Косовски премијер у техничком мандату, Аљбин Курти, боравио је јутрос у Бошњачкој махали у Северној Митровици, где је одао пошту петнаестогодишњем албанском младићу Газменду Брахимију, страдалом на данашњи дан пре 25 година – у јеку послератних сукоба Срба и Албанаца у Митровици.
Почаст су, заједно са Куртијем, одали и градоначелник Јужне Митровице Фатон Пеци, кандидат за посланика Агим Бахтири, као и одборница Скупштине општине Северна Митровица из редова Самоопредељења, Аида Ферати Дољи.
Курти је, како је навео, том приликом посетио и породицу Брахими и разговарао са члановима породице.
„Као и многе албанске породице које су биле расељене због рата, породица Брахими, када се вратила на Косово, затекла је своју кућу разрушену. Али, за разлику од многих других, повратком у свој родни крај нису одмах нашли ни слободу“, навео је Курти путем свог Фејсбук налога.
Он је даље истакао и околности смрти Газменда Брахимија, истакавши да су за њу одговорне, како је навео – „криминалне банде из Србије“:
Пре 25 година, Газменд, који је толико волео свој дечији крај, насеље Бошњачку, погинуо је од експлозије ручне бомбе, бачене према њему од стране криминалних банди из Србије, које су тада свакодневно терорисале Албанце који су се враћали на своје имање
Каже је да је тада са Газмендом био и његов брат „који и данас носи 17 комадића бомбе у телу“.
„Тог понедељка“, додао је Курти, „Газменд је кренуо у школу да стиче знање. Тог дана, он је дао лекцију о томе шта значи волети своју домовину“.
Курти је додао и да би Газменд данас имао 40 година, те да сећање на њега подсећа на, како је навео – „патњу, жртву и цену слободе“:
„Газменд живи у сваком ко га је познавао. Сећање на њега нас подсећа на патњу, жртву и цену слободе. Годишњица његове смрти нас подсећа на одговорност, љубав и службу својој земљи.“
Бивши сазив СО Северна Митровица 25. августа прошле године изменио је имена 87 улица у овој општини. Међу новим именима, била је и улица у којој је Газменд страдао, названа управо по њему. Међутим, на сутрашњој седници новог сазива СО Северна Митровица, у којој су Срби поново већина, једна од тачака биће и опозив ове одлуке о преименовању ових улица.
Осим описивања страдања Брахимија, Курти није навео околности под којима је погинуо, нити се у једном делу осврнуо на контекст и догађаје из тог времена, али то је учинила Фејсбук страница Митропољ.
„29. јануара 2001. године, када се враћао из школе, схватио је да је дошло до туче између Албанаца и Срба, у којој се опремио бејзбол-палицом и придружио Албанцима. У сред ове гомиле, у којој се затекао са братом, бачена је бомба од које је Газменд погинуо, док је много њих повређено, укључујући и Газмендовог брата, Армендија“.
Случај Брахими
У извештају Амнестy Интернатионал – међународне организације за заштиту људских права, наводи се да је тог 29. јануара 2001 године:
„Газменд Ибрахими, 15-годишњи дечак, убијен је ручном бомбом након сукоба између Срба и Албанаца у Бошњачкој Махали, етнички мешовитој четврти Митровице. Пет Срба са Косова и један словенски муслиман који је радио за Организацију за безбедност и сарадњу у Европи (ОЕБС) извучени су из својих возила – која су потом запаљена – и, након напада на једног од мушкараца, спашени су од стране трупа КФОР-а“.
Главни митровички мост, Бошњачка Махала, Три Солитера и Брађани били су поприште многобројних етнички мотивисаних инцидената и сукоба, након рата, и првих година 2000тих.
Албанци су, са једне стране, инсистирали да се врате на Север, и форсирали заузимање институција и улазак у град, укључујући – осим политичких активности, и насилне покушаје масовног преласка реке Ибар.
Срби су, са друге стране, пружали отпор, пре свега кроз безбедносно деловање такозваних Чувара моста и политичко деловање Српског националног већа.
У то време, готово да није било изолованих инцидената, већ би сваки међуетнички сукоб изазвао нови талас насиља.
Тако је и било и после инцидента у Бошњачкој махали, након што је Брахими смртно страдао, за чију смрт су Албанци оптужили Србе, односно „Чуваре моста“ – наставили су се међуетнички сукоби.
Наиме, 30. јануара, група Албанаца је зауставила возило ОЕБС-а у Јужној Митровици и извукла раднике који су се налазили унутра, међу којима је пре свега било локално особље, укључујући и Србе. Митровчанина са Севера су тада претукли, поломивши му вилицу, а њих шесторо су извукли из аута, од којих су четири биле жене, и два мушкарца. Један мушкарац је успео да побегне окупљеној гомили. Како је сам ОЕБС потврдио тада, четири жене су биле под озбиљном траумом, и сви они су примљени у КФОР-ову болницу, а ОЕБС је потврдио је их је заправо и КФОР и спасао.
Наредног 31. јануара, етнички мотивисани немири су се наставили, када је најмање 20 француских војника рањено, од којих је један и озбиљније повређен. На њих је бацано камење, молотовљеви коктели, па чак и бомбе. Иако су поједини албански медији тада јављали да су Срби напали француске војнике, напад је уследио са албанске стране.
Упркос томе што су Французи испаљивали огромне количине сузавца и шок-бомби у покушају да спрече албанске екстремисте да пређу Ибар, њима су у помоћ наредног 1. фебруара морале да притекну британске трупе, које су чак дошле са тенковима у Митровицу, како би одвратиле најекстремније Албанце који су бацали камење и молотовљеве коктеле.
Била је ово још једна прилика да Албанци истакну захтев да француске трупе КФОР-а напусте регион Митровице. Непосредно након рата, као и у првим годинама 2000-их, Албанци су исказивали снажно незадовољство и снажно лобирали да француски КФОР напусти Север, оптужујући их да су пристрасни, да спречавају Албанце да се врате на Север и да штите „српске криминалне структуре“.
Приликом смиривања ових догађаја, тада је КФОР увео и полицијски час.
Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије
