Научни саветник у Историјском институту у Београду Радомир Поповић каже за Косово онлајн да Србија празновањем Сретења као Дана државности реафирмише српску државну традицију.
Почетак Првог српског устанка на Сретење 1804. године, како истиче Поповић, представља почетак обнове српске државе.
У свом трајању дугом два века, односно, више од 220 година, српска држава је, како наводи, прошла различите облике и форме и што се тиче државног и друштвеног уређења и граница, а снажно наслеђе југословенске државе, посебно друге југословенске државе у другој половини 20. века, потиснуло је сећање на почетке и изворе српске државности, без којих југословенске државе и свих других државних облика не би ни било.
„Зато, када говоримо о Сретењу, заправо говоримо о покушају нове културе сећања и реафирмисања српске државне традиције која постоји у 19. веку и враћању изворима и коренима. То је тежња да се на традицијама које су биле светле и сјајне, изгради нови државни идентитет у 21. веку. Јер, југословенско наслеђе је дуго потискивало српску државну традицију. Управо због тога са Сретењем и са сећањима на важне догађаје из историје 19. века треба да реафирмишемо наше традиционалне вредности“, каже Поповић.
Први српски устанак, подсећа, почео је као буна против дахија, а затим је прерастао у Српску револуцију која је све време вођена као борба за национално ослобођење, али на државним традицијама српске средњовековне државе.
„У Првом српском устанку и у 19. веку тражимо копчу са старијом државном традицијом, средњовековном српском традицијом и то је та вертикала која повезује нашу историју од средњег века до савременог доба с обзиром на то да смо имали велику празнину од краја 15. до почетка 19. века када смо фактички били без државности. Обновљена Србија и друга српска држава у 19. веку, а то је Црна Гора, заправо су извеле политику националног ослобођења почетком 20. века у Балканским ратовима и у Првом српском рату. Стварањем југословенске државе мислило се да је решено национално питање јер највећи део српског народа живи у једној државној заједници. Међутим, болним распадима прве, затим и друге југословенске државе 90-их година, враћени смо на наше почетке тешком вољом и са великим губицима и ожиљцима“, наводи наш саговорник.
Први устав Кнежевине Србије, познат као – Сретењски, донет је 15. фебруара 1835. и био је кратког века, а Поповић указује да је Сретењски устав архетипски пример борбе између власти једног аутократског владара, какав је био кнез Милош и народа или једне политичке групације која је желела да ограничи његову власт. Сретењски устав је, истиче, израз демократских а истовремено државотворних традиција српског народа.
Писао га је, подсећа, Димитрије Давидовић, секретар кнеза Милоша, и уз знање кнеза Милоша.
„Обично се говори да је кнез Милош био против Сретењског устава, и у начелу јесте, али га је на крају, када је писан и када је настао, подржао. Он је дефинисао државу Србију, кнежевину Србију, потпуно независну од утицаја великих сила. Када говоримо о Сретењском уставу, говоримо о борби између аутохтоне националне српске политике, коју су оличавали тада кнез Милош и Димитрије Давидовић и утицаја великих сила које су покушавале да ту политику прилагоде својим интересима и потребама. Тада, а можемо говорити и у каснијим периодима, интереси великих сила су превладали, па је Сретењски устав био укинут, али је његова традиција и сећање на тај устав давало снагу српским демократским снагама да доведу до државног и друштвеног уређења које је било демократско. Врхунац тога је Устав из 1888, односно 1903. године“, закључује Поповић.
