Резултати пописа становништва у Црној Гори би били вјеродостојнији да су исти објављени у 2023. години, а не након пописне трговине по диктату страног фактора, оцијенио је за БОРБУ писац Никола Маловић.
Према његовом мишљењу, вријеме које протекло до резултата „појело” је вјеру у његову вјеродостојност.
Додаје да задовољство свих политичких актера указује на пописну трговину.
Маловић је истакао да се псеудолингвистичка агонија наставља, јер се проценат пописаних грађана који говоре српским језиком спаковао испод 50 одсто.
Упитан да одговори како гледа на чињеницу да се у његовој Боки и дан-данас налази срамна спомен плоча која алудира на којекакве великосрпске злочине у Морињу, Маловић је одговорио да „нема никога дома”.
Како коментаришете резултате пописа становништва у Црној Гори и шта је на Вас оставило најјачи утисак?
Да су резултати Пописа становништва у Црној Гори 2023. били објављени у неком разумном року, а не након очигледне пописне трговине између тзв. суверенистичког и унитаристичког блока, а по диктату страног фактора, коментар би могао да буде утемељен на процентима којима бисмо вјеровали.
Али је вријеме које је протекло до резултата Пописа 2023. појело вјеру у његову вјеродостојност.
Да ли су резултати пописа спријечили процес расрбљавања Црне Горе и да ли сматрате да ће се његови иницијатори помирити са тиме или ће наставити тај посао ако им се за то укаже прилика?
Тим прије што су сви задовољни резултатима Пописа 2023. указује на пописну трговину.
Срби то тумаче као да је заустављен процес расрбљавања, а национални Црногорци не часе часа да докажу како процес није заустављен.
Зашто није? Зато што страни фактор никад неће бити на страни ортодоксних Срба, оних који се након Ускрса 2025. неће временом поунијатити, тако да на сцени имамо кратак предах, паузу илити интермецо.
Српским језиком се на попису изјаснило да говори 43 одсто грађана, да ли је сходно томе дошло вријеме да се српски језик прогласи службеним језиком у Црној Гори и како гледате на пријетње ДПС-а и његових сателита да то неће дозволити?
Српским језиком говори већинска Црна Гора, премда за то немам доказа, јер су докази нестали у пари пост-пописне кужине.
Лакше би на ваше питање било одговорити потврдно да је проценат пописаних који говоре српским језиком и званично изнад 50%, али је спаковано тако да није, само зато да би се, уз сеирење страног фактора, псеудолингвистичка агонија наставила.
Понижавајуће је уопште разговарати на тему да ли је једини лингвистички постојећи језик – из франкенштајнске комбинације зване црногорски-српски, босански, хрватски језик” – заслужио да добије статус службеног језика у Црној Гори.
Како оцјењујете разлику од 10 одсто у броју Срба и српскоговорећих грађана и тај феномен дуализма који је и даље актуелан у Црној Гори?
Тај се феномен не може рационално објаснити.
Национални Црногорац који је пописан да говори српским језиком нема разлога да не буде национални Србин из Црне Горе.
Како гледате на то што у Боки Которској, у Морињу, и даље стоји срамна спомен плоча коју даноноћно чувају војници, упркос томе што је иста нелегално постављена и што је надлежна инспекција донијела рјешење о њеном уклањању?
Ми бисмо Бокељи рекли да нема никога дома: ако је надлежна инспекција донијела одлуку у уклањању плоче са спорним натписом, онда је проблем политичке природе.
Плоча у Морињу (Фото: Спутњик)
Политички нејака Црна Гора, геополитички мрав, не жели да се замјера моћнијем сусједу, нешто већем мраву, јер овај ипак има механизме да блокира пут Црне Горе ка ЕУ интеграцијама, ако не причом о Плочи из Мориња, а оно потраживањем власништва над школским бродом „Јадран”.
Опрема: Стање ствари
