко почне о јединственој и целовитој… Јал је шерет, јали будала? Можда и неко из ОХР-а?
Наслов, лектура и опрема текста: Нови Стандард
(Политика/Нови Стандард, 10.03.2026)
