(Реч захвалности Митрополиту Теодосију, свештеницима, а посебно монасима и монахињама у манастирима на Косову и Метохији, као и драгим пријатељима у Лепосавићу, Грачаници и Великој Хочи)
Све што више одмиче време од мога повратка са Косова и Метохије, а уистину кроз непрестано враћање Косову и Метохији као динамичном завету српско-православне изворности, све се чешће питам – није ли тај духовни, па зато и суштински неомеђен и у нас тако дубоко уткан, простор Космета у једној непрестаној радости Сретенија? Али не Сретенија “тек” као једног празничног дана, већ Сретенија као непрекинутог низа небо-земних сусретања, који свој одјек и одблесак имају како у променљивој динамици постојаности нашега рода, тако још више у стаменој Богочежњивости наших монаха и монахиња на Косову и Метохији! Јер за њих Сретеније је одјек једино извесне стварности, као што им је Свети Симеон Богопримац најближи небески рођак. И то најближи рођак по ономе што је и од крви јаче, а то је блискост у Христочежњивом ткању свих откуцаја наше маловремености. Сретеније је за њих вазда присутно Бого-примање и загрљај са оностраним, јер једино то и може да осмисли овострано. Али то је и Сретеније као сусретање једних са другима, у манастирима као оазама у бесплодној пустињи света који се све гласнијим позивањем на “слободу и демократију”, све брже удаљава од Бога. Међутим, за наше иноке и инокиње Сретеније је и свакодневно сусретање са свима онима који жељни и жедни мира и тишине у себи, ходочасте светињама које почивају на темељу мира и тиховања, али не тиховања као одсуства звука, већ у миру и тиховању као пуноћи хармоније у Ономе Који је једини могао да каже: ” …мир свој дајем вам…да се не плаши срце ваше”(Јн.14,27). И зато, ма шта да се “доле” дешава, страха никада нема, до само страхопоштовања да се не повреди Онај Који нас безусловно воли. А о томе ко је и где је “доле”, или “горе”, о томе другом приликом, јер не могу они на Косову и Метохији никако бити “доле”, када су град који на гори стоји, и када су увек у трепетном дијалогу са небеским светом.
Управо у том и тако продуженом Сретенију дочекујем и Задушнице пред Месопусну недељу. Па се у том ишчекивању и питам- А нису ли тек Задушнице својеврсно Сретеније? Сусретање оних који молитвом и љубављу, у Христу и са Христом, надилазе време и простор. И како онда да не видим пред собом ликове и знаних, а и незнаних, монаха из Дечана, њихове братије из Зочишта, Бањске и Драганца, стамено братство Светих Архангела, а уз њих и све ђаке и професоре Богословије у Призрену…као и све сестре – љубављу и вером богате и храбре- монахиње из Пећаршије, Грачанице, Девича, Гориоча, Улија, Сушице и Соколице… и иних светионика оне Светлости, Светлости Христове која и просвећује и осветљава све.
И сви они стоје на стражи, стражећи, пре свега, над собом и над лелујавим привиђењима овоземних упитаности. Али сви они су и на стражи која варљиво људско памћење, уздахом љубави и замахом молитвених крила, узноси до јединог сећања које заборава нема, а то је ВЕЧНИ ПОМЕН у сећању Цркве, у радосној Тајни Христа и Цркве- у евхаристијском загрљају са свима онима који се, на тим истим местима где они сада Бога моле, а род свој воле, са свима дакле који се, вековима и деценијама пре њих, око истих сусретања потрудише, па тако и себе у траг Сретенија неба и земље уписаше. И ето зато, зато је сваки наш монах и свака монахиња, сваки наш свештеник и сваки наш отац и свака мајка и свако дете, сваки брат и сестра,на Косову и Метохији, свако је од њих један савремени Богопримац, као што је и Богоносац.
И мада су још увек на путу ка небеском граду, не запостављајући при том, ни за трен, градину на земљи, од неба нам заветовану, они радошћу, коју овај свет нити даје, нити пак може да узме од њих, они том крстоносном радошћу искупљују и своје али и наше време, опомињући нас да Сретеније никада не престаје, јер истински Богопримци и Богоносци увек у себи носе Онога Који нам је даровао Васкрсење!
свештеник Милош М. Весин
Уочи Месопусних Задушница, 21.фебруара 2025.
Под светлошћу храма Св. Георгија, изнад села Лукова, Србија.
