Шта повезује Драгоша Калајића и Николаја Рериха – српског интелектуалца који је ишао у сусрет будућим догађајима и руског мислиоца, немереног да споји древна езотерична учења с модерном марксистичко-лењинистичком доктрином?
Драгош Калајић и Николај Рерих, стварајући у различитим епохама и срединама, оставили су значајан траг у српској и руској уметности, филозофији и култури. Допринос идејама које доводе у питање савремени свет, материјализам, секуларизам, и уједно предвиђају будућу улогу Русије, уврстио их је у ред значајних мислиоца десног интелектуалног тока 20. века.
РУСИЈА КАО МИСТИЧНА СИЛА Дуго времена потцењен, Калајић, интелектуалац, уметник и писац, познат је по критици модернистичких струја и залагању за повратак традиционалним и духовним вредностима. Рерих, с друге стране, руски уметник, филозоф и мистик, животни рад посветио је езотеричним и духовним темама, са посебним нагласком на Русију као „духовну силу“. Иако су живели у различитим временима – Рерих је умро 1947. када је Калајић још био дете – сличност у ставовима је фрапантна, пре свега њихова фасцинација традицијом и духовношћу руске културе. За обојицу, Русија није само држава већ мистична сила с кључном улогом у обликовању будућности човечанства.
Калајић је био ватрени заговорник идеје духовне и културне обнове света, с Русијом као централном снагом у том процесу. Његова филозофија била је дубоко укорењена у уверењу да је Запад кренуо погрешним путем услед претераног материјализма, либерализма и секуларизма, који су, према његовим речима, довели до опадања традиционалних вредности и уништавања културног идентитета хришћанске Европе. Калајић је често истицао да је Совјетски Савез само привремена аномалија у историји Русије и да ће Русија, једном ослобођена комунистичког режима, поново заузети место које јој припада, позиционирана као духовна сила способна да поведе свет ка тзв. обнови, на коју се стално враћа у делу „Русија устаје“, али и другим текстовима углавном објављених у часопису „Дуга“. Уочи пада Берлинског зида 1989, Калајић је предвидео пад Совјетског Савеза, а већ током 1990-их година тврдио да је Русија постала епицентар трећег светског рата. Овај рат није конвенционалан већ се одвија на културном и духовном нивоу, у којем Русија игра кључну улогу у борби против западног утицаја, тврди Калајић. Сматрао је, такође, да је тадашња криза у Русији само привремена, те да ће на крају њихове псеудоелите бити свргнуте, а народ поново узети судбину у своје руке. Русију је видео као „прадомовину“ европских народа, указујући да је сеоба европских племена из Русије, односно Сибира, у прошлости довела до слабљења њихове духовне суштине. Такође, сматрао је да само Русија, која је остала верна својим духовним коренима, може да наведе европске народе да се врате вредностима тзв. Хипербореје.
СПАС ЗА ХРИШЋАНСКУ ЕВРОПУ У геополитичкој анализи, Калајић је предвидео пропаст САД због њене унутрашње слабости и демографских промена изазваних приливом странаца. Веровао је да ће беле европске заједнице у САД, под притиском миграција и културних промена, које ће изазвати слом државе, бити принуђене да се врате у Европу или чак у Русију. У том смислу, Русија је за њега представљала једини истински спас за хришћанску Европу, која је у опасности да изгуби свој идентитет и културну суштину под утицајем модерних западних вредности.
Калајић је подржао идеју стварања велике евроазијске империје, у којој би Русија имала централну улогу као предводник духовне и културне обнове. У том контексту, он је био критички настројен према Европској унији и НАТО-у, сматрајући их продуженом руком америчког утицаја, који суштински угрожава европске народе, њихов идентитет и традицију. Веровао је да ће Русија, као духовна и војна сила, уравнотежити овај утицај и омогућити стварање новог светског поретка заснованог на традиционалним вредностима.
ТРАГОМ ХАЈДЕГЕРА Образлажући идеју тзв. Великог преокрета, Калајић се позива на Хајдегера. Слободан Антонић каже да се не говори само о мисаоном преокрету већ о „преокрету који се дешава са Догађајем (са велико Д) када Биће (са великим Б), почиње поново да се помаља и тиме постаје, како то предвиђа Калајић тзв. Коначна империја“. Наравно, овде није реч о „ресетовању света“, јер ми не можемо једним притиском на дугме вратити свет у античку Грчку, већ се мисли на изградњу новог света утемељеног на добрим, здравим, духовним и културним вредностима.
Уколико је сломом Немачке 1945. године уништена једна линија отпора дела Европе, онда Русија постаје последња гарда духовне и културе Европе. После ње нема никог ко може спасти Европу тоталног слома европског човека управо на просторима северне Русије, односно Сибира, где ће бити створена Коначна империја. Тиме он предвиђа обнову државе, обнову друштва, природе и човека.
МИТСКА ЗЕМЉА ШАМБАЛА Николај Рерих је велики део свог живота посветио проучавању езотеријских традиција и филозофских идеја о духовном развоју човечанства. Рерих је, добивши одређена знања од сибирског писца и професора Георгија Гребеншчикова, био фасциниран сибирском Алтајском регијом, за коју је сматрао да је место повезано са митском земљом Шамбалом, духовним центром света. Убрзо након тога чуо је за алтајску причу о светој Земљи Белих Вода (тзв. Беловодје), руском еквиваленту тибетанске Шамбале. У свом капиталном делу „Шамбала“, Рерих доживљава ово место као простор у коме бораве мудраци и духовни водичи и одакле ће доћи велика трансформација човечанства, а које уједно представља центар евроазијских култура. Рерих је веровао да ће се Русија, као духовна сила, повезати са овим светом и постати предводник духовне обнове овоземаљског света. Залагао се за идеју „Нове Русије“, земље која би, ослобођена материјализма и политичке тираније разних идеологија попут анархизма, комунизма и либерализма, постала центар глобалне духовности.
Данас многи доживљавају Рериха као комунисту који је сарађивао с властима у совјетској Русији, међутим, као што и све остало у историји никада није црно-бело, тако и овакви судови подлежу сумњи. Николај и његова жена Хелена Рерих су веровали да ће њихов теозофски духовни супститут за религију – мешавина теозофије, Веданте, будизма, езотеричког хришћанства и њихове идеје о космичким суптилним реалностима – наићи на добар пријем код нове совјетске интелигенције која тежи „вишим сазнањима“ и да ће на крају моћи да споји древна езотерична учења са модерном марксистичко-лењинистичком доктрином.
Као и Калајић, Рерих је сматрао успон комунизма у Русији пролазним процесом који ће заправо бити озбиљан тест за руски народ. Рерихови су се надали да ће створити нови политички покрет (тзв. сменовекховство), односно развити нову теорију „националбољшевизма“; идеологије која ће обновити Велику Руску националну државу. Таква идеологија, настала током 1920-их година провлачи се и у делима многих „белих“ Руса. Таква идеологија промовисала је концепт прихватања совјетског режима и Октобарске револуције као природног и народног развоја Русије, нечему чему се није требало одупирати. Неки вид Дугиновог „Четвртог пута“.
НИ МОНАРХИЈА НИ ЦРВЕНА ИДЕОЛОГИЈА Таква идеологија подстицала је чланове да се врате у Русију, предвиђајући да Совјетски Савез, као вештачка творевина масонерије, немачког новца и других страних елемената, непознатих матичном руском духу, неће дуго опстати, да ће уступити своје место, и чак оживети руски национализам. Према томе, његово мишљење најближе је еврозијанизму, историјско-филозофском учењу које су почетком 1920-их година изложили руски емигрантски интелектуалци.
Евроазијанци су говорили о Русији као јединственој цивилизацији која укључује елементе и западних и источних културних традиција, посебно наглашавајући њено источно наслеђе. Развијајући свој концепт „Трећег пута“, они нису подржавали „беле“ покрете који су тежили обнови монархије у Русији, нити бољшевистичку „црвену идеологију“. Њихов идеал била је федеративна евроазијска држава и везивање Русије за Азију. Дакле, желели су државу засновану на идеократијским, односно етичким и религијским принципима. Николај Рерих стално потенцира азијске корене Русије („наш заиста прелеп азијски дом“) и веровање да мисија руског народа не лежи на Западу већ „у огромним пространствима Азије“. У питању је, како те бележи Рерих, „држава истине насупрот савременим западним демократијама у којима управља Закон“.
У ПОТРАЗИ ЗА ВИШОМ ЦИВИЛИЗАЦИЈОМ Насупрот Калајићевом перенијалистичком западном учењу, Рерихове идеје инспирисане су источним религијама и религијским филозофијама, у којем он, на свом путу „синтетичког“ размишљања, трага за „новом синтезом“, „новим човеком“, „новим човечанством“ и „новом религијом“, и још више, „новим космосом“ духовно обогаћеним увек присутном хијерархијом. Слично Калајићу, Рерих је тврдио како је „пред Русијом велики посао“ и да, уколико она жели да свој задатак спроведе успешно, Нова Русија мора игнорисати националности и формулисати један велики заједнички циљ. Рерих је веровао да ће Русија, након пада Совјетског Савеза, постати царство које ће предводити цар-мистик. Цара је доживљавао као духовног вођу, који ће на основу духовне мудрости обновити царску монархију. Визија Русије као духовне империје супротстављена је западном материјализму и либерализму, који су, по њему, били одговорни за пропаст оне дивне западне цивилизације, која се по Владимиру Дворниковићу угасила заједно са бароком.
Да закључимо идејна конвергенција Калајића и Рериха укорењена је у дубоком уважавању Русије и њеног духовног и културног наслеђа, за коју су веровали да је позиционирана као глобални лидер у потрази за цивилизацијом у стварању, вишом цивилизацијом, оном цивилизацијом на коју нас упозорава Освалд Шпенглер у свом делу Пропаст Запада, али и други мислиоци као што су: Фридрих Хегел, Николај Трубецкој, Петар Савицки, Александар Дугин и други. Иако су Калајић и Рерих потицали из различитих средина и имали различите приступе овој теми, обојица су делили заједничку визију Русије као кључног фактора у обликовању будућности света. Обојица су веровали у животну и месијанску улогу Русије, али су им приступи били другачији: Калајић је био усмерен на геополитичку улогу Русије, док је Рерих био посвећен њеној духовној и мистичкој улози.
Излагање на округлом столу „Српско-руски односи кроз епохе“, одржаном у Шамцу, Република Српска
