Породица Ђукић из Ковача код Зубиног Потока ових дана припрема се за Свету Петку Трнову, своју „малу“ славу, коју ће, као и сваке године, 8. августа обележити у приземљу породичне куће на обали Газивода. Припреме, међутим, протичу у неизвесности, јер би већ 18. августа, по захтеву компаније Ибар-Лепенац, њихов дом могао да буде срушен.
Пре три дана, 3. августа, као и десетинама породица које имају куће или викендице уз језеро Газиводе, Ђукићима је уручен захтев компаније Ибар-Лепенац за, како је наведено, ослобађање узурпиране имовине. Радници тог предузећа затекли су их управо док су припремали породичну славу.
У дому у којем се сваке године окупљају деца и унуци, Драган Ђукић угостио је и екипу Косово онлајна. Овог пута, признаје, осим радости због породичног сусрета, присутан је и страх да би то могло бити последње славље на овом месту.
„Прадеда ми је овде живео, па деда, па отац, па сам ја сада наследник. Све је било један на један парцела, један кроз један. Све је кренуло од дана експропријације 1973. године“, враћају га сећања готово пола века уназад, када је његова породица први пут морала да напусти свој дом.
Његови родитељи, четири сестре и он су 1978. године, за само два дана, исељени у бараке у Газиводама.
„Тада су нас иселили у невреме, у новембру месецу. Ми смо били мали, ја и четири сестре. Родитељи и ми смо доле живели седам-осам година. Мајка и отац нису могли доле да бораве, нисмо имали имање, нисмо имали ништа, били смо у баракама и они су одлучили да се врате поново овде на наше. Међутим, остале су нам шуме и ливаде, нисмо имали обрадливу земљу, једино ова парцела, била је њива. Од 1991. године кренули смо да тражимо да нам се поврати та парцела и то је трајало све до 1997. Тада смо добили коначно решење, правоснажно. Да бих све то доказао имам све папире. Ништа није скривено. И дан-данас се доле све води на мог оца, мада је он преминуо прошле године. Ја сам превео ове друге парцеле на себе, али сад кад је требало ову да преведем, ја уопште нисам знао шта је рађено са овом парцелом од стране предузећа Ибар-Лепенац“, објашњава Ђукић.
Тек након очеве смрти, прошле године, покушавајући да пренесе сву имовину на своје име, суочио се са новим проблемом. У косовском катастру приметио је да је број парцеле на којој се налази кућа означен црвеном бојом, уз образложење да се води спор.
„Питам од када, кажу – 2018. су они подвукли испод те парцеле неким црвеним фломастером. Распитивао сам се. Носио сам ово правоснажно решење код нотара, он каже да то без адвоката не може да ми регулише. И онда долази дан кад ми уручују из предузећа Ибар-Лепенац решење за рушење. За 15 дана да ће кућа да се руши. Или сам да срушим или ће они. Међутим, овде пише у напомени да ће и то да наплате ако не будем довео у првобитни положај. С тим да ја поседујем све папире, један кроз један, постало ми је уопште немогуће и необјашњиво. Немамо коме да се пожалимо“, каже Ђукић.
Након што је од компаније Ибар-Лепенац примио захтев за уклањање куће, помоћ је потражио у Општини Зубин Поток. Обратио се председнику општине Милошу Перовићу, који му је, како каже, обећао правну помоћ у судском поступку против компаније.
„Био сам јуче код председника општине, он ме је саслушао. Каже да тужимо, па да видимо. Да ли ће то нешто да успе за ових 15 дана, да ми је не сруше, не знам“, забринут је Ђукић.
И док време неумитно пролази, највећу наду полаже у фасциклу са документима коју готово не испушта из руку. Верује да ће управо документи, које чува деценијама, потврдити оно што, како каже, зна цео његов крај – да је кућа подигнута на земљи која припада његовој породици.
„Ево решење из 1997, коначно, то је правоснажно решење. Имам решење исто које сам добио кад је уписано у катастар, имам списак из катастра кад је све убачено, оверено. Уопште ми није јасно више шта ја са документацијом треба да приложим и коме“, пита се.
Кућа, додаје, није настала преко ноћи. Грађена је годинама, онако како се некада градило – полако, од онога што се заради и сачува. Ђукићи су веровали да ће остати њиховим потомцима, а не да ће, по други пут у животу, морати да напусте свој дом.
„Овде су ми живели мајка и отац. Прво смо направили 1988. године шталу, под плочом је била десет година, па смо после, кад су се они вратили, мало по мало. Тада се нису правиле куће као ово сада, за годину дана, за месец, него спремиш дрва, продаш стоку и тако градиш колико имаш“, прича.
У међувремену је нотар у косовском систему на његово име превео сву имовину, осим парцеле уз језеро на којој се налази кућа. Управо за ту парцелу компанија Ибар-Лепенац тврди да је у њеном власништву.
„Решење су нам лично, прекјуче, уручили њихови радници. Било је њих петоро, један је знао српски. Каже: ‘На нама је само да вам доставимо или да залепимо на врата’. Немам шта да кажем, да видимо, ако има правде, не би требало да се руши. А ако буду срушили, шта да радимо, да смо живи и здрави, да је фамилија добро…“, наводи Ђукић.
У судски поступак пред косовским судовима не полаже превише наде. Каже да су и његове комшије покушале да се на исти начин заштите, али без успеха. Као пример наводи мотел „Језеро“, који је, упркос покренутој тужби, срушен.
„Ове папире мали број њих овде има, на овом терену око језера. Да има још неко у катастру Горњи Јасеновик, где се ми водимо, то би овде писало. Имају неки изнад, горе, што су преводили, комшија комшији, све то имам, пуну документацију. То је исто као некоме да даш личну карту. Све је то комплетно“, наводи Ђукић.
Док разговарамо са Драганом, око нас трче његови унуци Стефан, Лола, Нина и Дарија. Летњи распуст проводе код бабе и деде, не слутећи због чега одрасли ових дана не скидају поглед са папира. Око ногу нам се врти шарпланинац Медо, који од рођења чува ово двориште и за кога је кућа на обали језера једини дом који познаје.
„Ово је други пут за мог живота како се исељавамо, 1978. године, па сад. Враћај се, прави, иди тамо, иди овамо… Земљу да узму не могу сигурно, а да сруше могу. Кад-тад земља, на основу ових папира, мораће да буде моја. Ово сад је мало политика, нисмо били проблем ни претходној власти у Приштини, све док није сада Курти то заузео. Ништа не признају наше папире, као да они нису живели пре тога, и они су имали папире пре 1999, које нама не признају“, додаје.
Куртија, који је јуче обишао Зубин Поток представљајући инфраструктурне пројекте компаније Ибар-Лепенац уз поруку да се све ради у корист грађана, Ђукић би, каже, питао само једно – зашто руши.
„Питао бих га да ли он верује и да ли он има, пошто рачунам да је школован човек, за ове папире, да их погледа и да сам од себе крене, да ли је у праву што ово ради или није. А ми, појединци не можемо да исправимо политику ни на Косову, ни нигде“, каже Ђукић.
На одласку, позива нас да у суботу дођемо на славу. Док говори о гостопримству и обичајима које његова породица деценијама чува, у рукама и даље стеже фасциклу са документима.
На врху је папир који почиње речима: „С поштовањем вас обавештавамо…“, али завршава се реченицом: „…ако је сами не срушите, срушићемо ми“.
