Косовском премијеру у техничком мандату и лидеру Самаоопредељења Аљбину Куртију недостаје култура компромиса, зато и постоји институционална криза на Косову, а то је и разлог застоја у дијалогу са Србијом, констатује бивши изасланик ЕУ за Косово и некадашњи високи представник међународне заједнице у БиХ Волфганг Петрич.
У интервјуу за Косово онлајн, Петрич је истакао и да је предуслов за успех нормализације односа и дијалога са Србијом да се на Косову најпре успостави интерни дијалог, а идеално би било и са Србима који живе на Косову.
Када је реч о изградњи два нова моста на Ибру, каже да ако се они једнострано граде без, метафорички, „стуба на српској страни“ – онда неће много помоћи, те саветује кооперативно уместо једностраног деловања.
Говорећи о Повељи Уједињених нација, Петрич је указао да је Нато интервенција 1999. године имала много веће негативне последице него што се тада мислило. Каже и да се УН налазе у фундаменталној кризи, јер све што су САД и Европа предложиле и спровеле после 1945. године, сада је доведено у питање и то управо од САД.
Како гледате на политичку кризу на Косову, с обзиром на 49 наставака конститутивне седнице парламента?
Косово се налази у правој политичкој кризи и кризи власти, јер очигледно победник избора одржаних у фебруару ове године није спреман на компромисе са опозиционим партијама, и потпуно непопустљиво инсистира на једној кандидаткињи за председницу Скупштине. То је наравно еклатантни недостатак разумевања демократије, јер демократија значи и да, као што је случај са Аљбином Куртијем – ако освојим више од 40 одсто гласова морам постићи компромисе. Недостаје та култура компромиса. Сматрам да је то разлог и за застој у дијалогу са Србијом. То појачава осећај да на Косову све стоји, док се свуда око Косова – у региону, Европи и широм света, догађају масивне политичке, економске промене.
Жели ли Курти нове изборе, јер на фебруарским није добио апсолутну већину?
Био сам недавно учесник међународне конференције у Приштини, на позив једног женевског института, који на Косову већ годинама покушава да посредује, на којој су учествовали и људи са севера. Организатори скупа су организовали и састанак са Куртијем, током којег сам га питао зашто не може у духу европске демократије да покуша да нађе компромис. Питао сам га како се опходи са опозиционим лидерима и како води дијалог са њима. Он је одговорио да тог разговора нема. То не може тако, јер предуслов за успех нормализације односа и дијалога са Србијом јесте наравно да се на Косову најпре успостави интерни дијалог. Идеално би било и са Србима који живе на Косову.
Шта актуелна криза значи за Косово, посебно за евроатланстке интеграције?
Мишљења сам да нема напретка. Имамо наравно велику непознаницу – Вашингтон, Трампову администрацију, која се у првом мандату веома снажно ангажовала. Постоје одређене антиамеричке тенденције на Косову у Самоопредељењу. У другом мандату Трамп се још није ангажовао. Сматрам да то није ни лоше. Мислим да би ЕУ требало да покуша да подстакне напредак нормализације односа са Србијом и да каже Приштини – започните коначно успостављање унутрашњополитичког процеса. Примећујем на Косову наставак исељавања становништва, изостају инвестиције, то значи да земља назадује уместо да иде напред, а то није добро за Косово, ни за Србију ни за цео регион. Европска унија је у међувремену именовала новог изасланика за дијалог, Петера Серенсена који је веома искусан дипломата. До сада сам мало чуо шта се ради. Надам се да се озбиљно припрема. У прошлости, пре свега због непопустљивог понашања Куртија, није било напретка у дијалогу, у поређењу са претходним временом када је на власти био Хашим Тачи. Између Тачија и Александра Вучића постојало је прагматично разумевање. То сада у потпуности недостаје и то ме забрињава.
Нови изасланик ЕУ за дијалог Петер Соренсен је водио више разговора са главним преговарачима, али чини се да нема поновног покретања дијалога, шта је највећи проблем?
Полазим од тога да Соренсен, узимајући у обзир да није било напретка протеклих година, размишља да процес дијалога изнова структурише. То би било потребно. Мислим да је дијалог много постигао у последњих 10 година. Сада све зависи од Заједнице српских општина, што Приштина одбија да спроведе. Ту мора бити више сарадње, јер у супротном ће то постати конфликт на који би снажније него до сада могао бити вршен утицај споља и од снага које нису позитивне. Не знамо шта може да се деси ако екстрени актери, били то Руси, Кинези, поједине арапске земље или Турска, примете да имају прилику да се позиционирају. То не би било добро за Србију, Косово, а ни за Европу. На крају крајева желимо да се регион Западног Балкана интегрише у ЕУ. Видим напредак у Црној Гори, али нажалост не и на другим местима.
Курти се противи успостављању Заједнице српских општина, а сада је донео и одлуку о изградњи два нова моста на Ибру, у Митровици. Шта значи таква одлука?
У суштини, рекао бих да изградња мостова пре свега има позитивну конотацију. Кажемо да градимо мостове – у реалном смислу или метафоричком? Да ли је добро када се једнострано гради, када нема, у симболичном смислу, стуба на српској страни, онда мост неће много помоћи. То је оно од чега страхујем. Не знам појединости. Апсолутно је потребно да се делује кооперативно, а не да се покушава стварати једностране чињенице.
Да ли мислите да такав пројекат користи више за предизборну кампању Аљбину Куртију и доприниси даљој ескалацији ситуације на северу?
Предстојећи избори сигурно играју улогу. Али, то је уобичајено у политици, покушаји да се за становништво, боље речено за гласаче, прикаже да се нешто ради. То у суштини није лоше, али не сме бити једностраног деловања против воље једног дела становништва. Оно што ми стварно недостаје, а то сам рекао и Куртију, је то што не разговара са онима који још нису уверени. Само тада ће успети нормализација односа. Пред Приштином је задатак, пред владом која представља већинско становништво, да приђе мањинском становништву. Најважније је становништво на северу. То ће бити одлучујуће за мир у целом региону. Постоје два историјска конфликта из доба Југославије, који су наслеђени. Ту је косовски конфликт, али је ту и Босна и Херцеговина. Тим конфликтима, са којима је Србија кључно повезана, потребан је озбиљнији приступ.
Амерички председник Доналд Трамп је у више наврата протеклих недеља рекао да је спречио рат Косова и Србије, шта мислите о таквим изјавама?
Трамп воли да даје велике изјаве и тешко је, јер оно што данас каже – више не важи сутра. То видимо на примеру Украјине, где је рекао да ће у једном дану окончати рат. Није у томе успео, а било би и нереално то очекивати. Мислим да комплексан историјски, политички и ратом обележен конфликт између косовских Албанаца и Срба није ствар која може да се реши од данас до сутра. Потребно је озбиљно прићи томе, а то може само дугорочно. То је најважнији предуслов да се доследно ради на решавању тог проблема, и пре свега са људима на терену. Неће ићи без Београда, ни без Приштине, а пре свега без грађана на северу Косова. То је најважнији предуслов. Када се то прихвати онда се може напредовати као што је дијалог у првих 10 година напредовао. Сада се мора поново поставити, резимирати шта је до сада успело, где су проблеми. На тој листи ствари које треба спровести, је на првом месту Заједница српских општина. Онда ће бити потребно преговарати доследније него до сада, а не у тако великим временским размацима, и то не увек у Бриселу, већ одржати састанке у Приштини, Митровици или Београду. Да се на лицу места покуша наћи велико решење у корист грађана.
Током првог мандата Трамп је успео да договори Вашингтонски споразум, који је фокусиран на економску сарадњу, што сте и раније и Ви помињали као добар приступ. Да ли економска сарадња може допринети нормализацији?
Мислим да је економски приступ исправан, али истовремено, паралелно томе, неопходан је политички процес решавања отворених питања статуса, нормализације. Већ годинама покушавам да наметнем мој предлог да се успостави прекогранична економска зона, такозвана зона слободне трговине, како би се блиске економске везе Србије и Косова, које постоје у региону у којем живе оба народа, интензивирале. Мислим да би економски напредак приближио политичко решење.
Верујете ли да у актуелној геополитичкој ситуацији САД може да се посвети Косову и Србији?
Све што је везано за Трампа је велика загонетка. Не може се предвидети. Мишљења сам да би примарно то питање које је европско, требало да буде европски решено. Примећујете колико се САД, преко Нато дистанцирају од Европе. Ту у безбедносним питањима неће бити више америчког кишобрана. Морамо видети како да се Западни Балкан брже интегрише у ЕУ. Посебно Србија, као највећа држава региона. Написао сам пре пар година књигу ‘Србија је релеватна’. Србија јесте релевантна за решавање проблема, али и за напредак, економски и политички. Србија би у проширеној ЕУ засигурно имала одлучујућу регионалну улогу. Желим да кажем да треба да се окренемо позитивним могућностима, а не на конфликтој прошлости. На заједничке ствари, а не на оно што нас раздваја, јер нас раздваја много мање него што мислимо.
Ове године се обележава 80 година Повеље Уједињених нација, важи ли она још ако се има у виду геополитичка ситуација?
Уједињене нације се налазе у елементарној, фундаменталној кризи. Све што је предложено и спроведено након 1945. године, пре свега од САД и Европе – од истих Сједињених Америчких Држава је сада доведено у питање. То је кључни изазов. На крају, Европска унија се ослања на те вредности и принципе сарадње, равноправности, транспарентности, владавине права, а то сада Трампова администрација доводи у питање. Европа се налази у егзистенцијалној кризи. Промене у глобалном систему се најтеже одражавају у Европи. О томе треба мислити, посебно у региону Западног Балкана. Ту не би требало бити део проблема за Европу, већ покушати да се сарађује као део решења.
Србија је увек указивала да је Повеља УН прекршена 1999. и да се то одразило на актуелне кризе, како Ви данас гледате на то?
То је проблем, без сумње. Нато интервенција 1999. године је имала много веће негативне последице него што се тада мислило. Мора се имати у виду да су 1999. САД биле на врхунцу своје глобалне власти и мислиле су да могу све урадити. То се показало неисправним и проблематичним. Данас се то не може променити, јер је у међувремену дошло до нових кршења Повеље УН, као што се и пре тога мора узети у обзир Вијетнам, или инвазије које је СССР спровела на Чехословачку, Мађарску… Велике силе су увек покушавале да наметну своја правила. Због тога је потребно да Европа, пре свега у сопственом интересу, покуша да се придржава правила које смо сами себи задали и да не попуштамо. Морамо сва кршења међународног права, било то у Украјини, у Појасу Газе, тематизовати. У супротном, слабимо наш европски модел живљења.
Како оцењујете спољну политику Србије, која инсистира на поштовању Повеље УН и међународног права?
Верујем да је то исправан став. Тиме је Београд на линији Европске уније. Мислим да се ту види да је Србија евроспка земља, али и да је спознала да, ако постоје правила, она морају и да се поштују. Зато сматрам да је посебно сада, када се између Србије и Брисела премало догађа у вези са европским интеграцијама, када је премало напретка у приступним преговорима, потребно да се унесе нови замах.
Да ли таква политика може да преживи у доба притисака великих сила на мале земље да се сврстају?
Верујем да Београд, с обзиром на своју политику несврстаности, која је имала и историјски позитивно искуство Југославије, а која је веома тешка, посебно мора пазити шта је приоритет. Дугорочни приоритет мора остати Европска унија. Сматрам коректним да поред тога покушава са другим светским силама, Русијом или Кином, да задржи односе, али неопходно је да у Београду буде јасно шта је циљ, а то може бити само, што је наглашавао и сам председник Србије Александар Вучић – чланство у Европској унији.
Како оцењујете споразум о сарадњи у области одбране Албаније, Хрватске и Косова?
Не бих преценио релевантност тог споразума. То је била политичка иницијатива, не знам одакле је дошла. Не треба је преценити, али истовремено треба размишљати да ако има више безбедности за Западни Балкан, што је свакако потребно, онда у томе треба да учествују сви. Посебно Србија, као најважнија земља региона у томе мора учествовати.
