Чуј
Ти што стојиш ту са свећом у руци упаљеном за мене
Ја ти говорим
Ја чије је име уклесано у овај зид спомена
укорењен ту подно манастира Светога Јована
Ја сам не једно име
Ја сам свако од ових 84 имена
И од она два на плочи према Зочишту
Ја сам чувао винограде у Петкопољу тога лета
И орао дедину њиву
Ја
Ја сам са знојем жњео жито са кумовима
Који су то престали бити
Ја сам плевио лојзе иза куће у Ретимљу
И палио свећу на гробљу покрај цркве Св. Спаса у Оптеруши
Ја сам играо фудбал на игралишту у Великој Хочи
И журио на посао у Орвин Ораховац
Ја сам секао дрва горе изнад села према Милановићу
И гасио пожаре на стрњиштима и у пољу према Зочишту
Ја
Ја сам лечио људе у Дому здравља у Ораховцу
и нисам питао за име и презиме и веру и нацију
Ја
Ја сам ишао пешке до пијаце да купим намирнице за славу
И ја сам хтео да купим пелене за једногодишњу ћерку
Ја
Ја сам те бранио не спавајући ноћима
На Паштрику и Планеји
И ја сам хтео да завршим факултет и будем добар отац и муж
Ја
Ја сам ти био деда и стриц
Ја сам ти био професор
И ја
Ја сам хтео да сачекам мајку моје деце која је требала завршити смену у Дому здравља
А ја сам одвезо комшиницу у породилиште
Ја
Ја сам бранио свој кућни праг
Да га не пређу они који нас нису хтели ту
Ја
Ја сам био не свој већ твој и ваш
Ја сам ноћима стрепео од јутра
И с уздахом дочекивао ноћ
Ја сам са знојем копао кукуруз и брао грожђе
Ја
Ја сам бринуо о мајци старици да јој не буде хладно
Ја сам убијен на кућном прагу
Ја сам отет из своје куће
А ја из прихватног центра испод хотела Парк
Ја сам хтео да пишем о киднаповању монаха из Зочишта
Ја сам извучен из свога аута
А ја из свога стана
Ја
Ја сам она коју су каменовали у граду где сам рађала децу
и певала им успаванке на српском као моја мајка мени
Ја сам седи старац из ораховачког блока
Који из своје куће није хтео никуд
А што би ишао кад никоме ништа лоше нисам учинио
Ја
Ја сам сада не кост извађена из јаме у Волујку
Из гробнице у Малишеву и Ђаковици
Из кречане у Клечки
Ја сам анђео који лебди изнад вас сабраних овде
Ја сам душа која тражи да ме поштујете
И да ме се сећате
Која тражи да памтите то што су ми учинили
Ја сам душа која жели молитву
Ту крај моје њиве
Моје куће
Мог бунара
Моје школе
Моје цркве
Мога манастира
Ја сам душа која ће наћи мира кад ми запалите кандило у дому
Ако су из њега отерали све моје
Нека стоји згариште и зид зарастао у купине
И маховину и ладолеж и чуваркућу
Нек стоји и затрпан бунар под исцветалом зовом
Мој
Из њега ће извирати и тећи вода
којом ће гасећи жеђ путници намерници ил случајни пролазници
испијати и истину
Ја
Ја сам ваш
И овим њивама и пољима и путевима и јамама је текла моја крв
И капао мој зној
Иако су ми расули кости на све стране
Ја сам ту увек и заувек
И ја вас молим
Да чувате мој гроб
Мој темељ
Моју икону
Моју славу
Моју колевку
И мој завет
Мој деда га је да дао своме оцу
А он своме деди
А он кнезу Лазару
И Светом Сави
Земља и њива и кућа и црква немају цену
Немојте да вас завара злато
И новац
Знајте да то не вреди моје душе
Ни ваше душе
Душа је слободнија кад злата нема
Ја
Ја сам онај који је имао породицу
Кућу аутомобил радно место у фабрици и канцеларији
Ја данас имам само душу
Ја сам сада дах на Душановој фресци у цркви Св. Николе
И сјај у очима на одсеченој глави Светога Јована Крститеља у истоименој светињи
И штап у руци Св. Трифуна у цркви Св. Стефана у центру села
Ја сам душа у кивоту са моштима Св. Врача
Ја сам огртач који прекрива скуте Богомајке у Ораховцу
И њена суза на икони донетој из Србице
Ја сам звоно са звонаре у Брњачи
И ветар у листу заветног храста у Братотину
И у звуку локомотиве у Ратковцу
И молим вас
Будите ту
Да ходам са вама по овој земљи
За коју сам дисао до задњег часа
Која је била моја
И ја ћу знати да је моја
Једино ако сте ви ту
и ако дишете за њу
И ако се молите за њу
И за мене
Ја ћу бити жив
Ако ти који данас овде стојиш будеш наставак мога ја
На овој земљи
(17. јул 1998/ 17. јул 2025)
(Изговорено пред спомеником у Великој Хочи, поводом 27. годишњице од напада на Ораховац)
Оливера Радић
