Извештај Оебса о праћењу судских поступака, према којем је чак 88 одсто случајева који се воде против Срба за ратне злочине окончано осуђујућим пресудама, саговорници Косово онлајна оцењују као коректан и избалансиран, наводећи да се бави суштином проблема. Истовремено, упозоравају да не очекују да ће његово објављивање довести до било каквих промена. Такође, указују на штетност суђења у одсуству, али и на начин на који се такви поступци користе као вид политичког притиска на Србе.
Пише: Вељко Несторовић
Након што је Скупштина Косова 2022. године усвојила измене Кривичног законика, којима је омогућено вођење суђења за ратне злочине и у одсуству оптуженог, уследило је подизање већег броја оптужница против Срба.
Према извештају Фонда за хуманитарно право у Приштини, током 2025. године вођени су кривични поступци у „50 предмета против 154 припадника српских снага, оптужених за ратне злочине“.
Од почетка ове године изречено је више осуђујућих пресуда. У једном од ретких случајева који је окончан ослобађајућом пресудом, Драган Ристић из Ђаковице ослобођен је свих оптужби.
Ристић је ухапшен 25. фебруара 2025. године на административном прелазу Јариње, а 18. марта 2026. године ослобођен је оптужби. Његова адвокатица Јована Филиповић од почетка је тврдила да је у овом случају дошло до очигледне замене идентитета. Ристић је у притвору провео више од годину дана.
Адвокат Љубомир Пантовић каже за Косово онлајн да је извештај Оебса о праћењу судских поступака у предметима ратних злочина апсолутно коректан, избалансиран и да се дотакао суштине проблема.
Пантовић каже да је оно што је њега посебно заинтересовало то што је у том извештају отворено питање које он и његове колеге годинама истичу у судницама у Приштини, где се суди за ратне злочине, а то је да су оптужнице против оптужених неалбанаца, пре свега Срба, апсолутно уопштене и непрецизне.
„Из њих не можете да видите за шта се конкретно оптужује окривљени, шта је урадио и на који начин то што је урадио представља ратни злочин. Оптужнице су непрецизне, нејасне, у сваком погледу веома лоше. Последњи пример је оптужница за Бањску. Ко је пратио то суђење могао је да види да је потпуно хаотична, непрецизна и нејасна оптужница, из које није могло да се утврди шта су окривљени урадили у Бањској, прихваћена од стране суда, након чега су изречене најстроже казне. Такође, и други проблеми којих се извештај дотакао присутни су и веома изражени у свим суђењима – спорост поступка, дуготрајан притвор и необјективно суђење. То су суђења која нису правична, у којима се не поштује право окривљеног на правично суђење, нити право на судску одлуку која треба да буде заснована на доказима и чињеницама“, објашњава Пантовић.
„У извештају је Оебс изнео неколико налаза и препорука упућених надлежним институцијама. Једна од препорука односи се на то да оптужнице морају бити прецизније када је реч о индивидуалној одговорности оптужених. Сигурно је да је то један од исправних налаза и препорука, јер индивидуална кривична одговорност мора да се утврђује на основу конкретних радњи оптуженог. Нико не може бити оптужен или осуђен на основу посредних или недовољно јасних доказа. Индивидуална одговорност подразумева да се тачно зна шта је конкретна особа урадила. Наравно, оно што се наведе у оптужници не значи да ће суд то аутоматски прихватити“, објашњава Алија.
Он уједно и подсећа да су и Врховни суд и Апелациони суд у појединим предметима укидали пресуде управо због тога што индивидуална одговорност и конкретне радње оптужених нису биле довољно прецизно образложене.
„Због тога је ова препорука Оебса оправдана и косовско правосуђе би требало да је уважи, односно да подиже оптужнице само када постоје директни докази који оптужене повезују са конкретним кривичним делима“, каже он.
О томе зашто је чак 88 одсто поступака завршено осуђујућим пресудама, Алија подсећа да је пре три године ступио на снагу Закон о суђењу у одсуству.
„Од његовог ступања на снагу до данас подигнуто је 27 или 28 оптужница у одсуству, којима је обухваћено више од 130 припадника српских снага. Могућност подизања оптужница у одсуству свакако је утицала на повећање броја оптужених за ратне злочине. Последњих година готово све оптужнице подигнуте су против припадника српских снага. Ако упоредимо период који обухвата извештај Оебса са претходним периодом, када су надлежност имали Унмика и Еулекс, видимо да су тада оптужнице подизане против припадника обе стране у сукобу. Ако се посматра период од завршетка рата, од 1999. године до данас, косовско правосуђе је, заправо, изрекло више пресуда против припадника ОВК. Разлог за то је што припадници српских војних и полицијских снага нису били доступни косовском тужилаштву, полицији и другим правосудним органима. Зато је у том периоду било више осуђујућих пресуда против припадника ОВК, јер је тада било обавезно присуство оптуженог на суђењу. Сада постоји могућност суђења у одсуству, због чега је повећан број оптужница против припадника српских снага“, каже наш саговорник, али и истиче да Фонд за хуманитарно право, не подржава суђења у одсуству, јер осуђени, уколико буде ухапшен, има право да тражи обнову поступка и ново суђење од почетка“, рекао је Алија.
Амер Алија каже и да је Србија почела да води поступке и суди у одсуству.
„Ако се овакав тренд настави, имаћемо правду само на папиру, али не и стварну правду за жртве, јер осуђени неће издржавати казне. Све ће остати на формалним судским поступцима“.
На питање колики је број нерешених случајева ратних злочина над Србима, Алија каже да сви који су починили ратне злочине, без обзира на етничку припадност, морају бити процесуирани и да само тако регион може да иде напред.
„Са друге стране, имамо око 10.000 невиних жртава и цивила који су током рата убијени или се и даље воде као нестали. Ако политичари или било ко други негирају ратне злочине, то није добра порука и у таквим околностима тешко је говорити о будућности заснованој на сарадњи и помирењу. Транзициона правда не подразумева само суђења. Она обухвата и друге механизме – репарације за жртве рата, без обзира на њихову националну припадност, образовање младих на основу тачних чињеница о догађајима из прошлости, као и друге механизме транзиционе правде, на којима се мора радити подједнако и истовремено“, рекао је Амер Алија.
Адвокат и бивши војни тужилац Драган Пашић за Косово онлајн истиче да су права оптужених нарушена већ на самом почетку поступка, јер није обезбеђено њихово присуство, а још мање право да испитују сведоке, будући да је непосредно испитивање од кључног значаја.
„Не постоји контакт између адвоката по службеној дужности и оптуженог и то је, једном речју, колапс доказног поступка, јер се комплетан доказни поступак заснива на старим изјавама сведока које су настале у време Унмика или Еулекса“, каже Пашић и наводи да не очекује да ће, након извештаја Оебса, доћи до суштинских промена нити реформи у косовском правосуђу, како у процесном смислу, тако ни у примени материјалног права“, каже Пашић.
Наш саговорник скреће пажњу и на то да се кривични прогон користи као политичко средство ради спречавања повратка расељених Срба.
„На делу је примена хрватског модела. Као што знамо, такав принцип био је присутан у Хрватској. Моја очекивања су да ће број оваквих поступака наставити да расте. Излазимо из правних оквира, а овакво понашање превазилази правне оквире и, рекао бих, улази у домен књижевности. То је један чист кафкијански процес. Суди се људима који и не знају да им се суди. Додељују им се адвокати по службеној дужности који представљају пуку статистичку форму. Позиви се шаљу обичном поштом, уместо међународним званичним каналима. Шта је то друго него један кафкијански апсурд, када се воде лажни процеси по лажним законима? Сложићете се да је то једино Кафка умео да опише у свом роману Процес“, објашњава бивши војни тужилац.
Говорећи о томе зашто се понекад чини да међународна заједница „скреће поглед“ са оваквих случајева, Пашић истиче да је очигледно да је реч о политичком интересу, јер је политички утицај на Приштину неспоран.
